U intervjuu za MONDO Adam Bejer otkrio zašto je lepo biti on
Ljudi koji ga poznaju, za Šveđanina Adama Bejera kažu da je radoholičar. Oni koji ga godinama vole i prate, ubrajaju ga u sam vrh evropske scene. Za sebe kaže da je srećan, zadovoljan sobom, da i dalje živi kao tinejdžer i da iznad svega voli svoj posao. U intervjuu za MONDO, neposredno pre nastupa na Refresh festivalu, Adam Bejer nam je otkrio zašto je lepo biti on.
Da li radije nastupaš na poznatim mestima, ili ti je draže da istražuješ novu publiku i klubove?
Dopada mi se oboje. Uvek je zabavno i izazovno doći i svirati pred ljudima koji me slušaju prvi put, naročito kad se međusobno prepoznamo, razumemo i kad to bude sjajna žurka. A s druge strane, imam omiljena mesta kojima se uvek rado vraćam. Na primer, na Ibici je uvek sjajno, Irska je zaista posebno mesto, gde se svaki put odlično provedem, tu su i Berlin, London, ali i različiti festivali... Global Gathering je uvek odličan.
Ono što sigurno znamo je da imaš zaista veliki broj fanova širom sveta, koji te podržavaju od početka karijere. Čime si ih "kupio" i kako objašnjavaš taj odnos s publikom?
Kada je tehno muzika u pitanju, postoji dugačka istorija odnosa između DJ-eva i njihove publike, istorija koja se gradi decenijama i odnosi koji su toliko čvrsti i uzajamni da ih malo šta može poremetiti. Putujem mnogo, trudim se da dođem gde god me žele i jednom kad izgradite odnos s masom, zasnovan na poverenju i poštovanju, to ostaje zauvek. Naravno, trebaju godine truda i rada da dođete do toga, ali, jednom kad ste tamo, ostajete. Ključna stvar je kvalitet sviranja, produkcije i poštovanje ljudi za koje radim sve što radim. Mislim da ljudi vide i tu stranu, jer dolaze na žurke, kupuju muziku i to je to.
Kako izgleda biti Adam Bejer? Jesi li srećan i zadovoljan onim što si danas?
Jesam, prilično sam srećan i zadovoljan postignutim. I dalje jako volim ono što radim, volim da putujem, da nastupam i družim se s ljudima i mislim da ću ovo da radim još mnogo godina. I zato, sjajno je biti ja. Naravno, biti DJ sa 33 godine nije isto kao kad se bavite time sa 23 godine, ima dosta stvari koje žrtvujete, retko viđate porodicu i prijatelje, propustite dosta važnih datuma i proslava rođendana. Dosta mojih prijatelja se smirilo, imaju porodicu i decu, ali za mene, život je još uvek žurka, ponašam se kao da sam još uvek tinejdžer, osećam se tako i živim za zabavu, svoju i drugih ljudi. Naravno, stvari se pomalo menjaju, ali ja sam veoma zadovoljan. Ako znate da izbalansirate i budete umereni, onda je sve lako.
Imaš li loše dane kad poslovne obaveze samo odradiš, bez velikog entuzijazma?
Naravno, svi ih imamo, posebno kad se bavite poslom kojim se ja bavim i kad ste izvan kuće i sopstvene zemlje najveći deo vremena. Niko nije Supermen, sigurno je da će vam se dogoditi da budete neraspoloženi, preumorni ili prezasićeni. Zato je ravnoteža važna.
Postoji li nešto veoma važno čega si se morao odreći zbog posla i da li je vredelo?
Tokom leta nastupam četiri dana u nedelji, na svim krajevima planete. Meni moj život izgleda sasvim normalno, jer kad nešto radite dugo godina, to postaje rutina. Nikako ne mogu da zamislim sebe u nekom drugačijem kontekstu. Ipak, najveći deo vremena provedem u putovanju, pokušaju da sa jednog mesta stignem na drugo i to je najteži deo i najveća žrtva mog posla.
Još nam je u pamćenju svež tvoj nastup sa Erikom Pridzom na ovogodišnjem EXIT festivalu. Koje su prednosti back to back svirki i šta misliš o ovakvom načinu rada?Da li radije nastupaš na poznatim mestima, ili ti je draže da istražuješ novu publiku i klubove?
Dopada mi se oboje. Uvek je zabavno i izazovno doći i svirati pred ljudima koji me slušaju prvi put, naročito kad se međusobno prepoznamo, razumemo i kad to bude sjajna žurka. A s druge strane, imam omiljena mesta kojima se uvek rado vraćam. Na primer, na Ibici je uvek sjajno, Irska je zaista posebno mesto, gde se svaki put odlično provedem, tu su i Berlin, London, ali i različiti festivali... Global Gathering je uvek odličan.
