Glumac Dragan Petrović Pele o karijeri, teškim trenucima u životu, mladima, raspadu SFRJ, planovima i željama.
Glumac i profesor FDU Dragan Petrović Pele u ekskluzivnom intervjuu za MONDO govori o tome kako je protekao prijemni za glumu na tom fakultetu, o svojoj poslednjoj klasi, planovima i željama, ali i odevedesetim godinama, raspadu SFRJ, strahovima, tragediji u OŠ Vladislav Ribnikar, vaspitavanju dece...
Na početku Pele kaže da mu dolazi vreme za penzionisanje.
"Ja nisam od onih ljudi koji se tu ušanče do 70-te godine. Ima mlađih koji treba da zauzmu svoje mesto, da pokažu šta znaju. Meni je to dovoljan razlog da se povučem i da radim svoj primarni posao."
Kako je prošao prijemni ove godine? Da li je bilo stresno?
To je uvek naporno i stresno. Ne govori istinu onaj koji kaže da se navikao i da mu nije stresno i naporno. Prijemni je počeo 18. juna a završio se 29. juna. U prvih pet dana, to je onaj širi krug, to je bio posao od 9 ujutru do pola 10 uveče. Sa jednom pauzom od sat, sat i po za ručak. Možete onda da zamislite kako je to kada sve vreme morate da držite pažnju na kandidate i kada se trudite da od njih odvojite one najbolje. Cilj je da izaberete najbolju ekipu.
FDU od osnivanja prati taj teret - ko će studirati glumu. Imate li to u vidu, dok traje prijemni, taj pristisak javnosti posebno sada kada živimo u eri društvenih mreža?
Ni na to čovek ne može u potpunosti da se navikne. Svi profesori na FDU koji su ozbiljni ljudi i ozbiljni profesori se uvek trude da uvek prime najbolje. I onda kad vas neko oplete po društvenim mrežama i novinama onda vam bude malo krivo. Ali šta da se radi. Ta priča traje već 75 godina. Ko bi se upustio u tako nešto da primite nekoga sa kojim unapred znate da ništa ne možete da napravite a treba da ga vodite četiri godine. Svi naši ispiti su javni. Dođe 300 ljudi da gleda ispit iz glume. Pa valjda bi se primetilo, to ne može da se sakrije. Nedostatak talenta ne možete da sakrijete.
Koliko vam treba da vidite da je neko talentovan?
Može da se vidi odmah. Ja imam zaista puno iskustva i meni ne treba više od minut-dva da opazim i najmanju iskru.
Vi ste jedan od retkih koji je javno govoro o tome da ljudi prestanu da se unapred spremaju za taj prijemni po raznoraznim privatnim školama glume.
Ja nikog od studenata ne pitam da li je bio u nekoj školi glume. A i ako pitam to ništa ne znači. To više onako ćaskamo. U krajnjem rezultatu neće kandidatu to biti ni plus ni minus. Ja nemam ništa protiv toga. Onog trenutka kad sam došao na FDU da nije moralno da radim izvan fakulteta u bilo kojoj školi glume i da spremam bilo koga a da posle sedim u komisiji i primam tog istog kandidata. Ja sam samo protiv toga, ali ovo drugo mi je ok. Neka se ljudi spremaju. Ali, ovo govorim samo kao moje lično mišljenje, mislim da to psremanje nije mnogo korisno. Jer te škole uglavnom drže ljudi koji nemaju neki drugi posao. Ne govorim o svojim kolegama koji su angažovani i koje zovu te škole. Neki čak i ne rade nego im samo vise slike tamo. Bio sam svedok tome da je bilo dosta dece koja su primljena na glumu, napravili posle velike karijere a da nikada nisu bila ni u jednoj školi glume. Naravno to je danas retko. Danas je na nivou statističke greške da vam dođe neko ko nije bio nikada član nijedne škole glume.
Sad Vas pitam kao pedagoga – kakve su nam nove gneracije?
