Na današnji dan 1833. godine rođen je pesnik Jovan Jovanović Zmaj, poznat i pod nadimkom Kiš Janoš u Novom Sadu, gde je završio srednju školu i započeo gimanzijske dane. Imao je prilike da studira u najlepšim gradovima tadašnje i sadašnje Evrope: Pešti, potom Beču i u Pragu.

U austrijskoj prestonici upoznaje savremenike Svetozara Miletića, Đuru Jakšića i Branka Radičevića. Nakon završetka studija, vraća se u Novi Sad gde se pridružuje Miletiću u radu u novosadskom magistratu.

DIRLJIVO: Najlepši stihovi za Beograđane

Kako mu posao baš nije "legao", Jovan napušta magistrat i pokreće književne časopise "Javor" i "Komarac".

Ako ste se pitali kako je dobio nadimak Zmaj, evo objašnjenja!

Ova zanimljiva priča stiže ni manje ni više od Laze Kostića koji je i pisao o tome kako su Jovanovića zvali Kiš Janoš što na mađarskom znači "Mali Jovan", jer bio niskog rasta. Zato se autor "Riznice pesama" čudio kako to da "niski, vižljavi i lepuškasti mladić bude zmaj?!"

Divni citati Crnjanskog

Godine 1864. Jovanović pokreće satirični list do čijeg je imena došao igrom reči. Dan održavanja Majske skupštine je bio 3. maja 1848. godine, baš kada su Srbi u Sremskim Karlovcima dobili autonomiju kojom nisu bili zadovoljni. Tog dana, 3. maja, Zmaj "krštava" svoj časopis.

Supruga Eufrosina Ruža Ličanin mu je bila večita inspiracija

Al’ ja bih proveo
Čitav jedan vek,
Tražeći lepše,
Dičnije i slađe,
Milije ime,
Što još ne ču svet,
Da njim nazovem
Moj rumeni cvet.

Ružu je upoznao tokom posete svojoj bolesnoj sestri od tetke u bolnici. Njena lepa prijateljica takođe je došla u posetu, i pisac se zaljubio na prvi pogled. Ruža je imala samo 17 godina, on je bio 11 godina stariji, ali odmah su se venčali. Mladoženja je odmah počeo da piše "Đuliće", dnevnik čistih, toplih i nevinih emocija. U tim pesmama nema divljenja lepoti njegove žene, već osećanja koja ona, a kasnije i njegova deca, u njemu izazivaju.

I ti si hrabra bila, oh, doveo te Bog
Zapisala si ime sred kama studenog.
Zapisala si ime, zlaćanom rukom tu,
I skinula si time tu strašnu kletvu.
I podigla si crkvu ko tvrdi neki grad,
Oživela si veru, probudila si nad.
Rasplamtela si ljubav i razlila si sjaj,
Zadahnula si cveće, povratila si maj.
Otvorila si česme kroz gore ubave,
Osnažila si pesme da slavu proslave
Dočarala si ptice da lete po cveću,
Slavuji da se s mojom pesmom nadmeću.

U pitanju je ljubavna, čista lirika o sreći, koja za Jovanoviće nažalost nije potrajala.

Svet će čitat' pesme moje što u ovom nizu stoje,
A ti, blago, čedo drago, ako imaš kad, ako imaš za njih volje?
Jer za tebe imam bolje, imam lepše i čistije, mirisnije, rumenije,
Providnije i svetlije, imam slađe i nežnije, što im ne znam ime dati,
Nit ih mogu pesmom zvati,
Što će noći u samoći da ih duša prati - te s' ne dadu ispevati.

Daj mi ruku, da je vidim...
Ova ruka, ova mila, kol'ko je već krasna cveća u moj život posadila.
Daj mi ruku, da j' osetim,
Jer kad umor čelo smuti, pod ovom je rukom duši najmilije odahnuti.
Daj mi ruku, da je stisnem...
Jer kad stegne smrtna muka, kad zatišti ljuta rana, melem biće ova ruka.

Ruža mu je podarila petoro dece: Mirka, Tijanu, Savu, Juga i Smiljku, ali nisu dugo uživali u porodičnoj idili. Krajem 1969, Zmaj se vratio iz Pešte se lekarskom diplomom i sa porodicom nastanio u Novom Sadu, a zatim Pančevu. Samo nekoliko godina je porodica živela zajedno, pre nego što je bolest odnela Jovinu i Ružinu decu.

Skrhana bolom, od tuberkuloze oboljeva i njegova draga, i umire 1872. u Pančevu.

Smrti, smrti, crna smrti,
Ti si došla po nju, je li?
Ne preseci, Boga radi,
Vezu našu! A smrt veli:

"Ja razumem tvoju strepnju,
Presekla sam vezu mnogu;
Vaša j' veza tako jaka,
Preseći je ja ne mogu."

"Samo ću joj - to mi s' može -
Drugo ime sada dati,
Do sada se ljubav zvala,
Od sad će se tugom zvati."

Zmaj je ostao sam sa novorođenom kćerkicom Smiljkom.

Noć je pala strašno mračna,
Posle mutna dana;
Ja u mraku Smiljku držim,
Ona rasplakana.
Pokušavam da je tešim,
Pa joj zborim tude:
"Zalud plačeš, čedo moje
Mrtvi se ne bude."

Ubrzo je, u pokušaju da povrati porodičnu sreću, usvojio dve devojčice Mariju i Anku, i sa njima se preselio u Futog. Ali, tamo je izgubio i Smiljku, koja nije doživela drugi rođendan. Samo nekoliko godina kasnije, ostao je i bez usvojenih kćeri.

Strašan gubitak voljenih, nevinih žena i dece naveo je Zmaja, koji je usrećio toliku decu ali nije uspeo da spase i sačuva sopstvenu, da napiše najdirljivije i najtužnije stihove, sabrane u knjizi "Đulići uveoci".

Možda nije to baš tako -
- možda bejah gde na putu,
Pa se željan vrnuh doma,
Svome gnezdu, svome kutu.
A preda me ti iziđe,
Okićena sa biseri,
Sa biseri naše sreće,
Sa tri sina i dve kćeri.
Ja vas spazih, pa zadrhta'
Htedoh pitat', al' se boja:
"Je l' to MIrko? Je l' to Sava?
Jug, Tijana, Smiljka moja?"...

Tri godine nakon smrti Anke i Marije, radeći na svom "Nevenu", umire u snu u Sremskoj Kamenici.

Pesme koje je pisao sastavni su deo detinjstva svakog čoveka koji je rastao na Balkanu, kao i svim oni "pratiocima" tog perioda- igračkama, igrama, životinjama, odnosima prema odraslima...

Ta ljubav prema deci su bile snažan podsticaj za pesnika da napiše: "Điha điha četri noge", "Pačija škola", "Taši taši tanana", "Zima zima e pa šta je", "Al je lep ovaj svet", "Žaba čita novine" i mnoge druge.

Najnovije i najzanimljivije vesti iz sveta zabave, kulture, muzike, filma, lifestyle, putovanja i seksualnosti pratite na našoj Facebook stranici - MONDO Zabava, kao i na Twitteru @Mondo_zabava.