Radoš Bajić je ostvario vrlo uspešnu karijeru sa preko sto velikih filmskih i televizijskih uloga, dobitnik mnogih priznanja, ali ono što je najbitnije, veran muž gotovo pola veka i najponosniji tata ćerke i sina, ali i deda četvoro unučadi.
Iako mu život deluje idilično, mnogi ne znaju da Radoš iz detinjstva nosi tugu koju nikad nije preboleo. Kada je imao 13 godina, njegova sestra je preminula i tu ranu zauvek nosi na srcu.
"Pamćenje seže daleko, titra iznad seoskih zabrana i livada, ali uvek zastane u danu kad je moja sestrica Radmila, koja je imala samo 13 godina, napustila ovaj svet, bez greha i krivice. Odnela ju je, kao anđela svetlog lica i očiju, podmukla bolest kojoj tada nije bilo, a ni danas nema leka", sa suzama u očima govori Radoš i priseća se teških uslova u kojima je odrastao:
"Majka je za potrebe moje prve fotografije od nekoga iz sela pozajmila dva broja veće cipele jer svoje nisam imao. Jedva sam hodao u njima, sva sreća što nisam morao da idem daleko. Možda su te tuđe cipele bile prva uloga koju sam morao da odigram, sugestivno i samouvereno, kao da su moje i kao da su mi taman."
Bajić još pamti majčino lice, suze i naricanje i očeve vapaje i dodaje da je trenutak kad je sa Radmilom prvi put fotografisan zauvek odredio njegov život.
"Moje detinjstvo bilo je ispunjeno skladom, redom i toplinom, nije se razlikovalo od detinjstva seoske dece u selu koje se još opravljalo od nedavno završenog rata. Naspram nemaštine, oskudice i siromaštva, bila je ljubav i brižnost mojih roditelja, koji su posle gubitka ćerke Radmile piljili u mene i gledali me kao malo vode na dlanu. Vaspitavan sam kao svi srpski seljaci decenijama i vekovima pre mene, u duhu skromnosti i istinskih hrišćanskih vrednosti, da nikoga ne mrzim i nikome ne činim zlo. Da pomognem svakome ako mogu, da poštujem krsnu slavu i sveca zaštitnika Svetog Mratu, da volim zemlju koja me hrani i vodu koja nam daje život – moju Moravu. Ali pre i nakon svega - da čuvam i negujem porodicu. Kako tada, tako i sada, i zauvek."
"Moja osnovna škola u Medveđi, kao i stotine drugih u Srbiji i tadašnjoj Jugoslaviji, nosila je ime "Maršal Tito". Tih šezdesetih godina prošlog veka imala je preko sedam stotina đaka. Danas, u žalnim vremenima propasti i rastakanja srpskog sela jedva da ima dve stotine. Bio sam dobar đak koji je svako polugodište i svaki razred završavao sa odličnim uspehom."
"Od opanaka sam oduvek bežao, podsećali su me na sirotinju, obeležavali jeftinoćom i bedom vreme kada su i u selu cipele bile normalna pojava. I kada je bilo hladno izbegavao sam da ih nosim iako nikakvu drugu obuću nisam imao osim "jadranki"."
"Sudbinska odluka mojih roditelja da me posle gubitka ćerke puste da odem iz roditeljske kuće odrediće moju budućnost i moj životni put. Krajem avgusta 1968. godine na stanici u Trsteniku, u autobus na redovnoj linije Titovo Užice – Skoplje, ušli su jedna otresita i naočita seljanka sa maramom i putnom torbom iz koje su virile tegle sa mladim kajmakom i slatkom od dunja i jedan plavokosi bledunjavi momčić, koji je na leđima nosio harmoniku. Slika za pamćenje, moja majka Vera i ja, sa prtljagom roditeljske brige, nadama i strahovima i dečjom željom da se dosegne svet, mnogo dalji i mnogo veći od seoskog atara."
Svet poznatih nadohvat ruke. Sve goruće teme, aktuelna dešavanja i najsočniji tračevi na jednom mestu. Pridruži se Viber zajednici ŽIVOT POZNATIH i budi u toku svakog dana!
(Mondo/Hello)
Partizan razbio Zvezdu i odigrao najbolji meč sezone! Obradovićev tim dominirao, Grobari slavili pred Delijama
Srbija pregazila Dansku i ide na Eurobasket: Blistali Aleksa i Balša, a moglo je i ubedljivije!
Uhapšeno 11 osoba zbog pada nadstrešnice na Železničkoj stanici: Preti im do 12 godina zatvora
Partizan za 55 dana mora da sakupi milione evra: Rasim Ljajić otkrio koliko crno-beli duguju!
Mondo ukrštenica za 21. novembar: Jutarnja zabava i "razgibavanje" mozga!