Kosta Bunuševac, član slikarske sekcije Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS) Kosta Bunuševac umro je u 73. godini, u sredu 8. septembra, objavio je ULUS.
Bunuševac je ostvario brojne samostalne i grupne izložbe u zemlji i inostranstvu, radio je kao profesor na Akademiji lepih umetnosti, idejni je tvorac nagrađivanih TV emisija, a javnost ga poznaje i kao omiljenog lika iz filma "Kako je propao rokenrol".
U jednom intervjuu ispričao je celi svoj život:
"Moja baka Kalina vodila je život junakinje ruskih klasika. Bila je poreklom iz bogate trgovačke porodice u Bosni. Lepotica. Neretko su se udvarači takmičili u recitovanju ispod njenog prozora, dok je ona uživala u njihovoj muci i neizvesnosti.
Kalinina ćerka Jelena upoznala je zgodnog građevinskog inženjera Miodraga Bunuševca i odlučila da se uda za njega. Bio je prilično stariji od nje, ali je imao gospodske manire koji su joj imponovali. Miodrag nije želeo u partiju ali je bio vrhunski stručnjak, pa su ga angažovali na izgradnji neke od magistrala na jadranskoj obali. Jelena je krenula za njim iako je već bila trudna.
U momentu porođaja najbliži grad mestu u kojem su bili moji roditelji bio je Split. Svet sam ugledao u splitskom samostanu dok su časne sestre poput babica pomagale mojoj majci da me rodi. Jedna od njih je uzviknula: 'Čudo veliko' Beba ima dve posteljice, biće posebna po svemu u životu'. Taj samostan je bio kao neka tajna privatna klinika u posleratno doba.
Čuvenu splitsku rivu nisam zapamtio jer smo se brzo nakon Jeleninog porođaja vratili u Beograd. Zato su beogradski ortopedi zapamtili mene. Rankeovu ulicu, gde smo živeli, sa komšijskom decom sam lako pretvarao u fudbalski stadion, gusarski brod, srednjovekovno bojno polje... Pet puta sam lomio ruku i kada su je konačno snimili, lekari su mi ispod levog ramena otkrili cistu i zaključili da je to nerazvijeni brat blizanac. Nisam dao da mi to operišu ni za živu glavu. Nekoliko puta sam bukvalno bežao iz operacione sale".
Kosta je ispričao i da je rano počeo da crta i "stvara paralalni svet", kao i da mu je gimnazija sa 14 predmeta bila noćna mora.
"Priznavanje i prisustvo zadatih autoriteta me nije zanimalo, a profesori nisu imali sluha za moje potrebe za realnim znanjem i saznanjem. Kao vaspitan dečko nisam imao mangupskih želja, ničeg agresivnog, dvoličnog, pokvarenog u sebi i moji profesori su to kapirali i držali me na obostrano uvažavajućoj distanci.
Bio sam samo svoj. I to sa umetničkim konceptom, kojeg tada nisam bio do kraja svestan. Skulpture koje sam radio kod kuće u školi mi je krala matematičarka. Valjda su joj se sviđale. Skoro 20 godina posle mature sretnem mog razrednog, hemičara Miliju, i on mi kaže: „Hoću da ti se izvinem zbog svega.” Ej, trebalo mu je dvadest godina da shvati u čemu je učestvovao. U kakvoj društvenoj autocenzuri i prisili".
Bunuševac je otkrio i da je "dva puta bio siguran da mu ne gine zatvor":
" Prvi put kada me je Oliver Mandić pozvao da osmislim njegov televizijski šou „Beograd noću”. Televizija - izazov, otvoreno polje delovanja, ogroman budžet za realizaciju. U redu. Onda će autobus da uleće u studio i da iz njega ispadaju hipici na rolerima. Olivera sam video slikarski-vizuelno kao dualizam žene i muškarca. Verovao mi je i pristao da stavi crveni karmin na usta i obuče crni unihop. Sve zarad jasnog umetničkog koncepta, a ne proste egzibicije. Partijski cenzori su bili zauzeti proslavom Nove godine i u prazničnoj atmosferi promakle su im televizijske ludorije nekih marginalaca. Kada je šou emitovan 1. januara 1980. godine u udarnom terminu na Drugom programu Televizije Beograd, nastala je panika. Tito je još uvek zvanično bio živ. SUBNOR je tražio smenu direktora televizije. Oliverova majka je završila u hitnoj pomoći, a neki njegov rođak koji je bio probran partijski kadar hteo je da ga se odrekne.
Šou je dobio nagradu Zlatna ruža na prestižnom festivalu u Montrealu i zbog toga me nisu uhapsili. U konkurenciji su bili Lajza Mineli i Miša Barišnjikov, ali to nije bilo dovoljno komesarima. Jedva su mi neki bedni honorar isplatili. Nikada od ovog društva nisam dobio ništa. Ni atelje, ni račun u banci, ni mrvice, ali bio sam svoj i to nema cenu. Ni u životu, a naročito ne u umetnosti. Umesto da budem tretiran kao jugoslovenski Pikaso, ostao sam marginalac".
Drugi put je napravio plakat s transvestitom: "U leto 1985. godine napravio sam plakat za predstavu u Domu omladine na kojem je bio brazilski transvestit bez odeće sa sklopljenim rukama preko međunožija. Samo, plakat je bio 8x5 metara i gledao je direktno na Marksistički institut za moral koji se nalazio preko puta Doma omladine. Danima su se raspitivali ko je autor te političke provokacije. Saznali su da sam slikar, a ne reditelj i glumac i digli ruke od mog hapšenja".
Slikar je preživeo i strašnu tragediju, izgubio je sina.
"Poznanstvo sa Vukicom me je podsetilo na mirnoću i stabilnost koju sam zapamtio iz braka svojih roditelja. S njom sam mogao da zamislim dobru porodicu. Ona se vratila iz Maroka gde joj je otac bio u diplomatskoj službi kao marketinški stručnjak.
Na jednoj od zabava krajem sedamdesetih kod Olivera Mandića ubedio sam Vukicu da moje crvene patalone ne znače da imam i neozbiljne namere. Vukica je meni prijatelj i hrišćanski smiraj u koji duboko verujem. Brak nam je divan, a moja mitimedijalna prisutnost i umetničko stvaranje nešto sasvim drugo. Mogao sam da odem na drugu stranu i da se vratim. Kod kuće smo uvek imali čistotu i ljubav. Naš sin Vidan se rodio iz te velike ljubavi. Naša radost, dobar dečko. Bio je visok i lep. Kao mali je pisao pesme. Imao je 27 godina kada ga je infarkt fizički odvojio od nas.
Nikada nije bio bolestan u životu. Samo je boginje preležao u trinaestoj. Kada su mi javili telefonom da Vidan više nije živ, moje misli su nestale. Umesto njih nastala je paznina. Misli su se vratile, ali nekada teško izdržavam tu veliku prazninu. Njegovo fizičko neprisustvo nam mnogo nedostaje, ali Vidana je Bog pozvao i to je za mene jedina istina.
Moja unuka Tereza je imala šest meseci kada je izgubila oca. Dobila je ime po Vukičinoj mami. Ona je moja inspiracija i pogled u budućnost. Kada sam s njom apsolutno se poništim kao ličnost da bismo iznova zajedno učili život. Tereza uskoro puni sedam godina i svašta smo naučili do sada. Život je čudo i uvek ide dalje".
(MONDO, Blic)
