Često nazivana i "najveća srpska pesnikinja 19. veka", Milica Stojanović Srpkinja, umrla je na dašanji dan, 25. jula, u 50. godini života.
Jedna od najpoznatijih i najtragičnijih ličnosti srpskog romantizma, Milica Stojadinović Srpkinja, ostala je upamćena kao "Vrdnička vila" čiji su život obeležili slava, divljenje velikih savremenika, ali i surovo siromaštvo i zaborav. Njena pojava, lepota i književni talenat privlačili su pažnju evropske i srpske elite, dok je kraj života dočekala u bedi, daleko od sjaja koji ju je nekada pratio.
Poznati su izdaleka dolazili u Vrdnik samo da bi videli "nadzemaljske oči" čuvene Milice. Bila je neustrašiva, veliki rodoljub, što pokazuje i činjenica da je svom imenu dodala i simboličan nadimak Srpkinja. Danas je njena ličnost upravo ono što mnogo više intrigira od samog njenog dela, a mnogi su je zvali i "lepa pesmotvorka".
"Njena figura bila je uočljiva: srednje visine, sa izrazitim jasnim oblicima, sa bledim kao u Bogorodice licem, sa čelom natkriljenim mrkom kosom. Velike crne oči gledahu sa mirnoćom koja kao da ne beše s ovog sveta…", ovako je opisao njen prijatelj Ludvig August Frankl, koji ju je upoznao u kući Vuka Karadžića.
Njegoš: "Da nisam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori"
Posećuju je Jovan Subotić i Ivan Mažuranić, Johan Sajdl joj posvećuje pesmu, stihovima je veličaju Ljubomir P. Nenadović i Đorđe Rajković. Vuk je zove svojim "čedom Fruške", knez Mihailo sebe smatra njenim prijateljem, mitropolit Mihailo je lično poziva u Beograd, a sam Njegoš je zbog nje izgovorio čuvenu rečenicu: "Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori!", prenosi "Vikipedija".
Pismenost u vreme kada su žene bile obespravljene
Milica Stojadinović Srpkinja je među prvim pesnikinjama koje su pisale poeziju na srpskom jeziku. Živela je i stvarala u vreme Vukove borbe za književni jezik i pravopis te, uz Branka Radičevića i Njegoša, zdušno podržala tu borbu u vreme kada je žena bila potcenjena i obespravljena.
Rođena je 1828. godine u sremskom selu Bukovac, kod Vrdnika na Fruškoj gori, u porodici sveštenika Vasilija. Prve rime pisala je kao trinaestogodišnja devojčica, a prve pesme objavila je 1847. godine u "Serbskom narodnom listu". Tada postaje "Vrdnička vila", jer su u to vreme pismene žene bile prava retkost. U obrazovanju je bila samouka, ali je vredno učila: govorila je čak sedam svetskih jezika i svirala gitaru. Ostala je upamćena po pesničkom dnevniku "U Fruškoj gori".
Prva žena ratni izveštač na Balkanu
Pored poezije, Milica postavlja temelje modernog novinarstva u oblasti ratnog izveštavanja kao prva žena ratni izveštač. Njenu reportažu pod naslovom "Srce i barikade" iz Beograda, koji je 1862. bio poprište ratnih sukoba, objavio je Mađarski dnevnik iste godine.
Njena pisana svedočanstva o ubistvu srpskog deteta kod beogradske Čukur-česme i turskom razaranju grada dovode strane novinare u Beograd, što stvara diplomatsku atmosferu koja će kulminirati uspehom kneza Mihaila nad Osmanlijama. Kasnije će, u srpsko-turskom ratu, dobrovoljno raditi i kao bolničarka, iako je već tada bila siromašna i načetog zdravlja.
Odbila Nemca, a zbog nje se jedan mladić zakaluđerio
Imala je nebrojeno mnogo udvarača, ali je na kraju čuvena Srpkinja ostala sama. Kategorično je odbila udaju za jednog Nemca jer joj tako nešto nije dozvoljavalo njeno rodoljublje. Ni Vukovi saveti da ne propušta priliku jer ni on, iako oženjen Nemicom, "za dlaku nije manje Srbin nego što je pre bio", nisu uspeli da promene njenu odluku.
