undefined Rijaliti u kolicima

Obično se uz reč "rijaliti" vezuju negativne slike, kao što su gole starlete, propale muzičke zvezde, ljudi za koje nikome nije jasno zašto su na televiziji... I svi oni se ili skidaju, ili tuku, ili svađaju, psuju i pljuju...

Zna se šta u osnovi znači reč "rijaliti" - stvarnost. Ova reč iskorišćena je za neukusni TV program, jer nam navodno pokazuje stvari onakvim kakve jesu, ali jedan projekat nosi ovo ime i prikazuje stvarnost naših sugrađana koji se kroz život kreću u kolicima.

"Kažu mi da imaju prilaz za kolica, pa bi da me nose"

"Rijaliti u invalidskim kolicima" projekat je glumice Sandre Silađev, koju na Instagramu pratite pod imenom Dinja i uživate u njenom humoru i britkoj analizi uslova u kojima živimo. Sada Sandra predstavlja stvarnost osoba sa invaliditetom, u projektu u kojoj su joj se pridružile i druge poznate ličnosti.

"Poenta filma je pružanje podrške i osnaživanje pripadnika marginalizovanih grupa, ali i senzibilisanje lokalne i šire zajednice za unapređenje njihovog položaja. Želimo da se bavimo doprinosom i mogućnostima da se kvalitet života ovakvih marginalizovanih grupa podigne na viši nivo," navodi Sandra Silađev za MONDO.

Dinja o nasilju nad ženama

U dvadesetominutnom projektu, kolicima su se provozali autorka, glumice Gorica Regodić i Srna Lango, reper Bvana iz Lagune odnosno Nikola Ćosić, i novinarka Miljana Nešković. Sandra Silađev je autorka scenarija, Marta Fiš potpisuje režiju, montažu i efekte, zajedno sa Isidorom Goncić i kameru. Bvana je u projektu učestvovao i kao autor muzike.

Baš kao ni ljudi koji, nakon saobraćajne nesreće ili sličnog događaja sednu u kolica, nisu imali nikakvu "pripremu". Seli su i krenuli.

"Svi učesnici su mi se javili sami, sa željom da učestvuju u projektu. Počeo je na Facebooku, kada sam napisala da bi, u moru rijalitija koji nam 'zamazuju oči' i koji ništa ne vrede, bude snimljen i neki od njih koji nosi neku važnu poruku. Rediteljka Marta mi se javila i ideju smo pretočile u stvarnost," navodi Sandra za naš portal.

Među lokacijama na Novom Beogradu koje su pokušali da obiđu su supermarket, banka, apoteka, restoran brze hrane, zgrada suda, kafić… Negde su uspeli da uđu, ali ne i da ostvare šta su zamislili, a negde su ih prag ili stepenice sprečili da prođu dalje od ulaznih vrata. Negde su vozili po kolovozu, jer trotoara ili nije bilo, ili je bio toliko pun džombi i drugih prepreka da je vožnja po njemu bila nemoguća. Uspeli bi da dođu do trafike i zatraže šta žele, ali kada bi krenulo "isparkiravanje" unazad, pored frižidera sa sladoledom, pored nestrpljivih ljudi u redu, problemi su postali sve očigledniji. Sugrađani su prilazili, pomagali koliko su mogli, jedan vozač autobusa odmah je spustio rampu za kolica, ali drugi nije imao šrafciger, pa nije mogao...

I vidi se – bili su frustrirani, nakon samo jednog dana vožnje. Ne mogu da poveruju kuda su morali da se kreću, o šta su zapeli, gde su izgubili kontrolu nad kolicima, šta su sve morali da pipnu ili se uhvate kako bi održali ravnotežu... Nakon vožnje, dlanovi su crni, a mišići ruku i leđa upaljeni.

"Stanje jednog društva meri se time kako se ophodi prema najslabijima. Mi ovde ne pričamo samo o ljudima u invalidskim kolicima, tu su i dečja kolica, i druge grupe kojima je potrebna briga društva u kojima žive. Na njih se mora skrenuti pažnja, i njima se mora pružiti podrška. Prvi film uradili smo u Beogradu, provozali smo se od Doma za invalidna lica na Bežanijskoj kosi do tržnog centra i nazad, ali bismo voleli da proširimo priču i na druge gradove, unutrašnjost Srbije..."

Ime filma je dvosmisleno, jer "proziva" opsednutost društva rijalitijem, ali zapravo prikazuje i stvarnost. Možda će se ispostaviti i kao najava jednog dužeg projekta.

"Voleli bismo da se ideja proširi, da skrenemo pažnju javnosti, da ljudi počnu da razmišljaju o ovome i da se stvari promene. Ako smo uticali samo na jednu zgradu da postavi rampu za kolica, vredelo je. Budućnost projekta je nešto o čemu još uvek razmišljamo, ali ne isključujemo ni mogućnost pravog rijalitija koji bi prikazao javnosti kakav je život ljudi sa invaliditetom. Postoje ljudi koji su doživeli nesreću ili slično, posle su ih iz bolnice uneli u lift, u zgradu, i oni svoj stan nisu napustili po 20 godina. Želimo da se priča širi najpre lokalno, i da inspiriše sve koji mogu da pomognu, bilo da je reč o ljudima dobre volje ili nadležnim institucijama, da se pokrenu i pruže podršku," navodi Sandra Silađev za MONDO.

Pogledajte "Rijaliti u invalidskim kolicima".