Veče je bilo, zaista, skoro idealno. Pošto me je lomila neka temperaturica, ostala sam kod kuće dok je muž otišao do kumova. Krimi serija, novi čaj od jagode, ma, topila sam se od miline.

Dok, negde na pola epizode, perifernim vidom nisam uhvatila senku sa leve strane.

Okrenula sam se, i tamo na belom zidu, stajao je on. Pauk.

Znam da su brojne studije pokazale da nam izgledaju veći nego što jesu, tako da ga neću upoređivati sa osmonogim kućama, bagerima ili dizalicama. Bio je među najvećima koje sam videla.

E sad, ja se kućnih paukova zapravo ne plašim. Neću početi da vrištim, ne mislim da će nas otrovati ili pobiti na spavanju, ali ću svakako želeti da ga izbacim napolje i neće mi biti problem da to uradim.

Stvarno ne volim da ubijam živa bića, nebitno je koliko nogu ili očiju imaju, pa sam se prisetila onog manevra - poklopiš čašom, ispod gurneš papir, izneseš na terasu i pustiš napolje.

Ali OVO je bilo preveliko za čašu.

Pauzu za razmišljanje iskoristila sam i da pomerim sve sa stola što ću, možda, oboriti ako se ipak uspaničim i krenem da bacam stvari po kući. Zatvorila sam laptop, šolju sa čajem spustila na pod jer, znajući moju sreću, ili ću je prosuti na pomenuti kompjuter, ili ću, vitlajući papirom, lansirati pauka pravac u nju i udaviti ga.

Srećom, nije nešto trčkarao, pomerio se za možda pet centimetara ka plafonu dok sam ja prilazila sa činijicom za sladoled i nekim katalogom iz radnje. Opet premalo. Spuštam oba, odlazim po činiju za salatu, shvatam da joj papir neće prekriti ceo otvor…

Dok sam izređala, i u glavi uporedila, kompletan kuhinjski inventar, stare papire sa faksa i novine koje mi se vuku po kući da bismo imali na šta da spustimo mokre čizme, jasno vam je šta se dogodilo. On je otišao previsoko, prkoseći gravitaciji se nalaktio na plafon, prekrstio tri noge i pogledao me kao da pita - šta ćemo sad?

Zastala sam, sa činijom za salatu u jednoj, i premalim papirom koji objašnjava kako se pravi "više-prema-više" veza u bazama podataka u drugoj ruci.

Shvatila da je jedino rešenje sada da se, sa odabranim posuđem i literaturom, popnem na stolicu i pokušam balansirajući da izvedem "činija preko, papir ispod, mirno iznošenje na terasu" akciju.

Shvatila, takođe, da smo pri kupovini stolica mislili samo na komfor "donjeg dela leđa", a ne na ovakve hitne situacije. Stolice su tapacirane i imaju poveće, udobno uzvišenje. Nemam ravnu, stabilnu stolicu.

Dakle, ako pokušam da se popnem na stolicu sa obe ruke zauzete, strmoglaviću se kao da padam sa 17 metara visine, a moj krik pri padu ugušiće demonski, iznenađujuće gromoglasni smeh pauka.

Dalje, ako se to bude dogodilo, ginem u najavi, i automatski se kandidujem za Darvinovu nagradu. Muž će me pronaći prostrtu po podu, sa činijom za salatu koja je pri padu izvela salto i završila mi na licu, kako stežem u ruci papir sa bazama podataka, a druga mi je umočena u čaj od jagode koji stoji na podu i jedva da se prosuo.

Neću, elem, biti samo tužna statistika sa početka 2016, već ću se doslovce pretvoriti u jedan od onih logičkih zadataka kakve sam svojevremeno obožavala. Znate?

"Čovek leži go i mrtav u pustinji. U jednoj ruci steže neupaljenu šibicu. Šta se dogodilo?"

Samo će opis biti nešto duži i bizarniji, a nema šanse da bilo ko pogodi šta se dogodilo, jer će pauk, naravno, do tada uveliko šmugnuti i neće moći da bude uračunat kao faktor pri rešavanju zadatka.

Pa onda, kako li će kolege iz moje, ali i drugih redakcija opisati ovaj slučaj u naslovima crne hronike. Da li će okriviti čaj ("Pisalo je 'jagoda', nećete verovati šta se zapravo nalazilo unutra"), činiju ("Sve za 99 - smrt GRATIS"), ili možda papir ("Jeziva smrt na Novom Beogradu: Šta su krili papiri hakerke koja se predstavljala kao novinarka").

Rešila sam da sebe, ali i ostale, poštedim ovakve situacije, i da jednostavno ostavim pauka tu gde je. Neka nam bude cimer. Ukratko sam mu ispričala pravila u kući Jelisavaca.

Mi u najvećem broju slučajeva idemo po podu, on može da plafon proglasi svojom teritorijom.

Kuvano se jede uglavnom predveče, kada ja dođem sa posla ili probe, ali ako ogladni u međuvremenu, neka slobodno gricne nešto. Ne nekoga, nešto.

Vikendom potenciramo zdravu ishranu, dakle neka siđe do činije sa voćem (kada je kuhinja prazna), ili mogu da mu sipam jednu kašičicu neke od čorbica u jedan zatvarač od kisele, i serviram na unapred dogovorenom mestu.

Stan iznajmljujemo, pa će morati da plati svaku štetu koju nanese, i ako mi ne pravimo žurke, neće ih, vala, praviti ni on.

Kupatilo može koristiti samo jedna osoba, ili arachnida, ne više istovremeno.

Ukoliko ga usred noći zateknem na svom, ili licu svog muža, dok bezbrižno spavamo, neću biti ovako pacifistički nastrojena. Opravdanje "ne mogu da spavam, pa sam hteo da prošetam" neće biti uvaženo.

Na trenutak sam pomislila da se dotaknem i teme ključeva, ali džabe, bez ključa je ušao, može isto tako i da izađe.

Zahvalila sam mu se na pažnji, kao da je klimnuo, ostavila ga na plafonu i vratila se seriji. Mužu sam ga predstavila kada se vratio, rekao je "pa dobro, neće valjda zauvek da ostane".

I nije ostao. Prošlo je nedelju dana u mirnoj, skoro utopističkoj koegzistenciji, od juče ne možemo da ga pronađemo.

Meni je drago što smo sve uspeli lepo da se dogovorimo, i što je u pitanju bio zaista razuman pauk.

Da je bila bubašvaba, i to ona što otvori krila kada to najmanje očekujete, ne biste čitali ovaj tekst.

Najnovije i najzanimljivije vesti iz sveta zabave, kulture, muzike, filma, lifestyle, putovanja i seksualnosti pratite na našoj Facebook stranici - MONDO Zabava, kao i na Twitteru @Mondo_zabava.