Rođena sam sa 6 prstiju, učila sam ljude da se kupaju i koriste WC: Tamara Misirlić u podkastu "Nešto moje"

U osmoj epizodi podkasta “Nešto moje”, gošća je mlada dama čija se priča po mnogo čemu potpuno izdvaja od svih drugih koje ste do sada čuli. Malo je ljudi poput Tamare Misirlić koja je, uprkos godinama, učinila ogromne stvari za sve one koji su se našli u ozbiljnim životnim problemima, vratila im osmeh na lice i veru u bolje i lepše sutra.

Interesantno je da je pred snimanje podkasta Tamara za samo 24 sata uspela da doputuje iz Afrike nazad na Kosovo, a potom da dođe za Beograd, gde je u "Nešto moje" otkrila i razlog zbog kog je boravila u dalekoj Tanzaniji.

"Tamo smo izgradili bunar za decu koja žive bez vode. Bila nam je želja da pokažemo da neko misli na njih za praznike i da dobiju trpezu, neki slatkiš, da imaju lep obrok i uspeli smo u tome. Onda sam juče imala useljenje na Kosovu, tu smo renovirali dom za porodicu Jasnić - u pitanju su majka i sin koji boluje od teške bolesti. Juče je bio zaista predivan dan”, započela je Tamara.

Kako se gradi jedan bunar u Africi, kako to izgleda?

"Njima je to mnogo značajno, zato što su to izuzetno siromašne zemlje gde rade za jedan dolar dnevno. Da bi se bunar izgradio potrebne su mašine, cevi, pumpe, radna snaga, a ta deca i ljudi u zabačenim selima u Africi to nikada ne bi mogli da priušte. Bila sam i u Ugandi ove godine - deca su išla kilometrima daleko do rečne, prljave vode. Ima mnogo donatora širom sveta koji samo pošalju novac da se bunar napravi, ali sam želela da odem tamo lično i to vidim i osetim", objašnjava Tamara i dodaje da je let bio dug, čak 10 sati, ali da nije želela da odmori, već je odmah krenula sa ljudima koji su krenuli sa njom kako bi posetili decu.

“Oni idu bosi kilometrima, a onda sam se i ja izula”

"Nema odmora, idemo odmah, zbog toga smo i došli. Kada sam stigla tamo oni su meni rekli da idu baš daleko po vodu i da to nose i da im je sve to preteško. Rekla sam im da želim da idem s njima i vidim kako to izgleda. Oni idu bosi, nemaju ni patike ni garderobu, nemaju ništa, i onda sam se i ja izula. Dali su mi neku kantu i išli smo, čini mi se, pet kilometara daleko do te vode koja je bila toliko prljava. Oni je nose na glavi, a ja sam se nekako tu stopila sa njima, i ubrzo smo krenuli da gradimo taj bunar koji im mnogo znači. Preko 200 dece u tom selu sada ima vodu, a ukupno sam u Africi sa dobrim ljudima izgradila pet bunara".

Humanitarnu priču pokrenula zbog lošeg iskustva

Tamara, tvoja fondacija postoji sada već od 2022. godine, ali je tvoj humanitarni rad počeo kada si imala 16 godina. Kada si prepoznala trenutak kada su se u tebi pojavili poriv i želja da pomogneš drugima?

"Jeste, imala sam samo 16 godina i oduvek sam bila mirna devojčica zbog svoje lične borbe jer sam rođena sa po šest prstiju i na rukama i na nogama, i imala sam neka loša iskustva sa ljudima, okolinom. Bila sam odbačena, ismevana, ali eto, u tom periodu sam krenula u sve ovo, spoznala svoju snagu, operisala prste. Nekako su me te rane prošle koliko-toliko, i tad sam zapravo shvatila koliko mogu i koliko sam jaka, i želela sam da sad ja učinim nešto dobro za nekoga".

"Videla sam priču o jednoj devojčici koja je živela sa majkom u porušenoj kući, i samo sam rekla roditeljima - vodite me, želim da je vidim, želim da joj pomognemo. Tada sam imala školsku i sportsku stipendiju, a taj novac sam poklonila njoj.

Druga priča je deka koji je živeo u porušenoj kući. Ja sam njega videla i rekla ‘Deko, mi ćemo tebi izgraditi novu kuću do zime’. I jeste bilo tako! Prošlo je toliko godina, tad sam imala 16, 17, a on je i dan danas u toj kući", objasnila je Tamara, a Ksenija se nadovozela istakavši koliko je lepo što je imala poršku roditelja.

Podrška roditelja

"Verujem da mnoga deca imaju te porive da nekom pomognu. Roditelj oseti neku empatiju ili saosećanje kod deteta koji su naglašeni, ali nisu svi uvek tu da to vide i podrže. Tvoji jesu?”, pitala je voditeljka.