Ono što sigurno znamo je da imaš zaista veliki broj fanova širom sveta, koji te podržavaju od početka karijere. Čime si ih "kupio" i kako objašnjavaš taj odnos s publikom?
Kada je tehno muzika u pitanju, postoji dugačka istorija odnosa između DJ-eva i njihove publike, istorija koja se gradi decenijama i odnosi koji su toliko čvrsti i uzajamni da ih malo šta može poremetiti. Putujem mnogo, trudim se da dođem gde god me žele i jednom kad izgradite odnos s masom, zasnovan na poverenju i poštovanju, to ostaje zauvek. Naravno, trebaju godine truda i rada da dođete do toga, ali, jednom kad ste tamo, ostajete. Ključna stvar je kvalitet sviranja, produkcije i poštovanje ljudi za koje radim sve što radim. Mislim da ljudi vide i tu stranu, jer dolaze na žurke, kupuju muziku i to je to.
Kako izgleda biti Adam Bejer? Jesi li srećan i zadovoljan onim što si danas?
Jesam, prilično sam srećan i zadovoljan postignutim. I dalje jako volim ono što radim, volim da putujem, da nastupam i družim se s ljudima i mislim da ću ovo da radim još mnogo godina. I zato, sjajno je biti ja. Naravno, biti DJ sa 33 godine nije isto kao kad se bavite time sa 23 godine, ima dosta stvari koje žrtvujete, retko viđate porodicu i prijatelje, propustite dosta važnih datuma i proslava rođendana. Dosta mojih prijatelja se smirilo, imaju porodicu i decu, ali za mene, život je još uvek žurka, ponašam se kao da sam još uvek tinejdžer, osećam se tako i živim za zabavu, svoju i drugih ljudi. Naravno, stvari se pomalo menjaju, ali ja sam veoma zadovoljan. Ako znate da izbalansirate i budete umereni, onda je sve lako.
Imaš li loše dane kad poslovne obaveze samo odradiš, bez velikog entuzijazma?
Naravno, svi ih imamo, posebno kad se bavite poslom kojim se ja bavim i kad ste izvan kuće i sopstvene zemlje najveći deo vremena. Niko nije Supermen, sigurno je da će vam se dogoditi da budete neraspoloženi, preumorni ili prezasićeni. Zato je ravnoteža važna.
Postoji li nešto veoma važno čega si se morao odreći zbog posla i da li je vredelo?
Tokom leta nastupam četiri dana u nedelji, na svim krajevima planete. Meni moj život izgleda sasvim normalno, jer kad nešto radite dugo godina, to postaje rutina. Nikako ne mogu da zamislim sebe u nekom drugačijem kontekstu. Ipak, najveći deo vremena provedem u putovanju, pokušaju da sa jednog mesta stignem na drugo i to je najteži deo i najveća žrtva mog posla.
Ja sam uvek voleo da sviram s nekim naizmenično, a da li je lakše ili teže, zavisi od osobe s kojom svirate. Ako je to neko s kim se ne podudarate u muzičkom smislu, zna biti veoma teško, ali ja imam dosta zaista sjajnih iskustava u ovom načinu rada. Mislim je uzbudljivo, dinamično i priličan je izazov svirati kad ne znate tačno šta je sledeće, na šta se nadovezujete, sve dok pesma ne krene... Istovremeno, imate dosta vremena da razmislite o narednom potezu, ili da đuskate... Sa Erikom sam ove godine nastupio prvi put, i mislim da nam se neće opet ukazati takva prilika, jer imamo zaista različite muzičke pozadine. Ipak, ispalo je zaista dobro.
Kako vidiš muziku u narednih deset godina, s obzirom da smo sada u sred lagane, ali velike evolucije tehna?
Nije lako predviđati kada je muzika u pitanju. Dosta stvari se reciklira, „oblači“ u drugačije aranžmane, a ima i veliki broj pesama koji su kompjuterski rekonstruisane, rastavljene na deliće i onda ponovo sastavljene na način da ih posle tog procesa teško prepoznati. Možda se krećemo u tom pravcu, dublje i dalje od remiksovanja, ka potpunom preobraženju postojećih pesama, rekonstrukciji delova posle koje nastaje potpuno nova priča. Možda će se takve stvari raditi na licu mesta i live nastupi će tako izgledati. Ipak, mislim da još dugo nećemo imati nešto tako masivno kao što je minimal, koji nam se desio prethodne decenije. Mislim da se ljudi okreću više perkusionističkim deonicama, naročito bubnjevima.
Zašto je po tvom mišljenju Evropa i dalje najjače uporište tehna i srodnih pravaca?
Oduvek je tako, iako ima i drugih mesta na svetu gde ljudi zaista vole jak i brz zvuk, ali Evropa ostaje primat. Možda su Evropljani zreliji od Amerike na primer, možda je tehno istorijska evolucija za koju treba da prođe dosta vremena da bi je ljudi prihvatili i shvatili.
(Vesna Kerkez, MONDO)