To je teško pitanje zaista. Ja gledam u mlade ljude. Ja sam optismista po prirodi i želim da vidim samo ono što je dobro. Želim samo da vidim svetlo a ne mrak. I kada dođe do nečega što nije primereno ja to otpišem na mladalački propust, na danak neiskustvu. Sećam se ja kakav sam bio kao mlad – nestrpljiv, blesav i kranjnje nepromišljen. Mladi ljudi su pametni, pomalo im nedostaje kritičko mišljenje to jasno sagledavanje sebe u prostoru i situacijama. Toga malo nema ali to je logično. Trenutna situacija je takva kakva je i to svi znamo. Stalno nas neko povređuje na razne načine.
U svetlu toga ne mogu a da ne pomenemo tragediju u OŠ Vladislav Ribnikar. Jesmo li mogli da predvidimo daće nam se tako nešto dogoditi?
Kako smo mogli da predvidimo? Ko je to mogao da zna? Ne možmo da predvidimo ništa. Ovo neće proći tako lako i tako brzo. Ovo je bio strašan udarac. Ne samo u glavu, ovo je bio udarac u srce. Mi smo sada kao ljudi u latentnom strahu, osećamo nemir i nesigurnost šta će sledeće da se desi. Ne znam koliko je strah opravdan jer strah je generalno iracionalna stvar. Imate ljude koji su uplašeni pa ulicom hodaju naoružani. I onda ih pitate što idu naoružani a odogovor je pa eto ako me neko napadne da se odbranim. Ko se tako odbranio? Ja nisam čuo u životu da se neko tako odbranio. Ako će nešto da se desi, možeš da nosiš top na leđima ali nema šanse da se odbraniš ako si meta. Ovo je trauma koja je prešla u psihozu i to će trajati. Neće nas to lako pustiti. Koliko će trajati ja to ne znam.
Može li da se to izleči na neki način?
Može naravno. Samo da odlučimo da budemo dobronamerniji. Da ne budemo besni nego dobronamerni jedni prema drugima. Da naučimo da kažemo jedni drugima – oprosti. Oprosti. Izvini. A da to zaista mislimo. Da naučimo da ne zamišljamo da smo svi supermeni ili neki opasni tipovi. Da ne hodamo sa tom maskom već da shvatimo da smo ljudi koji u sebi moraju da sadrže čoveka. Dobrog čoveka. Probali smo sve ali retko kada mi probamo da budemo dobri. To nam najteže ide. Mi volimo da halabučimo, galamimo, da se junačimo. Sve je to lepo ali jade da probamo, da odvojimo jedan dan kada ćemo nepoznatim ljudima govoriti – oprosti. Bilo bi nam bolje.
Kada govorimo o vremenu kada ste vi odrastali u poređenju sa ovim vremenom u kome su odrastala Vaša deca, koga je trebalo da bude više strah - Vaše roditelje onda, ili Vas kao roditelja sada?
Porediti vremena nikad nije zahvalno. Čovek se seća svog vremena vrlo rado i svi govore kako je nekada bilo mnogo bolje. Bili smo mlađi. Pre 40 godina sam imao 22 godine i normalno da sam se bolje osećao. Ništa mi nije falilo. Ali sigurno da su moji roditelji bili zabrinuti. Ja sam bio nestašno dete. Nisam bio nevaljao, bio sam nestašan. I nije im bilo lako. I svaka čast mojim roditeljima kako su me trpeli. Ja sada osećam brigu prema svojoj deci bez obzira što su oni odrasli ljudi. Inače ženska deca pre sazrevaju. Mnogo su zrelije, stabilnije, ozbiljnije. Čini mi se da je lakše sa ženskom nego sa muškom decom. A mi muškarci tek oko 45. godine izlazimo iz puberteta. Šalim se naravno ali činjenica je da je sa ženskom decom lakše.
Skoro sam ponovo čitao Borhesovu pesmu "Trenuci" u kojoj govori šta bi drugačije da može da proživi ponovo. Jeste li razmišljali o tome nekada?
