Rade Petrović iskreno je progovorio o teškoj životnoj sudbini koja ga je zadesila.
I sam Radetov dolazak na svet nije bio uobičajen. Prema priči majke Jelisavete, te 1941. rođen je u jednom vojnom džipu. Majka mu se porodila dok su je vozili do bolnice, jer je bio rat. Prisetio se detinjstva rečima: "Moje detinjstvo je bilo loše. Roditelji su mi se razveli kada sam imao deset godina. Pošto sam oca mnogo više voleo nego majku, oni kad god su se razilazili, ja sam ostajao sa mojim ćaletom Dobrivojem. Sa njim sam i na kraju ostao, a brat i sestra su otišli sa majkom. Za mene je to bilo strašno. To sam sve doživljavao onako tragično. Sedim ispred kuće na Zvezdari, i gledam u polje kukuruza koje su imali moji kumovi, i tako čekam kada će brat i sestra da mi prođu. Bili smo mi u kontaktu, ali su mi mnogo nedostajali", počeo je priču.
On je objasnio i kako je došlo do cepanja porodice i razlaza njegovih roditelja: "Detalje razvoda, iskreno da ti kažem, ne znam, ali definitivno se njima u brak familija mnogo mešala. Da su se oni manje mešali, moji bi ostali u braku. Imao sam jednog strica i strinu koji su bili mnogo arogantni prema mojoj mami, a moj otac je sedeo i klimao glavom. On je bio jedan miran, povučen čovek. Da ti kažem, bilo je jako teško. Otac i ja sami, on dolazi sa posla da skuva. Bio je majstor, zidar, fasader i to... On dođe, skuva, nema veze kako... Bilo je teško bez ženske ruke, ali sam kasnije to i sam iskusio kada mi je žena umrla. Imao sam dosta obaveza oko kuće i pomagao sam. U principu sam uvek bio vredan. Nikada nisam bio jedan od onih koji gledaju da pobegnu od posla. Kako sam odrastao, gledao sam da idem i da pomognem ocu. On je posle nekog vremena video kako sam napredovao, i kako sve bolje baratam čekićem i štemajzom. On je odlazio ujutro i vraćao se predveče, a ja sam tako ostajao sam. Tako ti, draga moja, mlad čovek očvrsne. Šta ti misliš, zašto ja nemam ravne tabane? Ceo život sam išao bos, lomio prste i nastavljao da hodam dalje."
"Imao sam i maćehu Nadeždu, Nada su je zvali. Moj otac je nju našao preko nekih poznanstava. Ona sa mnom nije imala dobar odnos, ja sa njom jesam. Iz početka je ona glumila nešto, ali nije to to. Ona je znala da mi udari šamar, jednom, drugi, treći put... Ponavljalo se to. Možda sam ja to i zaslužio, ne znam, ali drugačije boli kada maćeha udari šamar nego majka, znaš... Već sam počeo da radim, celu platu sam im ostavljao u kuću, a ono privatno što zaradim uzimao sam za sebe. U tom periodu imala je još jedan peh. Udarila mi šamar i, kad je došao otac, ja sam mu rekao: 'Ćale, slušaj, ako mi Nada još jednom udari šamar, prebiću je!'. Moj otac, onako miran, lepo joj rekao, upozorio je da me ne dira i da, ako ima nešto, kaže njemu. Ona je tada prekinula, a ubrzo su njih dvoje dobili još jedno dete. On se zvao Ljupče, umro je skoro, dok je bila korona. Bio je problematičan dečko kojeg ja nisam video 30 godina. Otkad je otac umro, nismo imali neki kontakt. Sada kada je on umro, zvali su me tamo njegovi iz Kragujevca da pošaljem neke pare, ali sam im ja rekao da me to ne zanima i da ja tog čoveka ne poznajem. Ljupče kada se rodio, ja sam imao oko 15 godina. Moj otac nikada nije dozvolio da se osećam nevoljeno i zapostavljeno. Imao sam tu privilegiju da budem ljubimac u porodici, verovatno zato što sam znao i da igram i da pevam i još svašta nešto."
