Redovna profesorka na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i dramaturškinja Biljana Srbljanović, nedavno je oštro komentarisala seriju "Sablja", a sada je dala svoje mišljenje i o seriji "Tvrđava" koja se emituje na Javnom servisu.
U tekstu "Serija Tvrđava na nacionalnoj televiziji: Umetnost termita protiv umetnosti belih slonova" Srbljanovićeva, između ostalog, ističe da je nacionalna televizija odavno trebalo ovako nešto da ima.
Njen tekst o seriji "Tvrđava" prenosimo u celosti:
"Serija 'Tvrđava' režisera Saše Hajdukovića, igrani program nacionalne televizije koji govori o raspadu Jugoslavije foalizacijom stanovnika Kninske krajine, bazirana je na scenariju Gorana Starčevića, jednog od najzanimljivijih studenata Katedre dramaturgije FDU-a, i Mirka Stojkovića, jednog od najznačajnijih profesora iste katedre, kojoj i sama pripadam.
Da nije tako, priznaću, a nakon iskustva gledanja tematski srodnih igranih progama RTS-a i ostalih institucionalnih produkcija, gotovo po pravilu nametanih kao zvaničnih narativa o traumama prošlosti ratova Jugoslavije, ne znam da li bih žurila da gledam.
Ova serija visokog umetničkog kvaliteta, na prvi pogled u raskoraku sa mojim ideološkim i političkim uverenjima o, za mene, opsesivnim temama i na drugi ostaje to isto, i tu se ništa ne menja, ali je istovremeno poziv na dostojanstven razgovor dostojnog sagovornika koji ima i šta, a pre svega kako da kaže.
Već od početka, na do sada pogledane gotovo polovine serije, jasno je da je 'Tvrđava' umetnički zaokružena, nijansirana i delikatna pripovest o ljudima u doba stradanja i rata, a da rata u njoj gotovo da nema. Ovo je serija o sudbini države i nacije, a da je nacionalni narativ gotovo nevidljiv i postaje jasan tek naknadno, kada bude kasno.
To je i serija o raspadu Jugoslavije u kojoj Jugoslavije ni nema, pa nije bilo šta da se raspadne, osim 'samo' raspadnutih porodica datih kroz raspadanje živih ljudi. U njoj ništa nije pompezno, nema očiglednih 'velikih narativa', glomaznih epskih rečenica sa uzvičnicima koji se patetično nameću, naprotiv: sve je dato kroz obrise, kroz male živote, kroz naizgled nebitne detalje, licne i kučine, kojima se gledalac neprimetno osvoji, razoruža i predaje svetu ove serije
To je rezultat pre svega jednog sveobuhvatnog dramaturškog postupka koji Mirko Stojković, kao kreator, odnosno šouraner serije, neprimetno, umetnički sliveno, sprovodi kroz svaki njen aspekt. Taj postupak je zasnovan na seminalnom eseju Menija Farbera 'Umetnost belih slonova protiv umetnosti termita' koji je, kao način pisanja odnosno čitanja filma, baš kao i ja, učio na studijama dramaturgije kod profesora Pajkića, i koji nastavljamo da, na toj katedri, predajemo i danas.
Umetnost belih slonova i umetnost termita
Vrlo ukratko, radi se o istupanju iz poretka vrednovanja upadljivih, očiglednih, 'velikih' umetničkih dela, kao vrhunske umetnosti koja želi nešto veliko da kaže, tako što to onda nametljivo i govori, elegancijom i efikasnošću slona koji nas belo gleda, u odnosu na tradicionalno manje uvažavanu popularnu umetnost 'termita'“, koja se ne trudi i ne kaže ništa, ili se barem pravi da je tako.
Taj skriveni, fini rad termita, u narodu poznatih kao beli mravi, koji kopaju nevidljive tunele u temeljima naših uverenja, našeg pogleda i na umetnost i na svet, u tihim, skrivenim, a razarajuće efikasnim postupcima kojih postanemo svesni tek kada su oni stigli do svog cilja, temelj je ovakve umetnosti. Ti tuneli pod temeljima, kontraintuitivno, zapravo stvaraju značenje teksta, oni ulaze u strukturu i priče i pripovedanja, radeći tako da u stvari ni ne znaš – šta to bi?
Beli slonovi protiv termita su partizanski ili savremeni srpski ratni filmovi protiv vesterna, na primer. Prvi su nametljivi i bezvredni, drugi su potcenjeni i zato perfektni.
Ovo je zaista veoma rudimentirani pogled na pomenuti postupak, sveden na samo jednu dimenziju, ali, za potrebe ovog teksta, i najvažniju: jedna celokupnost, celovitost kreiranog dela, u kom svaki detalj na svakom nivou umetničkog stvaranja – od izgovorenih i neizgovorenih reči, podteksta, glumačkih radnji, scenskog aparata i muzičke kompozicije, do svakog postupka, svakog šava svakog kostima, svake note odsvirane ovako ili onako, pa više puta u distorziji, svaki pogled, metak, poljubac, rana svakog lika, radi u svrhu istog.
Tuneli u temeljima
Do sada, u prvih pet epizoda, svaka ugrubo prati zbivanja hronološki u po jednoj godini prve polovine devedesetih, u predvečerje ali i u toku rata u Hrvatskoj, a zatim i u Bosni, u kojima Srbija 'nije učestvovala'. Na ulasku u seriju, načinju zajednički život dvoje tinejdžera iz Knina, osenčeni prokletstvom šekspirovskog para iz zavađenih 'porodica', samo što su porodice ovde njihovi narodi kojima najpre kao da slučajno pripadaju.