Sigurno bih nešto promenio, e sad ne znam koliko bi to bilo moguće jer malo šta zavisi od nas. Okolnosti nas vode u određenom smeru. Ako ne pristajemo da nas nežno vode za ručice, to što nas vodi će nas vući za noge. A to nije baš prijatno. Verovatno bi mi život bio ne mnogo različit ali možda bih usput promenio neke sitnice ako bi mi to pošlo za rukom.
Jednom ste rekli da čovek nikad neće dobiti više od onoga što može da podnese i izdrži. Da li je bilo mnogo stvari u životu koje ste morali da izdržite?
Kako da nije. Nijedan čovek neće dobiti više onoga što može da podnese i ponese. To pomaže kad se pomirite sa tim. Kad su Junga pitali da li veruje u Boga on je rekao – "Da, da, verujem. Mada nije ispravno to što sam rekao. Ja znam, ali to je kompleksno pitanje." Svi znamo da mi nikad nismo dobili nešto što nas je uništilo. Možda nas jako udari pa padnemo ali na kraju ustanemo.
Kakav je Vaš odnos prema religiji i Bogu?
Odgovoriću vam kao Jung što je rekao - Ja znam ali to je dosta kompleksno pitanje.
Pitam Vas to jer danas jedni zagovaraju da čovek drži sudbinu u svojim rukama i da sami biramo svoj put, dok drugi čvrsto zagovaraju determinizam da je sve određeno unapred.
Koji je teži zadatak od slobodne volje? Ima li težeg zadatka od toga? Evo ja kažem Petre slobodan ste čovek, uradite šta hoćete. Od sad možete da radite šta hoćete. Pazite koje je to opterećenje i odgovornost. To je priča o slobodi. Sloboda je ozbiljna disciplina. Mi se svi krećemo u malim okvirima. To su sve mala dvorišta naših života. Ima tu svega i svačega i radosti i tragičnih momenata. A mi čitavog života lepimo kvadratić po kvadratić i pravimo mozaik. I trudimo se da neki ne otpadne. Nema teže discipline od slobode i od slobodne volje. Bela Havaš kada je govorio o depersonalizovanim stvarima on je to povezao sa đavolom i onda kaže zašto se čovek tako grčevito drži za administraciju. Administracija neke države je odlučila nešto. Ali šta je ta administracija, i to su neki ljudi. Ali čovek voli to jer je bezlično i oslobađa ga bilo kakve odgovornosti. Ako se čvrsto uhvati za taj stub on oseća da je bezbedan i siguran. Ali ga to ne čini srećnim. Ali su mnogi zadovoljni jer su se eto zakačili za administraciju i niko neće da ih dira.
Kada govorimo o tome kada je posebno bilo teško to su sigurno bile devedesete godine. Kako se njih danas sećate?
Nije bilo lako. To je vreme sankcija. Nije bilo ničega ali čovek kad je mlad onda mu to lakše pada. Ali ne bih nikako voleo da se vratim u taj period. Ne bih voleo da se to nikad nikome ne ponovi. Mi smo negde uvek dežurni krivci pa se nama te stvari redovno dešavaju a mi nemamo svesti i pametni da uradimo nešto drugačije. Da drugim sredstvima reagujemo na te izazove. Taj period je bio strašan i ne znam koliko mogu objektivno mogu da govorim o tom periodu jer nisam siguran koliko sam razumeo šta se sve tada dešavalo. Jako je teško da shvatite da država koju ste do tada poznavali i u kojoj ste rođeni a to je SFRJ više nema. Ja sam služio vojsku osamdesete i vama ne pada na pamet da će za 10-11 godina da se raspadne. I to da će da se raspada natenane. U nastavcima se raspadala. Svi smo ćutke to posmatrali i nismo bili svesni šta će se desiti na malo duže staze. Inače, meni nikad nije padalo na pamet da odem iz Srbije. Nikad nisam razmišljao o tome. A mogao sam da odem. I to vrlo jednostavno.