PRED ŽENINU SMRT MLAĐI SIN OBOLEO OD ŠIZORENIJE, A STARIJI IZNENADA UMRO PRE 4 GODINE! Pevač otkrio u čemu NALAZI SPAS
Rade se još priseća da u školi nije bio neki đak, a često je umeo i da se potuče. "Jako sam bio nemiran kao dete, ali su me voleli zato što sam sve u životu znao da radim. I da sviram, i da pevam, da igram fudbal, sviram frulu, znao sam da igram rukomet i između dve vatre. Sa 13 godina sam na Kolarcu osvojio prvo mesto u takmičenju svih škola u Beogradu. Svirao sam frulu! To takmičenje je prenosio Radio Beograd i cela škola je slušala tu emisiju 'Subotom u dva'. Bio sam omiljen u odeljenju." Ipak, u to vreme se jako teško živelo pa rođendane nije slavio, jer nisu imali od čega. Pored muzike, njegova velika ljubav je bio fudbal, ali je karijeru morao da prekine zbog svoje prgave naravi i sasvim se posvetio notama. "Po Bulbuderu smo moj kum Draža i ja svirali po slavama i proslavama. Ja sam svirao frulu i pevao, on pevao drugi glas i svirao harmoniku 32 basa. Klavirnu harmoniku... Tako da smo od početka lepo zarađivali. Imao sam 14 godina kada sam počeo sa pevanjem, bogami, odmah su padale pare. Bilo je bakšiša, ali, moram da budem iskren, ja ni tada nisam umeo da cenim novac. Nikada u životu to nisam naučio. Sve sam voleo, kao majmun, ali ne žalim za parama."
"Sreo sam Ljubu, kog smo zvali Ljuba Mast. On je bio profesionalni igrač u kolu i imao je svoju školu igranja u 'Braće Stamenković'. Sreo sam ga, kaže on meni: 'Ajde, bre, Rade, ti si muzikalan, je*eš fudbal. Otvorio sam školu igranja, dođi malo kod mene, čisto da probaš...'. I ja sam pristao. Znao sam da igram još dok sam bio klinac, kada sam imao osam godina. Jedan dan on meni kaže kako oni za tri meseca putuju u Englesku i da im fale tri niska igrača za tri spleta. Kaže on meni da će mi dovesti dve svoje drugarice da bi mi pokazale neke korake za audiciju. Pristanem ja na to, one dođu, pokažu mi korake. Savladao sam to i iz cuga položio audiciju u 'Branku Cvetkoviću'. Od te dve drugarice jedna je moja, kasnije, žena Olga, a druga naša kuma Jela. Tako da je moja prva turneja bila u mojoj 19. godini u Engleskoj. Moja pokojna Olga je meni rekla: 'Rade, uzmi kući viljišku i nož. Vežbaj kako se seče dok ne odemo u Englesku'. Eto, to ti najbolje pokazuje kako sam se ja osećao i koliko se moj život promenio. Tako da sam ja stvarno vežbao da mi se ne bi svi smejali."
"U moju Olgu sam se zaljubio odmah! Ona se meni svidela na prvu, bili su tu i neki pogledi, ali onda meni ljudi počinju da govore kako je Olga starija od mene, kako ovo, kako ono. Kuma Jela je navijala da nas dvoje počnemo da se zabavljamo i tako jednom, dok smo pričali, kaže Olga meni: 'Rade, ja sam starija od tebe, imam 25 godina, a ti 19'. Nisam mogao da verujem, ali nema veze, mi smo tu otpočeli našu vezu. Kasnije sam otišao u vojsku, ona me je čekala. Bio sam u vojsci '61. i '62, kada je bio zemljotres u Skoplju. Ona me je čekala 19 meseci i onda smo na kraju napravili svadbu. Naša svadba je bila skromna, napravili smo je sa kreditima, ali bitno da smo je napravili. Imao sam stan, koji sam renovirao i napravio sam nam nešto drugačije. Čini mi se i da je to moj najlepši period života, dok sam bio deo kulturno-umetničkog društva, zabavljanje s njom, uzimanje, sve to... Nas dvoje smo lepo funkcionisali, dobro smo se slagali. Igrali smo u istom ansamblu. Radio sam, električar sam po zanimanju. Bio sam vredan, na divljaka sam završio zanat, ali sam uspeo sve da ukopčam. Imao sam divnu ženu, koja je sve razumela u životu. Ona je igrala folklor, bila je solistkinja u 'Branku Cvetkoviću', tako da smo prošli celu Evropu pre mog pevanja. Moja Olga i ja, zajedno!"
