- Fridrih Niče je bio jedan od najuticajnijih filozofa, ali i čovek koji je godinama patio od migrena, slabog vida i psihičkih problema.
- U Torinu je doživeo potpuni krah 1889. godine, a poslednjih 11 godina života proveo je u demenciji i pod starateljstvom porodice.
- Kao tinejdžer je prevodio srpske narodne pesme i bio posebno vezan za Marka Kraljevića i Ljuticu Bogdana.
Biti neshvaćen, trpeti nesnosne fizičke bolove i na kraju potonuti u potpunu tamu uma, a iz svega toga izroditi ideju o Nadčoveku, veličanju života i volji za moći - to je bio Fridrih Niče (1844-1900), jedan od najuticajnijih, ali i najtragičnijih mislilaca u istoriji čovečanstva.
Iako ga mnogi greškom krunišu kao oca nihilizma, Niče je zapravo mrzeo pasivno predavanje besmislu. Njegova filozofija bila je poziv na borbu: kako živeti, stvarati i voleti život uprkos patnji koja nas lomi.
Proslavio se oštrom kritikom tradicionalnog morala i hrišćanstva, upečatljivim aforističkim stilom i konceptom Nadčoveka (Übermensch), koji se izdiže iznad sopstvenih slabosti.
Međutim, iza teške filozofske artiljerije krila se krhka egzistencija čoveka čiji je život bio usamljenička agonija, protkana neuzvraćenom ljubavlju, bizarnim glasinama i neobičnom vezom sa srpskim narodnim pesmama.
Muke za života: Gladovanje, pisaća mašina i Torino
Ničeov svakodnevni život nije ličio na život filozofske zvezde. Bio je to mučno bivstvovanje, propraćeno nesnosnim migrenama, otkazivanjem vida i teškim probavnim smetnjama.
Pričalo se da se izgladnjivao do granice izdržljivosti. Njegov režim bio je rigorozan: doručkovao bi samo šolju vruće vode, za ručak bi pojeo malo barenog povrća sa prstohvatom soli, dok bi za večeru opet pio čaj uz parče tosta.
Kada mu je vid toliko oslabio da više nije mogao ručno da piše, postao je pionir tehnologije. Nabavio je ranu verziju pisaće mašine, čuvenu Malling-Hansen Writing Ball, što ga čini jednim od prvih svetskih filozofa koji su svoje misli kucali na mašini.
Tajna bolesti: Prostitutka, Đenova i Frojd
Njegovo fizičko i psihičko propadanje godinama je obavijeno velom misterije. Zvanična, ali danas osporavana verzija, tvrdi da je oboleo od sifilisa.
O tome gde se zarazio ispredano je više teorija. Istoričar Ričard Keler navodi da je podjednako verovatno da je sifilis dobio tokom susreta sa prostitutkom u javnoj kući u Kelnu ili Lajpcigu, dok drugi tvrde da je bolest doneo iz muške javne kuće u Đenovi.
Poslednju tvrdnju, da je zaraza potekla iz homoseksualnog bordela, potvrdio je i sam Frojd, pozivajući se na poznatog švajcarskog psihijatra Ota Binsvangera. Moderni medicinski istoričari, pak, sve više veruju da Niče uopšte nije imao sifilis, već tumor na mozgu ili rani oblik vaskularne demencije.
Krah na ulicama Torina
Konačni slom dogodio se u januaru 1889. godine u Torinu, u sceni koja je ušla u legendu. Video je kočijaša kako surovo šiba konja na ulici. Filozof, koji je propovedao snagu i moć, bacio se konju oko vrata, briznuo u nekontrolisani plač kako bi ga zaštitio, i srušio se na kaldrmu.
Nakon tog trenutka, Niče se više nikada nije vratio u stvarnost. Narednih 11 godina proveo je u potpunom mraku demencije i psihičkog kolapsa, najpre pod starateljstvom majke, a potom pod kontrolom sestre Elizabet, koja je kasnije manipulisala njegovim spisima radi nacističke propagande. Umro je u 55. godini.
Ljubavni život i čuveno "trojstvo": Ko je bila žena koju je voleo?
Niče se nikada nije ženio, ali daleko od toga da nije voleo. Žena njegovog života bila je fascinantna, izuzetno inteligentna autorka Lu Salome.
Verujući da je sreo najinteligentnije biće na svetu i svoju duhovnu srodnu dušu, Niče ju je tri puta zaprosio. Lu ga je sva tri puta odbila. Odbijala je brak jer je preferirala isključivo duhovnu i intelektualnu bliskost, sačuvavši svoju nezavisnost.
Prava priroda njihovog odnosa ostala je tajna, ali je iza njih ostala jedna od najkontroverznijih fotografija 19. veka. Na fotografiji iz 1882. godine, filozof Pol Re i Fridrih Niče upregnuti su u drvena kola, dok iza njih stoji Lu Salome držeći bič u rukama.
Ova slika i danas izaziva brojne polemike o prirodi ovog intelektualno-erotskog "trojstva".
Niče i srpski narodnjaci: Kako je prepevao Marka Kraljevića?
Malo je poznata činjenica da je ovaj veliki nemački mislilac u svojoj mladosti bio opčinjen srpskom narodnom poezijom i kulturom.
U novembru 1861. godine, kao sedamnaestogodišnjak, Niče udruženju "Germanija" predaje svoju muzičku kompoziciju pod nazivom Serbier (Srbin).
Samo nekoliko meseci kasnije, 29. aprila 1862, predaje im i zbirku prevoda šest srpskih narodnih pesama - pet lirskih i jedne epske pod naslovom: "Sechs serbische Volkslieder, In deutsche Reime übertragen von Fr. W. Nietzsche" ("Šest srpskih narodnih pesama, na nemački prepevao Fr. V. Niče").
Zanimljivo je da je jedina epska pesma koju je Niče preveo bila "Marko Kraljević i Ljutica Bogdan", upravo ona pesma koju je čuveni Gete ranije odbacio kao "nedovoljno kvalitetnu" za svoju antologiju!
Doduše, bitno je napomenuti da Niče srpske pesme nije prevodio doslovce. Uz konsultovanje originala i rečnika srpskog jezika, on ih je prepevavao uz značajna odstupanja i pesničku slobodu. Sam je naveo da je to uradio namerno, kako stihovi na nemačkom ne bi zvučali "ukočeno i otegnuto".
Da ova epizoda nije bila samo "tinejdžerski hir", potvrđuje i kritičko izdanje Ničeovih sabranih dela iz 2000. godine. U tomu koji obuhvata njegove rane radove i zapise iz dnevnika, ravnopravno su uvršteni njegovi prepevi srpskih pesama, ali i zapis na srpskom jeziku: "Ustaj Srbine", uz njegovu belešku "Serbische Tondichtung" ("Srpska muzička poemа").
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
Bonus video: