Toma Zdravković: Za duše koje pate i vole

"Dotak'o sam dno životaaa i pakao i ponoreee, ali ti mi dušu uze, ej, prokleti, ženski stvore....". Ko se bar jednom u životu nije napio uz ovu i druge antologijske pesme Tome Zdravkovića, taj kao da nije živeo!

Baš u tom gradu, Toma upoznaje Silvanu Armenulić, koja ga je odvela u kafanu gde je pevala sa svojim orkestrom.

Zdravković je tada naučio da peva strogradske pesme, francuske šansone, italijanske kancone i vrlo brzo se pročulo za nekog Tomu iz Leskovca.

Potom ga zovu da nastupa u hotelu "Bristol" u Tuzli gde je pet godina za redom punio salu.

Tada se prvi put zaljubljuje u životu u jednu Slavicu, koja mu je slomila srce i kojoj će kasnije posvetiti pesmu "Buket belih ruža".

Toma će jednom prilikom izjaviti da ga je ljubav uvek pokretala, pogotovo ona neuspešna.

Kada mu je Tuzla postala "mala", Toma moli svog prijatelja Dragana Tokovića da ga poveže sa nekim u Beogradu.

"Toković je već bio popularan i više nije hteo da nastupa u baru na Terazijama, pa me je preporučio kao zamenu. Imao sam tremu, jer su tamo nastupali vrhunski muzičari. Mojoj prvoj probi prisustvovali su fudbaleri Dragan Šekularac i Zoran Miladinović", rekao je Toma u jednom intervjuu.

Pošto je uspeo da nekako "spakuje" plavu Slavicu i preboli je, u njegovo srce ulazi Olgica, koju je Toma ubrzo zaprosio. Prvo dete dobili su 1963. godine. Međutim, brak nije funkcionisao i Toma i Olgica su se ubrzo razveli.

Nakon razvoda, Zdravković se "baca" na posao i nastupa gde god ga pozovu.

Tokom boravka na Svetom Stefanu, Zdravković dobija telegram u kojem je pisalo da je njegova prva ljubav Slavica, teško bolesna i da je na samrti. Kako je već imao zakazane nastupe, nije bio u mogućnosti da je vidi poslednji put.

Pogođen njenom smrću, Toma piše možda najtužniju pesmu u svojoj karijeri "Buket belih ruža".

S obzirom da je inspiraciju nalazio u svojim ličnim iskustivima, Zdravković nije imao problema da snimi ploču kada su mu ponudili. Njegova prva ploča izašla je 1963. godine.

Zanimljiva je Tomina priča o tome kada je prvi put video svoju ploču u izlogu radnje u Palati Albanije.

"Mislio sam da ću odmah postati popularan kada je ploča izašla, ali nije bilo tako. Video sam svoju ploču u radnji i ušao da vidim da li će neko da je kupi. Bile su tu neke dve devojčice koje su tražile baš moju ploču. Prodavačica je prvo rekla da nemaju, a kako je meni bilo neprijatno, pokazao sam joj rukom na kojoj se polici nalazi. Odmah je stavila na gramofon, a devojčice su prokomentarisale: 'Fino peva, ali je mnogo gadan!'. Bilo me je spramota i pobegao sam napolje, jer sam se uplašio da bi mogle da me prepoznaju, pošto je na omotu bila moja slika", prisećao se Toma.

Nekoliko meseci kasnije upoznaje Milicu, koja ga nekako "čupa" iz kandži alkohola i kafanskog života.

Svima se činilo da se malo smirio kada se oženio njom. Tokom tog perioda ostvaruje i zlatni tiraž sa pločom na kojoj se nalaze legendarne numere "Ciganka", "Marta", "Nikad neću da te zaboravim" i "Anđela".

Mnogima je bilo jasno da posle Tome, narodna muzika neće više biti ista.

Kako bi se odužio svojoj velikoj prijateljici Silvani Armenulić, poklanja joj pesmu "Šta će mi život".