Nakon što je rodila Dragana 1965, Radetova supruga je prestala da igra, a on odlučuje da se ozbiljnije posveti muzičkoj karijeri. "Podrži mene Olga da napustim posao, ali i pokojni otac, koji je rekao da će mi pomoći ako ne budem imao para. Tako ti ja napustim moj posao u 'Železnicama' i otpočnem muzičku karijeru. Kod 'Grmeča' smo sedeli Lepa, Gvozden Radičević i ja, i kaže Gvozden: 'Ajde da čujete kako jedan dečko peva'. Pusti nam da pogađamo ko peva, ali taj dečko, ako peva Safetovu pesmu, zvuči kao Safet, svakoga skine u originalu. Okrenem se ja u jednom trenutku i vidim klinca koji sedi i halapljivo jede pasulj. Kažem ja Veroljubu da znam ko ovo peva, onaj klinac što jede pasulj. Kaže on jeste. Bio je to pokojni Šaban Šaulić i to je bilo naše prvo poznanstvo. Šabanove obe ćerke sam ja izneo iz porodilišta. I Ildu i Sanelu, jer on nije smeo da ih nosi."
"Dragan je rođen 1965, a Zoran 1968. U tom period moj život je bio divan. Bilo je para, bez para nema ništa, putovali smo na more svake godine. Letovali smo uglavnom na hrvatskom i grčkom primorju. Tada sam vozio 'sitroen' i imao sam veliku kamp kućicu koju sam kačio na njega. Mogli smo da idemo gde god hoćemo. U to vreme je bilo toliko para da ja za tri dana pevam svadbu u Požarevcu i zaradim za ceo odmor. Trudio sam se da svojoj deci, zajedno sa Olgom, nadomestim svu ljubav i pažnju koja je meni falila u detinjstvu. Mi smo bili divna porodica, stvarno divna i pored svih mojih gafova koje sam pravio u životu. Olga je bila divna žena, koja je zaista sve razumela. Umeo sam ja da švrljam u mladosti, ali ona je sve razumela i govorila mi je da mogu sve da radim, ali da ne smem da se zaljubim. Dešavalo se da je vidim kako plače zbog mojih pehova kada misli da je niko ne vidi i zbog toga mi je i dan-danas žao. Bila je divna osoba, divna majka, veliki stručnjak u svom poslu... Najviše mi je zamerala što odem od kuće i ne javim se kada ću da dođem. Jednom sam prekršio dogovor i zaljubio se. Bila je to velika kriza koju smo teško prebrodili."
