Duška Vučinić, lice i glas Javnog servisa, podelila je svoju intimnu priču o bombardovanju 1999. godine. Na rođendan, 23. aprila, detonacija ju je izbacila iz kreveta, nakon čega je saznala da su stradale njene kolege.
Pre 25 godina, 24. marta 1999. godine, prvi put su se oglasile sirene za bomardovanje. Bilo je 19:45 kada su prvi put svi pohrlili ka skloništima, čak i tad u nadi da se neće desiti najgore. Bombe su padale svake večeri, i iako su meta bili "samo vojni ciljevi", bili smo svedoci da tih 78 dana u mraku i strahu, pod zvucima detonacija, bombe ne biraju žrtve.
Zgrada RTS-a bombardovana je tokom emitovanja vesti u 2 sata i 6 minuta iza ponoći 23. aprila 1999. godine, kada je bomba iz NATO bombardera pogodila master. Stradalo je 16 radnika RTS-a.
Prvi put u istoriji ratovanja pogođena je jedna medijska kuća koja je prethodno proglašena za legitimni vojni cilj. Sada se svog kolektiva za MONDO prisetila i Duška Vučinić, šef službe za odnose sa javnošću i korporativni imidž RTS-a, ali i dobro poznati glas koji nas vodi kroz večeri Pesme Evrovizije.
"Bila sam u sedmom mesecu trudnoće kada je počelo bombardovanje. Progesteron je učinio svoje te sam bila dosta smirena. Iznenađujuće za moj temperament. Realnost je ipak demantovala taj subjektivan osećaj. Bilo je spekulacija na temu koji su to objekti u Beogradu mete vazdušnih napada. Između ostalih, Sava Centar gde je bila tv Treći kanal, televizija na kojoj sam tada radila, zgrada Politike koja se nalazi 500 metara od moje kuće na Kopitarevoj gradini i zgrada RTS-a, moje takođe radno mesto,100 metara vazdušnom linijom od porodične kuće u kojoj sam živela.
Najgore se ipak dogodilo tog 23. aprila. Na dan mog rođendana. Jeziva detonacija me je nešto posle 2 sata iza ponoći bukvalno zbacila sa kreveta, rasuto staklo od prozora, svuda po sobi, a onda muk, tišina... Nedugo zatim sirene vatrogasnih kola. Od tog trenutka do danas, neizbežno pitanje: Zašto? Zašto 16 nedužnih ljudi, predivnih kolega nema više.
Moj 23. april više nikada nije bio "taj moj divan dan".
To je datum koji me iznova i iznova vraća u noć jezivih slika, jauka, bola...
Porodila sam se u maju 1999. Najlepši trenutak u životu žene za mene je bio, najblaže rečeno, dramatičan. Grafitne bombe su uzrokovale nestanak struje u celom gradu. U porodilištu, takođe. Mrkli mrak, huk aviona i svetla farova samo jednog automobila. Onog u kome sam bila ja, spremna da na svet donesem dečaka, Aleksu.
Danas, 25 godina kasnije, Aleksa je pilot. Momak čije je rođenje počelo uz svetlo sveće, detonacije i strah majke koja se mesecima radovala tom prvom nežnom zagrljaju sa svojom bebom.
Dve godine od bombardovanja tv ekipa BBC-a stiže u Beograd kako bi napravili reportažu o posledicama tog besmislenog sumanutog čina agresije. Nisu me planirali za sagovornika. U pripremama nisu znali ni ko sam, niti da postojim. Sticaj okolnosti, po mene srećnih, doveo ih je do mene. Idealan sagovornik, novinarka, a ujedno i majka koja se porodila tokom bombardovanja, rekli i promenili ceo koncept stavivši moju priču u fokus. Iskoristila sam svoju priliku i izgovorila zapitne rečenice onima koji su prozrokovali patnju jednog naroda. Ne samo BBC, već je i CNN preuzeo priču, njima nepoznate žene iz zemlje Srbije".
U bombardovanju 23. aprila, živote su izgubili: Jelica Munitlak šminker, Ksenija Banković video-mikser, Darko Stoimenovski tehničar u razmeni, Nebojša Stojanović tehničar u masteru, Dragorad Dragojević radnik obezbeđenja, Dragan Tasić električar, Aleksandar Deletić kamerman, Slaviša Stevanović realizator, Siniša Medić dizajner programa, Ivan Stukalo realizator, Dejan Marković radnik obezbeđenja, Milan Joksimović radnik obezbeđenja, Branislav Jovanović, tehničar u masteru, Slobodan Jontić monter, Milovan Janković, precizni mehaničar i Tomislav Mitrović, režiser programa.
Da se nikad ne zaboravi!
BONUS VIDEO:
(MONDO - D.P.)