"Dugo me je molila da joj napišem pesmu, jer do tada nije imala hit. Pesmu sam napisao posle nekoliko teških pijanstava...Bio sam mrtav bolestan. I prvo sam mislio ja da je snimim, a onda je Silvana čula i rekla da je kao poručena za nju, pa sam joj poklonio. Snimila je i postala popularna. A ponekad pomislim, možda i bolje da je nije snimila, bar bi sada bila živa", pričao je tada Toma.

Nakon Silvanine smrti, on se razvodi od Milice i vreme provodi za kockarskim stolom. Iako je mnogo zarađivao, novac je brzo trošio.

Tokom boravka u Budvi, upoznaje Nadu Radanović sa Cetinja i odmah se ženi njom. Ipak ni taj brak nije dugo potrajao, što ga je dodatno slomilo. Nastavlja da se opija bez obzira na sve lošije zdravstveno stanje. Iako su mu doktori rekli da boluje od raka prostate, on je nastavio svoj život po starom.

Dešavalo se da zaređa u kafani po tri –četiri dana. Pored alkohola, Toma je voleo i da se kocka.

Umeo je da kaže kako nije voleo kocku, već da ga je interesovalo "ono neobjašnjivo u ljudskoj prirodi".

"Govorili su mi da sam najveća ovca kada je kocka u pitaju. Drugi su igrali za pare, a ja sam samo hteo da se zabavljam. Umeo sam za noć da potrošim 80 hiljada maraka!", prepričavao je Toma svoje dogodovštine za kockarskim stolom.

Kada je potpuno ostao bez novca, rešava da se odseli u Ameriku, a nakon toga u Kanadu, gde se venčava sa frizerkom Gordanom.

Iako je bio lošeg zdravlja, Zdravković ne prestaje da pije i da puši. Na veliko iznenađenje, nakon dve operacije njegovo zdravstveno stanje se poboljšava i on zajedno sa Gordanom i sinom Aleksandrom se vraća u Jugoslaviju 1978. godine.

Odmah po dolasku, snima album sa pesmama "Umoran sam od života", "Prokleta nedelja" i "Danka". Nastupa u kafanama na Ibarskoj magistralii hotelu "Šumadija", a 1982. godine konačno održava svoj prvi solistički koncert u Domu Sindikata.

Pet godina kasnije, bolest se vraća, ali on ipak kreće na turneju "Oproštajni koncerti Tome Zdravkovića". Novine su tih dana pisale samo o Tominim koncertima i Domu Sindikata koji je bio dupke pun 20 dana za redom.

Takva "slika" bila je ista gde god da je nastupao u Jugoslaviji.

Posle turneje objavljuje album "Da l' je moguće" koji mu donosi još veću slavu.

"Moja veza s muzikom je mnogo ozbiljnija nego što misle kolege i publika. Vrlo me smešno jednom nešto pitao Miroslav Ilić. Sedimo on i ja sami u 'Šumatovcu' i on me pita: 'Dado, šta ćeš da radiš ako ovo jednom prestane?' Bilo mi je mnogo čudno: zašto da prestane? Šta ima to da prođe? Jer ja ništa drugo ne umem i ne znam da radim - sem muzike. Od nje živim i za nju živim" , rekao je Toma u jednom od poslednjih intervjua.

Ostvario je i jednu zapaženu ulogu u tv seriji/filmu "Balkan ekspres", a u sećanju je epozoda kada odbija da peva "Lili Marlen" na zahtev nemačkih vojnika.

"Neću to da pevam, ne znam to da pevam", rekao je Toma nemačkom oficiru.

"Trebalo je da se potrudiš", odgovorio je mu je nemački oficir.

"Nisam želeo da se potrudim", odbrusio je Toma. Potom je dobio batine od Nemaca, ali jasna je poruka.

Albumom "Kafana je moja sudbina" Toma se oprostio od svoje publike i obožavalaca.

Poslednje dane je proveo na VMA u Beogradu.

"Pevač sa najtužnijim očima na svetu" preminuo je 30. septembra 1991. godine u 53. godini.