Dvadeset deveti februar ove prestupne godine trebalo je da se oglasi sirovim zvukom Hladnog piva, osnovnim a nadogradjenim - nemilosrdno čvrstim i iza komičnih reči, možda najčvršćim na Balkanu, u punoj, prepunoj hali sportova na Novom Beogradu (prodaja karata je išla više nego dobro), gde bi domaća publika mogla izbliže da upozana zagrebačku post pank atrakciju koja "doma" nastupa i pred 10 000 ljudi.
Dvadeset deveti februar ove prestupne godine trebalo je da se oglasi sirovim zvukom Hladnog piva, osnovnim a nadogradjenim - nemilosrdno čvrstim i iza komičnih reči, možda najčvršćim na Balkanu, u punoj, prepunoj hali sportova na Novom Beogradu (prodaja karata je išla više nego dobro), gde bi domaća publika mogla izbliže da upozana zagrebačku post pank atrakciju koja "doma" nastupa i pred 10 000 ljudi.
Kao da su recimo, Direktori ili navedite vaš omiljeni bend, 93. godine odlučili da beskonačno vežbaju i sve svoje snage ulože u opstanak benda pa da opušteno ili uz teškoće prerastu u mejnstriiim, podržavaju "Dečije selo", osvajaju nacionalne muzičke nagrade, imaju najbolji sajt na muzičkoj sceni..Hladno pivo je već bilo tamo, radilo to.
"Pa dobro imali smo mnogo vremena za to", skroman je Kekin u sumiranju dvadesetogodišnje karijere benda koji kao zanimljiv izvod iz biografije, van rasprodatih koncerata i odličnih tiraža za balkanske prilike, navodi debitovanje na koncertu u Kumrovcu (rodnom mestu Josipa Broza Tita), davne 1988. godine, a, kao najomiljenije pitanje iz bezbrojnih medijskih nastupa, izdvajaju: "Kako je bend dobio ime Hladno pivo"?Kao da su recimo, Direktori ili navedite vaš omiljeni bend, 93. godine odlučili da beskonačno vežbaju i sve svoje snage ulože u opstanak benda pa da opušteno ili uz teškoće prerastu u mejnstriiim, podržavaju "Dečije selo", osvajaju nacionalne muzičke nagrade, imaju najbolji sajt na muzičkoj sceni..Hladno pivo je već bilo tamo, radilo to.
Kako god da su to kao mladjani purgerski punkeri uspeli da smisle, sa prvim albumom postali su kult: "Pa jeste, pre smo bili. Čim jedan bend ima jako vernu publiku pred kojom stalno svira u manjim mestima, koja uspe potegnuti i nekoliko stotina kilometara da vidi domaći bend. Mi smo to imali, ekipu koja redovno dolazi iz Splita, Osjeka, koja dodje samo na koncert pa ide dalje. To je bio taj kult, ne, koji smo, ili što smo mi bili, prije. Ali morali smo se pomaknuti u razvoju, sada bend koji svira sportske dvorane, domaći bend, ne može više biti kultni bend".
"Mislim da to je esenca rokenrola, taj kontakt uživo, nama često dodju snimatelji sa predlogom da se pokuša u studiju imitirati taj zvuk uživo, to je uvek vrlo nezahvalno, uvek si nešto izgubio".
"Na neki način dobro je za muziku ovo što se sada dešava sa diskografskom industrijom, kako lagano odlazi u povjest, ljudi sve više direktno sebe izdaju, preko raznih medija. Možeš sada pogledati spot koji je bend sam napravio, čuti njihovu pesmu, što znači da se gubi važnost nosača medija.. Stvari se vraćaju na početak, pre diskografije i to je najpoštenije - toliko ćeš para zaraditi koliko si dobar uživo".
"Kada smo prvi put svirali u Beogradu, u bašti SKC - a, nismo imali ni izdavača, niti su se pesme vrtele na tv ili radiju, pa smo opet imali punu baštu, što verovatno nije uspelo ni nekim bendovima koji su to imali. Zanimljivo ti je to, čuo sam podatak baš o najvrćenijim izvodjačima, medju prvih 10 je većina izvodjača koji ne mogu skupiti sto ljudi u Zagrebu. Znači tu se radi o dva faha, bend koji je radiofoničan ne mora imati svoje fanove, a neki koje nigde ne možeš čuti ima pune dvorane, što je jako bitno za jedan uspešan bend".
Iako medijski nezastupljeni, uživaju široko uvažavanje na beogradskoj ulici, kafićima, i medijima, preko role erotomana u svepopularnom hrvatskom sitkomu "Bitange i princeze", koga tumači glavom i bradom Mile Kekin, dok je ostali članovi začinjavaju svojim "pojavljivanjima": "Mislim znaš, šta da kažem , ne smatram se glumcem, mislim da je ta uloga dosta zanimljiva ljudima pa sam upao za oko da me ljudi možda prepoznaju i u nekim gradovima u kojima možda moj bend nije toliko popularan. U Hrvatskoj se prvo dogodilo da sam se uspeo nekako etablirati kao pjevač grupe, a ovde će mozda ić obrnutim putem, možda će preko te uloge ljudi čuti, "e pa ima tamo neki bend", može biti dobro na kraju krajeva i za bend".
"A inače mi je drago, meni je vrlo drago što sam imao ta neka glumačka iskustva, čisto promene radi jer svaki posao pa čak iako si muzičar i radiš u jednom bendu koji puno svira može postati monotono i dosadno. Svaki posao vuće neke rutine, dodješ na tonsku, onda čekaš nastup, posle nastupa ideš u hotel i tako…sviraš stalno iste pesme, izdaš album i onda ga promoviraš godinu dana ili dve".
Pitam ga da li to znači da mu je dosadio bend: "Je, je, bilo je kako ne, posle 15 godina tamburanja, i grah dojadi ako ga jedeš svaki dan. Tako da sam napravio to, pa sam napravio "Šaman", nas predzadnji album, pa onda je bila uloga "Bitange i princeze", pa sad "Knjiga žalbi", znači u principu, dogadjalo se puno stvari koje su mi omogućile da budem uvek u novom - da se ne rutiniram previše".
"Zato sam imao neke izlete i u solo vode, imao sam jedan solo album koji je sasvim drugačiji, nije bio punk, nego neki drugi djir, zvao se "Mili putnici" CD se zvao "U dva oka" , malo intimnija priča, malo manje glasno sa drugim muzičarima, deset pesama i par hitova. Mislim da s vremena na vreme čovek mora napraviti nešto novo i drugačije inače se lako uvuče u monotoniju i dosadu, što je najporaznije za bilo koju vrstu umetnosti".
Dodajem i dozu neozbiljnosti: "To je sva tajna, ta doza neozbiljnosti uvek dodje iz potrebe da ne ispadneš pretenciozan - da izbegneš zamku da krupnim rečima to postaneš u očima publike".
Kekinovu dozu neozbiljnosti potražite na stranicama MONDO/fun.
(Tekst i snimci - Vela Veljković, MONDO)