"Da, podržali su svaku moju, da kažem, ludu ideju, jer neke jesu bile lude. Kada sam imala 17 godina i dobila vozačku dozvolu, tata mi je kupio auto, a ja sednem, idem po tim brdima, planinama, tražim ljude kojima treba pomoć. Podržali su me i bili su mi vetar u leđa i kad nisam više mogla, kad su fakulteti u pitanju - imam ispite, jedan fakultet je bio u Kosovskoj Mitrovici, drugi u Nišu, ne znam gde ću, ali eto, majka i otac su mi samo rekli - možeš, i ja sam stvarno mogla. Ta podrška mnogo znači”, objašnjava Tamara.

Ona inače studira dva fakulteta, Ekonomski i Pravni, i istakla je da joj mnogo znači što može da brine i o pravnim aspektima svega što radi, a Ksenija ju je pitala i kako se, sa samo 22, nosi sa ljudskom patnjom?

“To je najteži deo. U početku je to bila velika borba jer živim sve te njihove priče.Iza mene je 230 porodica kojima sam pomogla, a sa svima njima sam u kontaktu i nakon toga. Imaju moj broj telefona, zovu me deke, bake koji su sami, koji nemaju nikoga. 'Tamara, kad ćeš da nam dođeš?', 'Tamara, dođi nam', 'Tamara, čekamo te'. Mene ti stariji ljudi čekaju.
Jedan deka me je čekao na prozoru da mu dođem i toliko im to znači, jer nemaju nikoga, imaju samo mene. I dok mi radimo ili gradimo tu kuću, ja sam sa njima, želim da im pružim tu neku pažnju, sigurnost koju nikada nisu do sada videli".

"Odemo zajedno u tržni centar - to su ljudi koji nikada nisu kupili garderobu, obuću... popijemo kafu, odemo na ručak. To im mnogo znači i ostane im u srcu - o tome posle pričaju, sanjaju. Zato ostajem sa svima njima u kontaktu, nije mi teško. I svima im kažem da me zovu ako im nešto treba. Ako ne budem mogla ja, moći će neko iz fondacije da im se nađe."

Koliko ljudi sada radi u fondaciji?

"Mi imamo bazu volontera u celoj Srbiji, ali se stvarno trudim da dam svoj maksimum i po pitanju dokumentacije i te pravne strane - ja sam sve vreme sa njima na terenu, sa majstorima sam u kontaktu, što nije lako za nekog ovoliko mladog, ali sam i to naučila.

Najbitnije mi je da dok mi radimo, te porodice osete tu neku sigurnost, da im život bude lepši, i da imaju smeštaj, dovoljno hrane".

“Imam trenutke kada i ja padnem”

Kako se nosiš sa tom boli na koju nailaziš kroz rad sa porodicama koje teško žive, koji su bolesni, i kojima treba pomoć? Kako balansiraš da budeš dobro, osim što ti to daje neku vrstu satisfakcije da nastaviš dalje?

"Jeste, to mi daje mnogo snage i energije, ali imam trenutke kada i ja padnem i kada se slomim. Imam neki poseban odnos sa svim tim ljudima, i kada se nekome od njih desi nešto loše, to me boli, ali opet, uvek gledam pozitivno na sve to i samo kažem sebi - biće sve u redu i promeniće se."

Rođena sa šest prstiju na rukama i nogama

Spomenula si da si i sama malo prošla kroz jedan, ne baš lak razvojni put tinejdžerke koja je imala estetski problem. Psihološki to svakako nije bilo lako. Koliko ti je sport pomogao u tome da razvijaš u sebi sve te vrline koje danas imaš?

"Taj problem na nogama je bio baš razvijen i bolelo me je. Morala sam da nosim papuče. Moj sport je takav da sam morala da se izujem i da budem bosa u sali i na takmičenjima. Ni dan danas ne znam kako sam to izdržala.

To su bili turniri, dođu deca iz cele Srbije, iz regiona, inostranstva. Ja sam bila devojčica sa po šest prstiju, skrivam svoje noge, a moram da se izujem, bežim, skrivam se u ćoškovima. A oni stanu, gledaju moje prste, pa broje, ništa im nije jasno - roditelji, stari ljudi, sudije, treneri... nekako, kao da im je to bilo 'wow', ali ponosna sam na sebe jer sam izdržala, istrajala i nije me to dovelo do toga da odustanem, već su mi sve te medalje dale motiv da nastavim dalje."

Inače, Tamara danas ima fitness koncepte po celoj Srbiji, pilates, ali i karate školu za decu. Ističe da je njen san oduvek bio da radi sa decom, kao i da je kao mala maštala o tome da bude sudija na takmičenjima zahvaljujući svom treneru. Taj san je i ostvarila, te sada drži školu sporta.

