Frontmen hrvatskog sastava Psihomodo pop Davor Gobac jedan je od najharizmatičnijih umetnika u bivšoj Jugoslaviji. Punih 27 godina je na muzičkoj sceni, ali je bio i ostao panker. Doduše u nešto zrelijim godinama.
Iako je taj hrvatski bend izuzetno popularan u Srbiji i Republici Srpskoj, gde je uvek rado viđen gost, Gobac je u intervjuu za MONDO rekao da nije jugonostalgičan. Ne žali,kaže, ni za raspadom bivše Jugoslavije, niti za socijalizmom, za koji priznaje da je barem sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka bio neuporedivo humaniji.
"Ma zabole me k... i za bivši i sadašnji sistem. Uvek sam se trudio da ono što je loše kritikujem što je više moguće, a današnje stanje je strašno. Divlji kapitalizam, ljudi grcaju u problemima i to je ono što sam želio da poručim u pesmi 'Domovine sin' - ta stvar je čista 'socijalna haiku poezija'", kaže Gobac.
Muzička scena u svetu, po njegovom mišljenju, godinama se ne menja previše, jer smatra da se teško može odstupiti od temelja rokenrola. Nema ništa protiv što većina bendova zvuče kao da su ispali iz vremeplova. The Strokes, Vampire weekend, pa i Ejmi Vajnhaus, koja je po njegovom mišljenju, "sva u sedamdesetim".
"Osnove rokenrola je teško iskulirati, Stonse, Bitlse, Čak Berija i šta ja znam, ono što je vredelo pre 40 godina, vredi i danas. Uzmeš neki najnoviji bend da preslušaš i skapiraš da jedna pesma liči na Igi Popa, druga stvar na Bitlse i tako redom... Mada postoje i ljudi, koji se ne bave recikliranjem u muzici, već iskreno i kreativno stvaraju nove pesme".
I njegov Psihomodo pop je veliki deo karijere snimao obrade, posebno Ramonesa, dok je na poslednjem albumu "Jeeee, Jeeee, Jeeee", naslovna stvar pesma The Vibrators.
"U neku ruku, bolje se baviti rekreacijom odlične muzike, nego raditi smećarske popiće ili ne daj bože cajke (narodnjaka)".
Iako uskoro puni 47 godina sebe i dalje doživljava kao pank-rokera, ali se ne slaže sa tvrdnjom da je rep postao izvorni pank, ako taj muzički pravac definišemo kao bunt.
"Ja sam panker tu nema dileme. Verujem da svaka muzika, koja vredi, nastaje iz nekakvog bunta. Tako i rep. Uostalom i stari bluzeri su svirali zbog muke protiv dominacije belaca u SAD".
Sa žaljenjem konstatuje da je u Hrvatskoj došlo do eksplozije turbo-folka, ali ne može da objasni razloge za to.
"Ne znam, moguće da je malo u pitanju i bunt protiv tadašnjeg vladajućeg establišmenta, ali da su cajke postale mejnstrim, to je istina. Ja nikad nisam imao senzibilitet za tu vrstu muzike. Odrastao sam na Ramonsima, Seks Pistolsima, Klešu, Stonsima, Bitlsima i nikad nisam razumeo potrebu za narodnjacima. Već deset godina se pitamo zašto to ljudi vole, ali ne znam odgovor. Ipak, u svakom gradu, manjem ili velikom u Hrvatskoj, postoji ova druga, doduše malobrojnija, ali lepša strana stvarnosti. Klinci slušaju i sviraju stare bendove Deep Purple, Talking Heads, Pink Floyd... Moj sin takođe. Viši je od mene pet centimetara, ali me još ne može prebiti".
Iako je taj hrvatski bend izuzetno popularan u Srbiji i Republici Srpskoj, gde je uvek rado viđen gost, Gobac je u intervjuu za MONDO rekao da nije jugonostalgičan. Ne žali,kaže, ni za raspadom bivše Jugoslavije, niti za socijalizmom, za koji priznaje da je barem sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka bio neuporedivo humaniji.
"Ma zabole me k... i za bivši i sadašnji sistem. Uvek sam se trudio da ono što je loše kritikujem što je više moguće, a današnje stanje je strašno. Divlji kapitalizam, ljudi grcaju u problemima i to je ono što sam želio da poručim u pesmi 'Domovine sin' - ta stvar je čista 'socijalna haiku poezija'", kaže Gobac.
Muzička scena u svetu, po njegovom mišljenju, godinama se ne menja previše, jer smatra da se teško može odstupiti od temelja rokenrola. Nema ništa protiv što većina bendova zvuče kao da su ispali iz vremeplova. The Strokes, Vampire weekend, pa i Ejmi Vajnhaus, koja je po njegovom mišljenju, "sva u sedamdesetim".
