Direktor Beogradske filharmonije i nekadašnji ministar kulture i informisanja, Ivan Tasovac preminuo je u 56. godini u svom domu u Beogradu.
Ivan Tasovac rođen je 21. juna 1966. godine u srpskoj prestonici. Diplomirao je i magistrirao klavir na Konzervatorijumu "Petar Iljič Čajkovski" u Moskvi, u klasi profesora Sergeja Dorenjskog.
U dvanaestoj godini debitovao je kao pijanista sa orkestrima Beogradske i Zagrebačke filharmonije. Tokom profesionalne pijanističke karijere nastupao je kao solista i sa orkestrima u Italiji, Švajcarskoj, Španiji, Irskoj, SAD, Rusiji, Belgiji, bivšim jugoslovenskim republikama i drugim zemljama, navodi se u biografiji Ivana Tasovca na sajtu Beogradske filharmonije.
Svojim talentom nikoga nije ostavljao ravnodušnim, a o svom odrastanju i počecima govorio je u jednom od svojih intervjua.
Odrastajući u umetničkoj porodici, otac Predrag bio je poznati glumac, a majka Marija profesorka klavira i sam je zavoleo umetnost.
Klavir je ostavio pre dvadesetak godina, kada je došao na čelo Filharmonije, a jednom prilikom je najavio povratak svojoj prvoj ljubavi - sviranju.
Ovako je govorio o svojim roditeljima i odrastanju:
"Kada sam se rodio, tata nije bio u Beogradu. Narodno pozorište je 21. juna 1966. godine gostovalo u Bukureštu, tako da je gosn Tasa saznao da je postao ćale zahvaljujući Tanjugu, koji je svom novinaru posla tekst: 'Sin, četiri kile i sto grama, pedeset santimetara!", započeo je.
"Pretpostavljam da su gosti luksuznog rumunskog prestoničkog hotela sa nemalom rezervom gledali scene koje su zatim usledile i čoveka koji je izašao iz hotelske sobe u papučama, pidžami i penjoaru, ušao u lift noseći dve flaše viskija ispod miške, a zatim krenuo da šparta kroz lobi hotela, mrmljajući sebi u bradu: 'Sin, četiri kile, pedeset santimetara... sin, četiri kile, pedeset santimetara... sin... četiri...'. Poveća grupa ljudi umesto da beži od čoveka koji u pidžami nešto mrmlja na stranom jeziku, potrčala mu je u susret, grlila se s njim, radovala, nadvikivala, pila i nazdravljala iz flaša koje su se zatim vraćale na mesto koje je valjda najlogičnije za držanje viskija, ukoliko ste u penjoaru i papučama na javnom mestu - ispod miške", pričao je Tasovac.
Klavir je počeo da svira sa šest godina, ali zbog zanimanja svojih roditelja je, kako je govorio, znao da će život posvetiti umetnosti.
"Krajem šezdesetih godina prošlog veka deca iz boljih kuća su gotovo obavezno išla u francusko zabavište i u neku muzičku školu. Klavir sam počeo da sviram sa šest godina, mada, ruku na srce, i pre toga sam provodio dosta vremena ispod klavira, koji mi je izgledao kao savršeno mesto za igru. Roditelji me nisu preterano terali da sviram, ali se negde podrazumevalo da će mi profesionalni život biti vezan za umetnost. Osim oca glumca i majke Marije, profesorke klavira, mogao sam da se ugledam i na baku Slobodanku Nešić, koja je, pre nego što se udala za mog dedu nastupala u modernističkim baletskim igrokazima Mage Magazinović. Kao mali, obožavao sam pozorište, ali je porodični savet ipak doneo jednoglasnu odluku da je klavir daleko bolji od glume, pre svega jer muzika nije ograničena 'jezičkim prostorom'. Što se tiče mojih drugih 'umetničkih' predispozicija, voleo sam da čitam stripove, jurcam za loptom i zurim u 'oba' televizijska programa", pričao je Tasovac.
Potom se prisetio detinjstva i odrastanja u centru Beograda:
"Detinjstvo sam proveo na dve beogradske adrese, u Jovanovoj ulici na Dorćolu, gde smo živeli mi sa očevom majkom, i Kičevskoj na Vračaru, gde su živeli majčini roditelji. Stan na Dorćolu je bio mali, sa kuhinjom koja je izlazila na zajedničku terasu, gde sam udarao loptu do baldisanja, naravno, izuzimajući vreme između dva i pet", rekao je.
"Za one mlađe, koji ne znaju, to je bilo religiozno popodnevno vreme, kada su roditelji širom SFRJ uglavnom šištali, utišavajući decu zbog komšiluka koji se odmara. Na Kališu sam prohodao, kasnije vozio bicikl, a još kasnije se lomatao na skejtbordu. Letovali smo na Lopudu, sve dok tati nisu, pod naletom Maspoka, otkazali dalji angažman na Dubrovačkim letnjim igrama, jer pripada 'drugom jezičkom podneblju'. O tome se u kući nije govorilo, jer se smatralo da to nisu priče za decu, ali znam da je roditelje najviše pogodilo što se tatin najbolji drug Tonko Lonza nikada više nije javio posle toga. Jedna od najlepših uspomena koje nosim na ostrvo, gde nije bilo automobila, gde su se svi poznavali i, na smenu, čuvali kako svoju tako i tuđu decu, bile su moje pecaroške avanture, gde se ulov čuvao u hotelskom zamrzivaču za proslavu tatinog rođendana 9. avgusta. Badnje večeri smo dočekivali u Kičevskoj, a božićni ručak u roditeljskom domu. Ne samo zbog otvaranja duplih božićnih poklona, bio sam ubeđen da je Božić Bata realna i prava faca, za razliku od Deda Mraza, koji je čista komunistička izmišljotina", ispričao je jednom prilikom.