Zbog drugih rizikovala sopstveni život

Ksenija ju je pitala i šta bi izdvojila kao neke svoje osobine koje su je dovele do toga da sve što je naumila sprovede u delo.

"Upornost, hrabrost i istrajnost, jer sam istrajala u svemu ma koliko je teško samo da dođem do svog cilja. Koliko puta sam rizikovala svoj život, npr. put u Ugandu, to je malarično područje, zaraznih bolesti, ali nama ništa od toga nije bilo bitno.

Generalno, te kuće koje obilazim, ti stariji ljudi, žive u lošim uslovima, nemaju vode, struje, nikada se nisu kupali, oprali ruke. Učila sam ljude da se kupaju, kako da koriste WC”, objašnjava Tamara, a potom se osvrnula i na slučaj zbog kog je imala ozbiljan zdravstveni problem.

“Pomagali smo jednoj baki i tu sam radila sa majstorima jer moralo što pre da bude gotovo. Za jedan dan smo morali da sredimo tu prostoriju gde je živela i tu je bilo zaista prljavo. Ona nije imala ni vode, ni struje, bilo je katastrofa, ali sam i ja radila sa njima. Baku smo selili, sve je bilo lepo, sve je bilo super, ali nakon par dana meni su krenule žive rane po telu. Svuda sam ih imala.

Oborila me je temperatura, zaspala sam na pumpi u autu, i onda su došli po mene, odveli me u bolnicu. Dobila sam zaraznu bolest kod te bake jer nemam imunitet za takve stvari. Bila je zaista velika borba, infuzija... nisam mogla da jedem, da pijem."

"Doktor mi je posle rekao da moram da se pazim, da nosim masku i rukavice. A ja to nikad nisam nosila. Jednostavno, ne mogu da odem kod nekog i da ga zagrlim sa maskom i rukavicama jer ljudima fali pažnje i zagrljaj."

Tamara se dotakla i još nekih priča koje su joj posebno teško pale, kako u Ugandi, tako i u Srbiji.

"Kada sam došla u Ugandu, videla sam dečaka koji je bio sav u ranama i u strašnim bolovima. On je samo sedeo, nije ni plakao, jer oni nemaju lekare, lekove, nemaju pristup obrazovanju. Ja sam ga odmah uzela, videla njegove rane, i odmah smo otišli po lekove i masti. Čuvala sam ga, bio je sa mnom i sa mojom sestrom četiri dana tu gde smo bile smeštene, dok nisu rane zarasle".

"Ali i ovde u Srbiji sam imala teških priča. Na primer, sestre Dimitrov -one su živele u istoj prostoriji sa ovcama. Tu su bile i druge životinje. Kada sam ih pitala zašto spavaju na zemlji sa njima, one su rekle da su i životinje živa bića i da nemaju drugu prostoriju, da su tu svi zajedno. Izgradili smo im kuću i one su sada dobro".

"Isto tako, deka Mile, on je bio na ivici smrti, svuda je imao rane i opekotine, bio je zapušten. Svuda su bili miševi i bube, zmije. Ja sam samo sela i počeli smo da plačemo zajedno. On me je pitao zašto plačem, a nekako me je mnogo podsetio na mog deku. Samo sam ga izvela i smestili smo ga u hotel, a majstori su odmah sutradan počeli da rade.

Evo još jedan primer, Kragujevac, u pitanju su majka i sin. Sin je bio u depresiji i bolestan jer su živeli isto u teškim uslovima, bez vode i struje. Nije ustajao iz kreveta. Išli smo da on kupi sebi novu garderobu, patike... popili smo kafu, ručali, vratili se, majstori su krenuli sa pripremom, sa radovima. On je toliko dobio snage, energije i volje, da je krenuo i on da radi sa majstorima.Promenio mu se život. I ne samo njemu. Kada vidim koliko dece je dobilo šansu za obrazovanje, bolji život... to je najveći uspeh! Dati nekom detetu mogućnost da živi, da ima normalno detinstvo, to je kruna svega".

Najveća lekcija koju je naučila

Pričale smo pre podkasta i o detetu koje nikad nije dobilo poklon, i kada ste ga pitali šta bi želelo da dobije, reklo je da ne zna.

"Jeste, zato što nikada nisu dobili poklon, nikada nisu osetili tu neku pažnju. Eto, ta devojčica je rekla da nema nijednu igračku. I kada sam je pitala šta bi volela da dobije, ona nije znala da kaže šta.”

“To je ujedno poruka za ljude da se malo osvrnemo i da pogledamo kako jedna strana živi, a kako mi živimo, šta nam je sve nadohvat ruke. Trebalo bi da budemo srećni, imamo krevete, vodu, struju, hranu.

