Na današnji dan je rođen jedan od najboljih srpskih romantičara
Znate da je "Colinu pesmu" napisao Branko Radicevic, sigurni smo da ste je pevali bezbroj puta (zvezdaši su se mooožda malo više veselili na koncerima legendarnog pevaca), ali znate li kome je posvecena?
Cerki ili ženi Vuka Stefanovica Karadžica!
Idemo redom...
Pesnik Branko Radicevic roden je na današnji dan 1824. godine u Slavonskom Brodu. Bio je srpski romanticar i uz Ðuru Danicica jedan od najodanijih sledbenika Vukove reforme pravopisa srpskog jezika i uvodenja narodnog jezika u književnost.
Napisao je svega pedeset cetiri lirske i sedam epskih pesama, dva odlomka epskih pesama, dvadeset osam pisama i jedan odgovor na kritiku. Sve što je uradio uvrstilo ga je u red najboljih, uz Jovana Jovanovica Zmaja i Lazu Kostica.
Studirao je pravo u Becu i posle tri godine odustao od fakulteta. Staro prijateljstvo njegove porodice sa Vukom Karadžicem je bila njegova "preporuka" za ulazak u krug Vukovih saradnika i prijatelja. Kada mu je preminuo brat Stevan, Branko se zbratimio sa drugim mladim Vukovim sledbenikom Ðurom Danicicem.
Pisao je ljubavne, rodoljubive, a kada se razboleo od tuberkuloze, tužne pesme, elegije.
Preminuo je u 29. godini 1. jula 1853. u beckoj bolnici na rukama Vukove žene Ane.
Njegovu zbirku pesama posthumno je objavio njegov otac 1862. Srpska omladina je ispunila pesnikovu želju i godine 1883. prenela je njegove ostatke iz Beca na Stražilovo. Sa Brankom Radicevicem su u nacionalnu književnost prvi put ušle pesme sa izrazito lirskim motivima i raspoloženjem. Te pesme su prvenstveno pevale o radosti i lepotama mladosti. Ipak, veci deo svojih pesama, kao što su "Kad mlidija' umreti" ili "Ðacki rastanak" Radicevic je pisao kao elegije.
"Kad mlidijah umreti", objavljena posle Radiceviceve smrti, je jedna od najlepših elegija u srpskoj književnosti, u kojoj je pesnik predosetio blisku smrt. A, sad, o onoj pesmi...
Jedna od njegovih pesama je našla put do citalaca, tacnije slušalaca više nego druge - svi dobro znate Colinu "Pevam danju, pevam nocu".
Pesnik je bio strasno zaljubljen u Vilheminu-Minu Karadžic, slikarku, pesnikinju, prevodioca i cerku Vuka Stefanovica Karadžica i, navodno, upravo je nju "metnuo med zvezdice".
U mnogim njegovim pesmama se oseca Minin duh, ali se pouzdano zna da je iskljucivo njoj posvetio ovu, neki kažu svoju najlepšu pesmu.Poznati stihovi kroz želju da je "digne med’ zvezdice" iskazuju zanos pesnika njegovom muzom. Mina je bila zvezda beckog društvenog života, izuzetno obrazovana, imucna, uspešna slikarka, a Branko siromašni student sa teretom teške bolesti, što je u njihovu pricu unelo tužne crte. Iz Mininog kasnijeg idealizovanog likovnog i književnog portreta Brankovog, naslucuje se da su izmedu njih postojale uzajamne simpatije.
Kružile su price da je Branko jednako bio zaljubljen i u Mininu majku Anu. Nagoveštaji o mogucem cetvorouglu nalaze se u Brankovoj prepisci sa Ðurom Danicicem, što je uspelo da zapanji i najslobodnije umove tog doba. Mina Karadžic se udala pet godina nakon Brankove smrti za Aleksu Vukomanovica, koji je umro samo nakon godinu i po dana, i ostavio je sa sinom Jankom. Godine lagodnog života, beckih balova i borbi brojnih udvaraca ostale su iza nje. Onima koji vole da zavire u intimu umetnika, ostala su nagadanja o tome šta se pre skoro dva veka dešavalo u ovom ljubavnom zapletu, ali je lik ove muze nesumnjivo iscrtan u delima ovog književnika.
