Veče posvećeno Vladimiru Veličkoviću, srpskom slikaru koji živi u Parizu, predstavlja nesvakidašnji dogadjaj u predstavljanju srpske kulture u Parizu.
Veče posvećeno Vladimiru Veličkoviću, srpskom slikaru koji živi u Parizu, predstavlja nesvakidašnji dogadjaj u predstavljanju srpske kulture u Parizu.Susret s Veličkovićem dogodio se u sredu u Kulturnom centru Srbije u Parizu, u okviru Nedelje stranih kulturnih centara u francuskoj prestonici u kojoj učestvuje tridesetak zemalja.
Nakon dugih godina u kojima su u kulturni centar prvo Jugoslavije, pa Srbije i Crne Gore, zalazili samo poneki pripadnici dijaspore, prvi put je u većem broju došla i francuska publika i to ona mladja.
Brižljivo odabrani gosti i nova publika znak su da se predstavljanje srpske kulture u jedinom njenom centru na svetu pokrenulo sa mrtve tačke.
Sala na spratu Kulturnog centra Srbije, čiji prozori gledaju na Centar "Žorž Pompidu", jedan od najčuvenijih muzeja savremene umetnosti na svetu, bila je mala da primi sve koji su došli da čuju i vide Veličkovića i njegove goste.
U prisustvu srpskog slikara i francuskog akademika od prošle godine, okruženi njegovim slikama i crtežima govorili su Veličkovićevi prijatelji i poznavaoci njegovog dela, teoretičari Alen Žofroa i Žan Lik Šalimo, slikar Ernest Tinjon Ernest, istoričar umetnosti Irina Subotić i crtač stripova Enki Bilal.
Prisustvo Bilala, koji je u Francuskoj velika zvezda - kako zbog stripova, tako i zbog svojih futurističkih animiranih filmova - privuklo je mladju francusku publiku.
Njegova veza s Veličkovićem nije samo veza nekoga ko je bio inspirisan njegovim crtežima, već ima i emotivnu dimenziju:
“Veličković je bio ‘detonator’ za mnoga tehnička rešenja koja sam usvojio”, izjavio je Bilal ovom dopisniku, dodajući da je on deo slikarske porodice koja ga je inspirisala i dala mu želju da ostane vezan za tradicionalni aspekt stripa - crtež”.
“Izmedju nas postoji i emotivna veza - rodjeni smo u istom gradu i čini mi se da imamo isti pogled na čoveka, na ljudske mane, na nasilje i pamćenje. Mi smo kao neka vrsta porodice bez krvnih veza”, objasnio je ovaj crtač sripova, rodjen u Beogradu, gradu koji je ovekovečio u svojim stripovnim albumima.
U razmeni s publikom, u kojoj je bilo i Veličkovićevih bivših studenata, pošto je srpski slikar od 1983. predavao na pariskoj Akademiji likovnih umetnosti, raspravljalo se o uticaju fotografije na njegov umetnički postupak, pre svega o inspiraciji koju je dobio od pokretnih slika Edvarda Majbridza ili o uticaju arhitekture na njegovo osećanje prostora, o značenju crne boje na njegovim slikama ili o tome ima li umetnik socijalnu ulogu ili ne.
Žan Lik Šalimo, cenjeni francuski umetnički kritičar, poverio se dopisniku Tanjuga da je odustaobavljenja slikarstvom.
“Bio sam mlad u vreme kada sam sreo Veličkovića... Tada sam mislio da sam slikar. On je došao da vidi moj rad i rekao mi: ‘Nije loše’. Kad sam potom ja otišao da vidim njegov, shvatio sam da ne mogu biti slikar. Učinio mi je veliku uslugu i tako sam postao kritičar umetnosti”, rekao je Tanjugu Šalimo, koji trenutno piše knjigu o uticaju fotografije na Veličkovićevo slikarstvo.
Odgovarajući na pitanje publike o telesnoj patnji i smrti koje dominiraju na njegovim slikama i crtežima obezglavljenih torzoa, poprimajući dimenziju metafizičkog pogleda na čoveka, Veličković je objasnio da ostaje veran ovim temama kojima je posvetio čitav svoj umetnički opus.
(Tanjug)