Deca, u Africi, ovde, bez obzira da li su crna ili bela, zaslužuju jednaku šansu na lep život. I samo kada vidimo da ta deca spavaju u blatu, nemaju obuću i odeću, nemaju pristup zdravstvu, obrazovanju, ali oni su srećni. Kada sam došla, dočekali su me uz ples i uz osmeh. Dali su mi ono što nemaju, kuvali hranu za mene, delili... i bili su nasmejani, igrali su, zahvalni za kap vode koju smo mi njima doneli. I to treba da nam bude lekcija."

A kako izgleda tvoj život kada ne pomažeš drugima? Šta te zabavlja, da li izlaziš?

"Moj život je ovo što radim. Mogu da kažem i da nemam neku svoju privatnost jer sam non stop sa ljudima, na terenu, stalno me neko zove. Moj život se pretvorio u to.

A što se tiče provoda, izlazaka - nikada me to nije privlačilo. Kada sam imala 16, 17, 18 godina zvali su me prijatelji iz srednje škole, ali nisam želala da propustim trening, da odem na neki rođendan ili u neki provod. To kod mene nije smelo da se desi. To mi je nekako bio prioritet".

Najteže joj je da radi sa majstorima

Puno pričamo o tome šta si sve uspela zahvaljujući upornosti i istrajnosti, ali šta su izazovi sa kojima se susrećeš, bilo da su tehničke prirode, bilo da su u pitanju ljudi?

"Iskreno, za mene, s obzirom na to da sam žensko i imam samo 22 godine, najteže je raditi sa majstorima. Imala sam trenutke gde sam imala pet, šest gradilišta istovremeno. Moram da priznam da oni kad me vide misle da sam mlada, glupa, pa 'ajde sad ćemo mi njoj da naplatimo više'. Ovo jeste stvarno ružno, ali imala sam ta grozna iskustva gde su pokušavali da kradu materijal, kvadraturu, da lupaju neke cene, ali nisu znali da sam prostudirala građevinu i da znam koliko čega ide i šta radimo.”

“Vodim računa o tome, ne dozvoljavam ikome da me prevari ili da nešto zloupotrebi. Iako sam mlada, naučila sam kako sa njima i stvarno im ne dozvoljavam da prelaze granice."

Da li se dešavalo da nekad poklekneš, da stvari ne idu kako si planirala?

"Mnogo je izazova ali nikada nisam mislila da je nemoguće i da neću uspeti. To me je i vodilo. Koliko puta krenem autom po tim brdima, nemam ni mreže, ni signala, pukne mi guma, menjam je sama. Evo sada smo bili u Africi, i propustili smo jedan let, a nismo imali drugi. U principu, sve je to neka vrsta snalaženja. Jaka volja, jasan cilj i fokus i stvarno je sve moguće."

Prvoj porodici kojoj je pomogla dala sve svoje stvari

Tamara je ispričala i zanimljivu situaciju s početka, kada nije imala toliko donora i pojedinaca koji bi joj pomogli, te nije bilo dovoljno sredstava. Prisetila se da su radili kuću devojčicama kojima je obećala roze sobu, kakvu je imala i sama. Međutim, kako nije bilo dovoljno novca, Tamara je odlučila da im pokloni sve svoje stvari.

“Došla sam i rekla tati da sve želim da dam tim devojčicama. On me je pitao da li sam sigurna, ja sam rekla ‘da’. I onda me je kroz šalu pitao ‘gde ćeš ti da spavaš’, a meni je bilo - samo da damo njima. U sobi su mi ostale samo medalje. Mi smo sve to odneli, devojčice su dobile sve što im je obećano, ali eto, ti neki trenuci i odricanja ostanu u sećanju”.

Kada bi sada slala neku poruku drugim ljudima, šta bi im rekla?

"Da slušaju svoje srce i da veruju u sebe. Meni su ljudi pričali svašta, profesori u srednjoj školi i na fakultetu. 'Nemoj ti to da radiš, ti si odličan đak, zapostavićeš školu'. Upisala sam dva fakulteta i uvek sam slušala svoje srce, vodila se time i radila ono što mi ono kaže. Smatram da je to najispravnije jer ništa u životu ne ide silom. Čovek mora da voli ono što radi da bi bio srećan”, zaključila je Tamara, a Ksenija Mijatović je na kraju samo dodala: "Ako ovo dete nije reprezent nečega čemu treba svi da stremimo i kuda treba mi kao narod da idemo, onda ne znam ko je."

A ukoliko želite još ovakvih priča, obavezno poslušajte i druge epizode podkasta "Nešto moje", poput intimne ispovesti Tatjane Popović koja je pobedila opaku bolest na neobičan način: 

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.

Bonus video:

Mondo Jelena Sitarica