"Osnove rokenrola je teško iskulirati, Stonse, Bitlse, Čak Berija i šta ja znam, ono što je vredelo pre 40 godina, vredi i danas. Uzmeš neki najnoviji bend da preslušaš i skapiraš da jedna pesma liči na Igi Popa, druga stvar na Bitlse i tako redom... Mada postoje i ljudi, koji se ne bave recikliranjem u muzici, već iskreno i kreativno stvaraju nove pesme".
I njegov Psihomodo pop je veliki deo karijere snimao obrade, posebno Ramonesa, dok je na poslednjem albumu "Jeeee, Jeeee, Jeeee", naslovna stvar pesma The Vibrators.
"U neku ruku, bolje se baviti rekreacijom odlične muzike, nego raditi smećarske popiće ili ne daj bože cajke (narodnjaka)".
Iako uskoro puni 47 godina sebe i dalje doživljava kao pank-rokera, ali se ne slaže sa tvrdnjom da je rep postao izvorni pank, ako taj muzički pravac definišemo kao bunt.
"Ja sam panker tu nema dileme. Verujem da svaka muzika, koja vredi, nastaje iz nekakvog bunta. Tako i rep. Uostalom i stari bluzeri su svirali zbog muke protiv dominacije belaca u SAD".
Sa žaljenjem konstatuje da je u Hrvatskoj došlo do eksplozije turbo-folka, ali ne može da objasni razloge za to.
"Ne znam, moguće da je malo u pitanju i bunt protiv tadašnjeg vladajućeg establišmenta, ali da su cajke postale mejnstrim, to je istina. Ja nikad nisam imao senzibilitet za tu vrstu muzike. Odrastao sam na Ramonsima, Seks Pistolsima, Klešu, Stonsima, Bitlsima i nikad nisam razumeo potrebu za narodnjacima. Već deset godina se pitamo zašto to ljudi vole, ali ne znam odgovor. Ipak, u svakom gradu, manjem ili velikom u Hrvatskoj, postoji ova druga, doduše malobrojnija, ali lepša strana stvarnosti. Klinci slušaju i sviraju stare bendove Deep Purple, Talking Heads, Pink Floyd... Moj sin takođe. Viši je od mene pet centimetara, ali me još ne može prebiti".
"ŠTA DETE ZNA ŠTA JE 50 KILA? UZME I NOSI!"
Frontmen zagrebačkog benda poznati je i slikar, koji isključivo poklanja svoje radove. Osim toga, radio je mnogobrojne TV emisije i glumio u nekoliko televizijskih serija. Ipak, dosad se još nije okušao kao glumac na velikom platnu.
"Pa, rado bih prihvatio nekakvu ulogicu na filmu, koja bi naravno odgovarala mom senzibilitetu. Moje glumačko iskustvo je ok, nikad nisam imao problema s tim. Glumački posao je za mane laganica, jer kaj dete zna šta je 50 kila. Uzme i nosi! Tako se i ja uživljavam u različite uloge".
Psihomodo Pop je imao uspešan nastup u banjalučkom klubu DFK, a Gobac kaže da banjalučka publika važi za jednu od najzahtevnijih u bivšoj Jugoslaviji.
"Mi smo, do koncerta u Demofest klubu, poslednji put svirali u Banjaluci, pre dve-tri godine... Prvi put, na samom početku karijere, pre izlaska albuma 'Godina zmaja' '86 ili '87 i uvek smo bili fantastično primljeni. Sjajno je bilo na Kastelu, koji je jedno od boljih koncertih prostora u bivšoj državi. U Beogradu, Novom Sadu, takođe imamo brojnu publiku", rekao je Gobac za MONDO.
(Nebojša Šatara, MONDO, video: MONDO, foto: DFK)
"Pa, rado bih prihvatio nekakvu ulogicu na filmu, koja bi naravno odgovarala mom senzibilitetu. Moje glumačko iskustvo je ok, nikad nisam imao problema s tim. Glumački posao je za mane laganica, jer kaj dete zna šta je 50 kila. Uzme i nosi! Tako se i ja uživljavam u različite uloge".
Psihomodo Pop je imao uspešan nastup u banjalučkom klubu DFK, a Gobac kaže da banjalučka publika važi za jednu od najzahtevnijih u bivšoj Jugoslaviji.
"Mi smo, do koncerta u Demofest klubu, poslednji put svirali u Banjaluci, pre dve-tri godine... Prvi put, na samom početku karijere, pre izlaska albuma 'Godina zmaja' '86 ili '87 i uvek smo bili fantastično primljeni. Sjajno je bilo na Kastelu, koji je jedno od boljih koncertih prostora u bivšoj državi. U Beogradu, Novom Sadu, takođe imamo brojnu publiku", rekao je Gobac za MONDO.
(Nebojša Šatara, MONDO, video: MONDO, foto: DFK)
Pridruži se MONDO zajednici.