Tada kreće težak period za pevača koji opisuje ovako: "Kada se Dragan vratio iz vojske, Olga je umrla. To je bilo 1987. godine, eto, on je imao tada 22 godine. Olga je imala bubrežni nefritis. Otkrili su joj ga kada je rodila mlađeg sina Zorana. To je krenulo malo, pa je posle bilo sve lošije i na kraju nikako. Mesec dana pre nego što je umrla Olga, razboli nam se Zoran. Bio sam kod Radeta, probao neke pesme, kad me je zvala Olga i rekla da dođem brzo, jer Zoranu nije dobro. Sreća, to je bilo blizu, ja odem, a on sedi za stolom, uzima hranu. Sedi, stavlja hranu u usta, pa pljune, imao je taj neki čudan pogled. Nešto pre toga pevao sam bolesnicima u 'Lazi Lazareviću' i odmah uzmem i okrenem ljude tamo u bolnici. Dobio sam jednu sestru, koja mi je rekla da ga odmah dovedem, bez obzira na to što je nedelja i maltene nema nikoga. Odvedem ga ja tamo, pitali su me da li uzima drogu, znao sam da ne uzima. Onda su ga uveli samog unutra. Izlazi doktor i kaže da mora da ostane u bolnici. Tamo je bio tri dana i onda su ga prebacili u Padinsku skelu. Ustanovili su mu šizofreniju. Za Dragana, Olgu i mene ti dani su bili strašni. Olga je samo plakala što se to desilo njemu koji je tek počeo život i ništa od života neće imati... Tako je i bilo, niti je sposoban za rad, niti za porodicu, ni za šta... Preko 'Jugoleka' završio sam da Olga dobija materijal za dijalizu i dijalizirala se sama u kući. Jednom mesečno su nam sve donosili. Kada je Zoran bio u bolnici, to je bila 1987. godina, strašno jaka zima. Išao sam da obilazim Zorana svaki dan od podneva do pet popodne. Zoran, koji je igrao fudbal s reprezentativcima, oslabio je toliko da mu je koža visila. Olga mu je svaki dan spremala supu u termosu i hranu, odlazio sam i hranio ga, jer drugačije nije hteo da jede. Šetao sam sa njim po onim dugim, uskim hodnicima od po sto metara. Davao sam poklone, podmićivao sam ih tamo. Bio je u posebnoj sobi, gde su sestre imale staklo i stalno je bio pod njihovim nadzorom."
"U to vreme nisam ja mnogo ni pevao, nisam uopšte mogao. Olga ili ja odemo, uvek odemo i kupimo one sokiće za bebu i nosimo mu to sa hranom. I taj dan sam hteo da ustanem i da odem po te sokove, a meni Olga kaže: 'Lezi, odmaraj se, ja ću sada da se dijaliziram, a neka Dragan ode do posluge'. Dala mu je pare i on je otišao, kada se vratio, majka mu je bila mrtva. Na rukama mi je umrla. Kada je rekla: 'Jao Rade, jao', ja sam je prihvatio i već je bilo gotovo. Kasnije su mi rekli da je ona pomerila braunilu i da joj je sva tečnost iscurila ispod kože. Još tada su rekli da moraju da je operišu i da će biti 'čvrsto'. Jedva su je probudili posle te operacije. Tada mi je rekla, kada smo izlazli iz bolnice: 'Svih osam sa kojima sam ležala je umrlo, red je i na mene. Samo mi je teško, ne znam kako ću bez vas...'. Bio je problem reći Zoranu, on se oporavljao, prebacili su ga u stacionar. Doktor nije bio za to da mu se odmah kaže, rekli su mu da sam u Sarajevu na tezgi dok sam organizovao Olgi sahranu. Cela estrada je bila na sahrani moje Olge, i čim smo je sahranili, šurak i ja se presvučemo i pravac po Zorana. Predosećao je da nešto nije kako treba, a ja sam mu rekao da joj nije dobro i da doktori kažu da će majka možda da mu umre. Nakon nekoliko dana, njegov lekar nam je rekao da moramo da mu kažemo. Njemu su lekari saopštili i on je počeo da jauče. Tada sam ga izveo iz bolnice. Rekao sam šta god da bude, ja mog Zorana više ne vraćam tamo. Kada sam ga izveo iz bolnice, imao je 41 temperaturu. Dve noći i dva dana sam sedeo u fotelji pored njega i palio televizor da slučajno ne zaspim. Tog drugog jutra on je trebalo, kao i uvek, da u pet sati popije lek, ja zaspim. Odjedanput čujem Olgin glas: 'Rade, pet sati je, treba Zoki lek da popije'. Ja se trgnem i vidim na satu stvarno pet... Posle neko kaže da ne postoji to nešto, ja verujem da postoji."
