Generacijama unazad se sećamo Alana Forda, strip u kome su uživali svi za vreme bivše Jugoslavije.
Brojne fan grupe na društvenim mrežama i cene raritetnih izdanja na oglasima govore da je i dalje voljen u našoj zemlji. Zašto je ovaj strip bio omiljeniji ovde, nego u bilo kojoj drugoj zemlji?
Već duže od 50 godina ljubitelji stripa svih generacija se druže sa likovima koji čine Grupu TNT. Čak i danas kad uzmemo da preslistamo bilo koju epizodu, britki humor na račun kapitalizma i pokvarenih članova društva je i dalje veoma aktuelan. Međutim, kako je sve počelo?
Sada već legendarni autorski dvojac Maks Banker i Magnus, šezdesetih godina prošlog veka želeli su da naprave nešto što do tada nije viđeno. U vreme kada su bili popularni sposobni detektivi i lukavi tajni agenti, oni su rešili da stvore totalne antijunake.
"U isto vreme kada se rađala ideja o Alan Fordu, postojala je već franšiza Džejmsa Bonda, ‘62 izađe prvi ‘Doctor No’, onda svake godine novi Džejms Bond. I to je bilo, tada se svet pokretao oko toga, bilo je puno ljudi koji su to pratili. Onda su oni rekli, hajde da napavimo jednog junaka, Džejms Bonda. A zašto praviti Džejmsa Bonda još u stripu, ako ga imamo već u filmu? Film je ipak jači", kaže za “Viral” autor izložbe posvećene pedesetogodišnji postojanja ovog stripa, koja se trenutno održava u Muzeju istorije Jugoslavije, Roko Glavan.
To je vreme i stroge podele žanrova, strip je mogao biti ili triler ili detektivski, ili mračan horor ili komedija. Banker i Magnus nisu želeli da se obaziro na to, oni su hteli da naprave savršen miks svega. Zato su napravili sedam antijunaka, čitav TNT odred, od kojih je svaki bio poseban na sovj način.
"Moje omiljene replike iz Alana Forda su Grumfove, i to pre svega njegove izjave koje prate njegovu podignutu ruku, u nacističkom pozdravu, obično kada spolja ulazi u cvjećarnicu i onda saopštava nešto što je referenca na tu podignutu ruku kao : "Izvinjavam se što kasnim, zadržao sam se u borbi sa ovoliko visokim čovjekom" ili " Visosti, snijeg je jutros ovoliko napadao", objasnio je autorki emisije Viral, Mariji Atanasković, autor knjige o Alanu Fordu, Lazar Džamić.
Prvi tiraž stripa bio je potpuni promašaj u to vreme. Tiraži su se kretali do 30 hiljada primeraka, dok je prvi Alan Ford prodat u 15 hiljada. Desile su se dve stvari, ferragosto u Italiji, odmor na koji ni jedan Italijan nije išao bez knjige ili stripa i lik koji je bio neprijatelj TNT detektivima, Superhik.
"Taj Superhik, simpatični pljačkaš koji pljačka siromašne da bi dao bogatima, svaka asocijacija sa privrednim Superhikovima današnjeg doba je sasvim na mestu. I taj Superhik diže nakladu i prvi put strip prodan u 100 hiljada primeraka. I Magnus i Bunker kažu: ‘uuu, sad smo na konju’. Idemo dalje. I onda svaki put kad je naklada pala, odmah su uvukli Superhika u priču i uradili neki novi scenari”, priča Roko Glavan.
Pa ipak, nigde na svetu, čak ni u matičnoj Italiji, strip nije bio toliko popularan kao u tadašnjoj SFRJ. U Francuskoj, Brazilu i Grčkoj je objavljeno samo nekoliko epizoda, da bi se odustalo od dalje štampe zbog slabe potražnje.
Zbog čega je strip bio toliko uspešan u bivšoj Jugoslaviji? Odgovor je toliko kompleksan da je Lazar Džamić napisao čitavu knjigu o tome, pod nazivom “Cvjećarnica u Kući cveća”.
Veliku zaslugu definitivno ima genijalni prevod Nenada Briksija, čiji se citati i dan danas pamte: “Kaniš li pobjediti, ne smiješ izgubiti”, “bolje živjeti sto godina kao milijunaš, nego sedam dana u bijedi” i “mi ništa ne obećavamo i to ispunjavamo”. Međutim, to nije jedini razlog.
O "zabranjenoj" epizodi sa Titom, ceni stripova na oglasima i zbog čega treba da čitate Alana Forda nakon gledanja Dnevnika, saznaćete ako pogledate naš video:
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.