I više od toga, Darija Hrvatica i Luka Srbin, zapravo su rođenjem Jugosloveni, a da ni to upadljivo nisu – i tu započinje kreatorov rad termita koji će se uspostaviti efikasan kao kad jugoslovenski identitet koji, u ovom delu, poždere samog sebe.
Stojkovićeva teza (u potpunosti suprotna sa mojim odnosom prema bivšoj zemlji) neprimetno počinje da se gradi, u 'Tvrđavi' zlo ne dolazi iz banalne binarne opozicije dve nacionalno zaraćene strane – Srbi protiv Hrvata i obrnuto, već iz izvora svega što je jugoslovensko: Jugoslovenske narodne armije, Jugoslovenske levice, jugoslovenske milicije, jugoslovenske UDBE i njenih derivata, raspalog vozila Jugo, jugoslovenske komunističke partije, ali i pozno-jugoslovenskih reformskih snaga, izjednačeni sa svim ostalim političarima, pregovaračima lažnih ili iskrenih napora u pokušaju očuvanja do pokušaja oživljavanja mrtve Jugoslavije.
Tuneli u temeljima svetosti jugoslovenstva, kojoj sam i sama sklona, kopaju se tako efikasno i diskretno, kratkim potezima postavljenim reprezentima te ideje: nesposobnost JNA, na primer, simboliše jedna mala operetska kukavica koja dobija čin generala za neučestvovanje u ratnim operacijama, koji, umesto remena puške, preko grudi nosi torbicu sa kojom će i poginuti i mi se gotovo saosećamo sa tim; narastajući razdor familija i pukotine po nacionalnim linijama vidimo, na primer, po tome ko se kako ljubi, dva ili tri puta u obraz, u čemu na početku nema razlike, a postajemo je svesni tek kad se ona likovima usadi tako temeljno, da postaje refleks kao što je disanje.
Neizrečene istine
Istorijski događaji, vojne operacije i političke manipulacije date su sistematski u pozadini, u kakofoniji glasova sa nekih televizora i nekih radio prijemnika, koji postanu permanentna zvučna kulisa, glasna i neprekidna, koja je toliko prisutna da smeta da čujemo šta likovi jedan drugom imaju da kažu. S druge strane, najbitnije je često neizrečeno, ili izgovoreno šapatom, kao vest o trudnoći Darije koju saopštava Luki, na primer.
Istine su i bukvalno otpevane, često u dvostrukom modusu – najpre kao izvorni pop tekst (hitovi epohe koji se intradijegetski izvode) a koji zatim, u distorziji zvuka donose sablasnu poruku koje do tada nismo bili svesni, kao na primer pesma Idola 'Dok dobuje kiša u ritmu tam tama', koja u prvom navratu biva romantični ukras jedne lepe noći, da bi, u sledećoj iteraciji u deformisanom zvuku pratila prvu ratnu operaciju Luke, dok sablasno odjekuje oda ratnim dobošima (tam tamu) uz reči da 'ljubavi našoj ne vidim kraj da će doć', a taj kraj mi počinjemo da vidimo.
I kasnije, neprihvaćenost 'Srba u Srbiji', odnos prema izbeglicama i voljno ili nevoljno 'raseljenih lica' u samom Beogradu nikada se direktno ne kaže, ali se neprestana frustracija nepravdom do neuroze izražava jednostavnim i stvarnim razmenama pogrešnih reči: Luka u Beogradu traži 'šteku' a ne 'boks' cigara i prodavačica ga ne razume, jer se ni ne trudi, na primer.
Sve u 'Tvrđavi' je ovakvo, primera je nesagledivo mnogo, zajedno čine tkanje serije u svakom njenom aspektu, koje se zatim formuliše u jasnom stavu o raspadu Jugoslavije, za koji autor misli da je zaslužen, u svakom slučaju nije vredela raspada makar samo jedne porodice, koje su ovde prave žrtve.
Te porodice nisu manihejski suprotstavljene po nacionalnoj liniji, one se razaraju i iznutra, zlo UDBE je dato podmetanjem 'ljubavnice' usamljenom momku, ili pretnjom lažnog novinara u redakciji jugoslovenske „Borbe“ koji pretnjama Darijinom ocu udara na 'svoga'. Propaganda RTS-a kritikovana sa samog RTS-a ovom serijom, pogled ka sebi i traženje krivca u sebi pre nego u drugome, nešto je što izdvaja ovu seriju od većine dosadašnjih programskih narativa ove vrste.
U tim neprimetnim intervalima priče 'Tvrđave', između ljubavi i zločina, pregovora i zločina, odnosno zločina pregovora, kreće se i gradi ova serija, za koju ne znam gde će otići i da li ću se politički složiti sa time, ali znam barem jedno – ovako nešto je nacionalna televizija odavno već morala da napravi i prikaže, da prosto ima.
Nastavljam da gledam sa nestrpljenjem"
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
BONUS VIDEO:
(OKO Rts, MONDO)
Svet poznatih nadohvat ruke. Sve goruće teme, aktuelna dešavanja i najsočniji tračevi na jednom mestu. Pridruži se Viber zajednici ŽIVOT POZNATIH i budi u toku svakog dana!