Tu nije kraj Radetovim nedaćama, pre četiri godine umro mu je stariji sin Dragan, koji je bio profesor u muzičkoj školi. "Odjedanput, za osam dana je otišao. Aneurizma na mozgu, pukao mu je krvni sud... Tako da mu se jedan dan samo slošilo i... Bio sam na slavi kod prijatelja. Slavio je Svetog Nikolu i zove me moja Mila i kaže dođi brzo po Dragana, njemu nešto nije dobro. Odem ja, odmah zovemo lekara, pregledao ga malo, levo-desno i kaže: 'Ma, ne, proći će to'. To isto veče zove me unuka i kaže: 'Deda, brzo dođi, tati nije dobro!'. Odem ja gore, telefoniram mojoj ženi Mili, a ona mi je rekla da ih odmah zovem i da će ga sigurno transportovati u bolnicu. Bio je kao dobro, levo- desno, i onda ga prebace na odeljenje za lakše slučajeve. Sutradan mu je pozlilo i... Nisam nikada uspeo da prevaziđem Draganovu smrt, posle godinu dana sam počeo da živim i radim normalno, ali nikada to više nije bilo to. Svakoga dana ja ležem i budim se sa njim u mislima i srcu. Znači, veruj mi, ne postoji dan da ne pomislim na njega bar deset puta dnevno. Evo, to će verovatno tako ostati dokle god sam živ. Ne znam ni sam kako se nosim s tim, velika mi je pomoć i moja sadašnja žena Mila. Dragan mi je ostavio iza sebe najveće blago, moju unuku Olgu. Ime je dobila po baki. Olga ima 28 godina."
"Mila živi u svom stanu, a ja u svom sa Zoranom. Možda bismo mi i živeli zajedno, ali je bilo glupo da Zorana ostavljam samog. Tako da smo mi rešili da živimo na ovaj način. Ona je divna žena, 99 odsto osobina ima sličnih kao Olga. Mi smo zajedno 19 godina, držimo taj biznis 13 godina i nikada se nismo ozbiljno posvađali. Mila je došla na ideju da otvorimo dom. Ona je radila na internoj B-klinici godinama, posle toga je bilo ratno stanje. U životu me najviše održava taj moj sin što je ostao živ, a najviše me brine to što on nije sposoban ni za šta. On ništa na ovom svetu nije zgrešio, jedna divna osoba, miran momak. Od svih ovih lekova sada je i tremor dobio. Imam unuku koja je divno dete i divan profesor... Tako da živim radi njih. Ja se i sada pitam - samo sva sreća što imam tu ženu - sutra da se meni desi nešto, znam da ga niko neće ostaviti na cedilu. Počev od Olge, ali ne mogu ja njen život da uništavam. Pa ni moja Mila i njena ćerka Kaća ne bi dozvolile da Zoranu bilo šta fali."
Rade završava svoju tužnu životnu ispovest: "Kada mene ne bude, želeo bih da Zoranu bude kao što mu je sada sa mnom. Da se vodi računa o njemu u svakom smislu, a ja nekako znam da će to biti tako sa bilo koje strane. Pričamo mi o tome, pričamo... Ja Zorana pripremam na to. Danas, sutra, znaš... Onaj ko se nije rodio, neće ni da umre. Vidiš, nije fer što nije bilo po redu. Dragan je umro, a ja je trebalo da umrem. Smrt me ne plaši nimalo. Plaši me ta Zoranova bolest i sve to i brinem o unuci. Brinem za nju kada vozi auto i tako neke uobičajene stvari."
PRED ŽENINU SMRT MLAĐI SIN OBOLEO OD ŠIZORENIJE, A STARIJI IZNENADA UMRO PRE 4 GODINE! Pevač otkrio u čemu NALAZI SPAS
(Kurir/MONDO/M.C)
Svet poznatih nadohvat ruke. Sve goruće teme, aktuelna dešavanja i najsočniji tračevi na jednom mestu. Pridruži se Viber zajednici ŽIVOT POZNATIH i budi u toku svakog dana!