Šta Vas je zadržalo?
Ja mogu da vam pokažem grob svog pradede koji je u Šumadiji. Imam fotografiju ovde u telefonu. Ovde je moj život. Mogao bih privremeno da odem pa da se vratim ali mislim da to ne bi bilo fer. Ne mogu da zamislim da kad je teško ja nestanem odavde. Bilo bi me stid. Isto i kad je bilo bombardovanje. Ja sebe ne bih mogao da pogledam u ogledalo da sam tada pobegao i da sam čekao da prestane i da se vratim nazad. Možda to nije baš normalno, ali eto. Znate propast zemlje je apstraktan pojam. Težinu mu daju ti međuljudski sukobi, ta mržnja među ljudima, ti ljudi koji su izgubili živote. Mi i danas evo zahvaljujući medijima i tv programu vidimo rat u Ukrajini. I onda analitičar priča koliko je onaj tenk na mapi prešao kilometara. I niko ne razmišlja koliko je ljudi poginulo u tom njegovom prelasu od 100 ili 200 kilometara. Niko ne razmišlja o tome. Ja govorim o ljudskim životima, o ljudskim sudbinama. Kad god se neki rat završi svi se zaklinjemo da nikada više nećemo ratovati. Ali to više niko ne uzima za ozbiljno. Čim se završi jedan mi čekamo kad će početi drugi. Ali zaista, mi gledamo mape, gledamo neke tenkove, avione, eskplozije, a nema nacrtanih ljudskih žrtava. A svi zaboravljamo na ljudske žrtve. A svaki život je jedan svet, svaki život je milion uspomena i tovar emocija. Poludeli bi kada bismo o tome mislili. A nisam siguran da već nismo. Ali ljudima je lakše da razmišljaju na ovaj način. A mi nismo stvoreni samo za lako, stvoreni smo i za teško. Zašto smo prihvatili samo ono što nam je lakše? U jednom trenutku neće biti takvih putanja. Ostaće samo jedna jedina – gde je ultra teško.
Očigledno nam je potreban globalno jedan resete.
Ljudi se stide da izađu iz zvaničnog narativa. Ljudi su nepoverljivi jedni prema drugima. Mada mislim da postaju svesniji polako. Ovo je izgleda značajan trenutak u civilizaciji za koji se slutilo da će doći. Sad je ta katarza. Samo se molimo Bogu da da nas mnogo to ne ošteti. Mi se mešamo u sve. A ne bi trebalo. Trebalo bi malo da gledamo svoja posla.
Govorili smo o teškim i izazovnim vremenima, o životu i smrti, pa ne mogu da Vas ne pitam kako se nosite sa odlascima dragih ljudi?
Moram da kažem jednu strašnu ali istinitu rečenicu – navikao sam.
Može li na to da se čovek navikne?
Pa nedao vam Bog…
To Vas pitam jer mi se čini da se čovek iako racionalno zna da je smrt izvesna podsvesno se nada da će moći da je izbegne.
Ko god da se rodio mora da umre. Ima ona poslovica koja je potpuno pogrešna – Ja ne moram ništa, moram samo da umrem. To je lupetaranje. Šta moraš, to je izvesno. Ta poslovica pravilno glasi – ja ne moram ništa, ja moram samo da živim.
Može li nas onda svest o končanosti naterati da se opametimo da drugačije živimo?
Ma ne, ma koga je to opametilo. Šta, jednog jutra se čovek osvesti da je smrtan i konačan i da je svakog dana sve bliže svome kraju i odluči da promeni život?! Neki sigurno i odluče ali to su izuzeci, a izuzeci potvrđuju pravila.
Na kraju... imate li neku želju, planove za dalje?
Ne volim gužvu, nemam neke prohteve. Moja najveća želja je da ljudi prestanu da me gnjave.
(MONDO)
