SPAVAO NA ŽENINOM GROBU! Jeziva sudbina autora najvećih folk hitova - Ćerka doživela grupno SILOVANJE, a on umro od tuge

Miki Jovićić, autor brojnih hitova rođen je 21. decembra 1953. godine u Batuši kod Požarevca, a nakon razvoda roditelja ostao je da živi s bakom. Još kao đak osnovne škole počeo je da piše prve tekstove, a posle završene Poljoprivredne škole pet godina je radio u jugoslovenskoj železnici, gde je bio uzoran službenik.

Sve Mikijeve ljubavi bile su turbulentne, sva tri braka filmska priča za sebe, a sve vatre svoga srca izlio je u pesmama koje će se večno pevati. Posle ljubavnih brodoloma i prvih para od prodaje ploča, Miki je rešio da napusti stalno zaposlenje i da mu pisanje pesama bude jedino zanimanje. Od 1972. počeo je da snima ploče sa svojim pesmama. Samo za pokojnog Šabana Šaulića napisao je tridesetak hitova.

"Posle razvoda i propalih ljubavi, Miki je u jednoj kafani upoznao pevačicu Zoricu Dimov. Znajući da je malo pevača koji nisu snimali Mikijeve pesme, i Zorica je poželela da postane zvezda. Znao je i Miki da Zorica nema glasovnih mogućnosti za veliku zvezdu, ali je ipak uz pomoć svojih prijatelja snimio šest albuma za svoju suprugu", ispričao je pesnik Bora Vasić, Mikijev prijatelj i nastavio:

"Uzalud najbolji tekstovi, uzalud pesme i svirke Ljube Kešelja, Dragana Stojkovića Bosanca, Miše Stojićevića... Od Zorice Jovičić nije bilo moguće napraviti zvezdu. Miki se okuražio i saopštio Zorici mišljenje najvećih muzičara, iako je znao da mu to neće oprostiti. Tako je i bilo, Zorica ga je napustila i odvela decu".

"Mislio sam da se nikada nećemo rastati, da je naša ljubav jača od svega. Možda sam za sve ja kriv, možda bi sa nekim poznatim kompozitorom postala zvezda. Ne krivim je nizašta i želim joj sreću sa drugim čovekom. Ne znam dokle ću ovako, bez Zorice i bez dece nema mi života. Još uvek je mnogo volim i verujem da ćemo opet biti zajedno", izjavio je Miki Jovičić za list "Sabor", samo mesec dana pre nego što je digao ruku na sebe.

Srećom, ostao je živ zahvaljujući prisebnosti nekih ljudi oko sebe. Posle godinu dana od rastanka, Zorica se sa decom vratila Mikiju. Tada je napisao i jednu od svojih najlepših pesama "Ti si lek za moju dušu". Idilična bajka se nastavila, ali nije trajala dugo.

"Početkom septembra 1993. krenuli su za Makedoniju, u Zoričin zavičaj. U direktnom sudaru sa kamionom Zorica je nastradala za volanom, a Miki i ćerka Olgica su prošli sa lakšim povredama", ispričao je njegov prijatelj.

Na Starom groblju u Požarevcu, gde je Zorica sahranjena, komunalni radnici su ga zaticali ranom zorom kako spava na njenom grobu.

"A onda su do Mikija počele da stižu neverovatne informacije. Navodno, u jednom požarevačkom restoranu nastupa pevačica koja glasom i stasom neodoljivo podseća na pokojnu Zoricu. Dugo je odbijao da je čuje i vidi, a kad se jedne večeri okuražio da je vidi, umalo se nije srušio od iznenađenja. Sličnost je bila frapantna. Upoznali su se, počeli da druže, ubrzo su se venčali", dodao je Bora.

15. januara 1996. Miki Jovičić je preminuo, a mesec dana kasnije supruga Vanja rodila mu je sina Stefana. Njegova ćerka Olga samtra da ju je otac tako rano napustio zbog gubitka njene majke, žene koju je neizmerno voleo, za njom je patio do poslednjeg dana.

"Tata bi noću odlazio na majčin grob, ali je čekao da se ja uspavam. Ali sam ja znala gde je. Znala sam da će da umre... Znala sam, ređao je dijagnozu za dijagnozom. Sa 40 godina je izgledao 20 godina starije. Šta da kažem, osim da svako živi svoju ljubav. Moj tata je umro zbog ljubavi. Ja sam jako bila ljuta... Srce mu je puklo od tuge. Umro je na mojim rukama. On je oženio ženu za koju je umislio da liči na moju majku. Saznao je kad mi je majka umrla da u tom jednom lokalu ima pevačica koja je ista majka. Došao je kod kuće, rekao mi da je video ženu koja izgleda ista kao moja mama. Sutradan me je odveo tamo, to je prestižna kafana u Požarevcu, znala sam i kuvare i konobare. Imala je samo istu frizuru, zaista nije ličila, ali je bila fenomenalna žena koja mi je rodila brata", ispričala je Olga koja se seća svakog momenta kada joj je otac umirao, a njegov poslednji pogled nikad neće zaboraviti.

"Tatina smrt je usledila mesec dana pred njen porođaj. Tata je trebalo da ide na bajpas, nije hteo da bi video bebu, bile su šanse 50-50. Tih poslednjih dana nije hteo da spava sa Vanjom da je ne bi povredio u snu. Bila je osmi mesec. Spavao je kod mene, vodilo smo duge razgovore. Govorio mi je: 'Možda ćeš rasti kao orhideja u zapuštenoj bašti, ali si orhideja'. Imala sam osećaj šta će da bude. Hrkao je obično. Jednog jutra nije hrkao, već kao da se guši. Maćeha i ja smo skočile iz kreveta, ona mi je rekla da donesem hladnu krpu, kad smo mu podigle pidžamu, već je imao hladnu krpu. Jadan, ustajao je tokom noći, ali nije želeo nikoga da budi. Pogledao me je svojim najlepšim zelenim očima, nasmejao mi se, to je bio najlepši osmeh na svetu. Ja sam se upiškila, zato sam znala šta će da bude. Bilo mi je teško kad je došla pomoć, doktor je rekao da je mrtav i da pozovemo mrtvačnicu. Došli su za dva sata, njemu je i dalje kucala ona žila kucavica. Nije bilo spasa, to je treći infarkt. Obukli su ga, stavili u sanduk. Nije bilo spasa. Tada sam sela na stepenice. Ne mogu da kažem da sam sazrela, ali to je za mene bio zemljotres od 15 stepeni. Mislila sam da ću da umrem. Da ne mogu dalje", opisala je Mikijeva ćerka poslednje momente sa ocem.

BONUS VIDEO:

(Telegraf/MONDO/A.K.)

Svet poznatih nadohvat ruke. Sve goruće teme, aktuelna dešavanja i najsočniji tračevi na jednom mestu. Pridruži se Viber zajednici ŽIVOT POZNATIH i budi u toku svakog dana!