Jedan od najznačajnijih pisaca naše književnosti, Danilo Kiš, često je govorio da se verovatno nikada ne bi posvetio pisanju da nije prošao kroz teška iskustva iz detinjstva, koja su ga zauvek obeležila i usmerila ka književnosti.
Rođen je u Subotici u februaru 1935. godine, u porodici složenog porekla i bogate istorije. Majka mu je bila Crnogorka iz ratničke loze, o kojoj se prepričavala porodična legenda da je jedna njegova baka po majci ubila nasilnog Turčina. Otac mu je, s druge strane, bio Jevrejin, a među precima po očevoj liniji nalazio se i rabin.
Iz očevih pisama može se naslutiti da su njegovi preci u Mađarsku stigli kao trgovci guščjim perjem iz Alzasa, odakle su ranije bili proterani. Ipak, ono što će najviše oblikovati Kišovu ličnost bili su rani susreti sa strahotama Drugog svetskog rata.
Kiša ipak krstili kao pravoslavca
Iako je zakon nalagao da u mešovitim brakovima sin pripada očevoj veri, a ćerka majčinoj, Kiša su krstili po pravoslavnim obredima u Uspenjskoj crkvi kada mu je bilo pet godina.
"Sveštenik mi sipa vodu na teme, ja tražim pogledom svoju majku koja me je začas prepustila brizi krsnog kuma; miris tamjana, zapevanje sveštenika, treperenje sveća, lica svetaca na ikonama", seća se Kiš.
Čitavu sudbinu velikog pisca odredio Drugi svetski rat.
"Postojali su izvesni predznaci, a pre svega naše učestale promene adrese. Seleći se iz jedne ulice u drugu, iz boljeg stana u sve gori, moj otac nije sledio samo logiku svog finansijskog kraha, nego se, pre svega ponadao da će time uspeti, sa malo sreće da prođe za autentičnog Arijevca."
O danu kada je njegov otac prvi put odveden na streljanje Kiš svedoči:
"Panorama zaleđenog Dunava… U ledu je, kao zasečena u staklenu masu, probijena velika rupa; preko rupe prebačena je daska trambuline. Naokolo vojnici; na brkovima im se nahvatala slana, iz nozdrva im izbija para. Iz pravca kabina pojavljuje se jedna mlada žena, gola; drži za ruku devojčicu. I devojčica je gola. Koža im je crvenomodra od hladnoće. Vojnici ih guraju na dasku od trambuline. Pucaju im u teme ili ih probadaju bajonetima. Žrtve padaju u tamnozelenu vodu Dunava. Jedan ih civil gura čakljom pod led…"
Toga dana Kišov otac je ostao živ zahvaljujući, kako piše Sanja Domazet, nekom čudu koje se sastojalo u tome što se rupa u otvoru bila začepila od leševa. Međutim, smrt ga, ipak neće zaobići. Godine 1944. Nemci ga odvode u Aušvic, iz koga se nikada neće vratiti.
"Opsednut sam iskustvom iz detinjstva, holokaustom, nestankom oca, uspomenama na rano detinjstvo. Morao sam da se oslobodim te opsesije. Zato sam pisao. A kada se pedesetih-šezdesetih godina počelo govoriti o komunističkim logorima - gulazima - čije su postojanje franscuski intelektualci negirali, tada sam postao opsednut tom temom. Danima i noćima sam o tome diskutovao. Iz te opsesije nastala je 'Grobnica za Borisa Davidoviča'. A sa godinama je počela da me opseda smrt u vidu erosa i tanatosa. Ta opsesija je, pre svega, prisutna u mojoj poslednjoj knjizi 'Enciklopedija mrtvih'".
Danilo Kiš nikada nije nosio zvezdu, iako su nemački zakoni nalagali da sin preuzme očevu veru.
Majka mu sašila obeležja
Majka Danila Kiša bila je krojačica. Na svojoj singerici sašila je, od ostatka jorganskog čaršava, dve Davidove zvezde - jednu veću i jednu manju.
"Stajali smo pred njom, moj otac i ja, ukrućeni kao na probi odela, a ona je sa čiodama među usnama, premeštala zvezde gore-dole po reverima naših kaputa. Da li je moj otac smogao hrabrosti da u mom slučaju pređe preko naredbe vlasti ili je, zahvaljujući mom krštenju uspeo da nađe rupu u zakonu, ne znam. Ta žuta zvezda, nalik na maslačak, još dugo je stajala u fioci šivaće mašine među šarenim koncima, krpicama i dugmadima; no, osim tog dana na ‘generalnoj probi’, nikad je više nisam stavio", priseća se Kiš.
U jednom od intervjua Kiš je pričao kako su se, u to vreme, kao deca, on i njegova sestra Danica pravili da spavaju, a zapravo su slušali roditelje, koji su se tajno dogovarali i odlučili da mu ne stavljaju zvezdu.
Posle rata, Danilo Kiš završio je gimnaziju, a potom i studije svetske književnosti, već tada se ističući kao izuzetan prevodilac sa mađarskog, ruskog i francuskog jezika. Iako je u inostranstvu sticao veliku reputaciju, u domaćim književnim krugovima nikada nije bio u potpunosti prihvaćen, pa je život proveo između Beograda i Pariza, radeći kao pisac, profesor i prevodilac.
Dok je stvarao "Enciklopediju mrtvih", suočio se sa teškom bolešću — rakom pluća, od kojeg je preminuo 15. oktobra 1989. godine u Parizu. U jednom od poslednjih intervjua govorio je da je u svoja kasna dela uneo toliko lične energije i iskustva da je imao predosećaj da takav stvaralački napor ne može proći bez ozbiljnih posledica po zdravlje.
Sahranjen je, po sopstvenoj želji, uz pravoslavni obred u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
Bonus video:
Svet poznatih nadohvat ruke. Sve goruće teme, aktuelna dešavanja i najsočniji tračevi na jednom mestu. Pridruži se Viber zajednici ŽIVOT POZNATIH i budi u toku svakog dana!