Jedan ugledni Novosađanin, poznati učitelj i književnik Đorđe Rajković, nadao se da će ukrasti Miličino srce, ali od svega je ostala samo melanholična prepiska. Takođe, puno se pričalo i o mladiću koji se zakaluđerio nakon što ga je Milica odbila i jasno stavila do znanja da ne želi ništa sa njim.
Jedina i nikad prežaljena platonska ljubav
Milica Srpkinja bila je očarana Ljubomirom Nenadovićem, koga je zvala "pesnik od Avale". Do kraja života ostao je njena jedina, neostvarena ljubav. Naklonost je bila obostrana – i Čika Ljuba je cenio i iskreno se divio Milici, veličao je u svojim stihovima i slavio njene "lepe pesme".
Upoznali su se u Beogradu 1851. godine. Ljuba je bio najprisutniji čovek u njenom životu, a pesme koje je želela da objavi uvek bi prvo slala njemu na čitanje. Na njenom stolu uvek su mogle da se vide Nenadovićeva "Šumadinka" i njegova fotografija u crnom plaštu. Čak je i Vuk Karadžić provodadžisao da se Milica uda za Nenadovića, a nju je posle toga bilo stid da se prema pesniku "ponaša sestrinski". Na koncu svega, njihova ljubav je zauvek ostala platonska i nikada se nije udala, a isti slučaj bio je i sa Čika Ljubom – ostao je neženja.
Tragičan pad u siromaštvo i smrt na ulici
Njen život nažalost nije pratio slavu njenih muških savremenika. Roditelji su joj umrli, a po tadašnjem austrougarskom zakonu sinovi su bili isključivi naslednici roditeljskog imanja. Miličina rodna kuća je prodata i ona je morala da pređe u Beograd, gde se potucala od sobička do sobička.
Svojevremeno su je novčano podržavali knez Mihailo i kneginja Julija, ali kada je Milica došla u Beograd, knez je već bio ubijen. Pomoć od ministarstva dobila je samo jednom. Izvesno vreme živela je od prodaje nakita koji je dobila od kneževskog para, a strašna nemaština i glad na kraju su je dovele do ruba egzistencije.
Kako se smelo dopustiti da Milica Srpkinja na kraju preživljava zahvaljujući daćama i zadušnicama na beogradskim grobovima, ostaje da se pitamo... Preminula je zaboravljena od svih, 25. jula 1878. u 50. godini života, na beogradskoj ulici – proseći za koru hleba, piše Kurir.
Kako bi je otrgli od zaborava, na njenoj voljenoj Fruškoj gori, kod Iriga, na Vidovdan 1912. podignut joj je spomenik, koji je inače prvi spomenik ženi u srpskoj kulturi, a izvajao ga je beogradski vajar Jovan Pešić. Spomenik je postavljen unutar dvorišta crkve jer je u to vreme Srbima bilo zabranjeno da dižu znamenje u slobodnom prostoru, s obzirom na to da su bili na teritoriji Austrougarske.
Takođe, Zavod za kulturu Vojvodine, svake godine u Novom Sadu, Bukovcu i Vrdniku, u njenu čast, organizuje veliku pesničku manifestaciju "Milici u pohode" kada se dodeljuje i prestižna nagrada za poeziju "Milica Stojadinović Srpkinja".
Srpkinja je bila i ostala inspiracija mnogim autorkama od početka XX veka, pa do savremene književnosti, pa ju je tako književnica i rediteljka Vida Ognjenović ovekovečila komadom "Poetesa", inspirisan životom Milice Stojadinović, piše Ona.
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
Bonus video:
Svet poznatih nadohvat ruke. Sve goruće teme, aktuelna dešavanja i najsočniji tračevi na jednom mestu. Pridruži se Viber zajednici ŽIVOT POZNATIH i budi u toku svakog dana!