Napadali su me jer 5 godina primam platu, a ne glumim: Lena Bogdanović prvi put o drugoj strani posla u "Nešto moje"

U desetoj epizodi podkasta “Nešto moje”, gošća je čuvena pozorišna i televizijska glumica Lena Bogdanović koja je voditeljki Kseniji Mijatović prvi put otvorila dušu o svom putu ka uspehu, dugom periodu bez uloga, ali i kako se nosila sa nepravdom u svom poslu.

Na samom početku, Lena je otkrila kako je počela da se bavi umetnošću i kada je prvi put osetila poriv da zaplovi tim vodama.

"Gluma je došla na kraju jer sam odrastala u porodici u kojoj je bilo i umetnika, ali i ljubitelja umetnosti. I mama i tata su filmofili, i veliki ljubitelji i muzike, tako da taj punk i rock and roll nije došao slučajno.

Lena je otkrila da je kao mala imala sobu u posterima, te da je obožavala bend "Abba", kao i da je sa pet godina dobila svoju prvu ploču Blondie "Heart of Glass".

"Ja sam tad htela da budem plavuša. Sve kul ribe su bile plave. Sećam se da sam sa prabakom slušala muziku, ona je bila skoro gluva tad, i naslonila bi glavu na ploču da bolje čuje. Toliko smo slušali ‘Briljantin’, da se ploča izlizala, a svi ukućani su se bunili", prisetila se glumica detinjstva.

"Preko bake i dede sa druge strane sam otkrila i klasičnu muziku. Oni su me vodili u operu i na balet još pre osnovne škole.

Takođe sam odlazila sa tatom koji je u to vreme radio na RTV Novi Sad - ta magija studija mi je bila jako inspirativna, ali sam bila stidljivo dete. Tada sam mislila da ću možda biti sa neke druge strane, iza kamera, jer zapravo ne mogu da budem na sceni kao izvođač", objašnjava Lena i kaže da je tada, u osnovnoj školi, pomislila da bi jednog dana mogla da bude reditelj ili novinar.

"Upisala sam Karlovačku gimnaziju, spremajući se za jedno od te dve stvari. Tek sam na kraju, s obzirom da sam išla i u baletsku školu, a kasnije sam nastavila da plešem u jednoj jazz baletskoj trupi, shvatila da meni nije toliko loše na sceni. Zapravo je tata tada izgovorio tu rečenicu: 'Zašto ti ne bi, ako toliko voliš scenu, sve to objedinila u glumi?’ Tada sam ja potpuno neočekivano otišla na prijemni za glumu umesto na režiju".

Majka nije bila za glumu

Koliko je važno bilo imati podršku za ono što najviše voliš? Šta si dobijala od oca, a šta od majke?

"Tata je bio inicijator i od starta navijač, a majka kontra. Ona je zapravo mikrobiolog, i onda oni gledaju stvari na mnogo sitnijem nivou. Možda je bila malo i razočarana jer sam bila vukovac i u osnovnoj i srednjoj školi, bio je drugačiji prijemni nego sada. Broj poena koje donosiš iz gimnazije ili srednje škole je odlučivao gde možeš da se upišeš, a ovaj prijemni je je bio - ništa to ne važi, nego treba da pokažeš predispozicije za taj posao. Mama nije bila oduševljena tom mojom idejom, mislila je da ću možda studirati nešto drugo. Čak je priznala i da se rasplakala, jer je znala da je put umetnika neizvestan, da je teško biti umetnica u ovoj sredini, žena pogotovo.”

“Međutim, kada je shvatila da to stvarno želim, onda me je podržala, kao i cela porodica. Bili su jako srećni kad sam se upisala, i ceo moj profesionalni život su uz mene. Čak i kada je bilo najteže."

“Ti se nikad nizašta ne pitaš”

Lena je potom otkrila da je, kao i mnogi umetnici, imala momente kada se preispitivala.

"Imala sam trenutke kada sam se pitala šta ja ovde tražim, i da li je dosta, da li treba ovo da napustim i tražim nešto drugo. U tim trenucima sam imala podršku oba roditelja da ne odustajem i izdržim”, objasnila je i dodala da je zahvaljujući bazi koju je imala unutar kuće, opstala u najtežim trenucima koji su joj se desili u poslu.

"Shvatiš da ti u stvari nikad ništa nećeš odlučivati. Osim, ukoliko baš sad nemaš neku veliku količinu novca, pa da budeš producent, osmisliš projekat, angažuješ ljude, ali onda opet i tu ne zavisiš jer ti onda treba broadcaster, pa emitovanje, pa sve to dalje kako će da prođe ne zavisi od tebe. Ali kada si glumac - onda te stalno neko bira.

Kad te neko pita: ‘Kako sad ti nisi ni u jednoj seriji’ ili ‘Zašto nisi u pozorištu?’, pa kažeš, ne zovu me. To opet ne zavisi od nas. U tim trenucima čovek može lako da posrne, kada ne dobija u jednom dužem periodu poslove. Jako je opasno i opet je vrlo jednostavno upasti u tu zamku - da li ja vredim i da li se ovo meni dešava zato što ja u stvari ne zaslužujem posao, zato što ja nisam možda dovoljno dobra?", kaže Lena.

Situacija iz 90-ih koja je sve promenila

Glumica je ispričala i šta se dešavalo u njenoj kući devedesetih kada je njen otac dao otkaz.

“Televizija kojoj je pripadao moj tata je deo velikog sistema. Ja sam tada studirala, a mi koji danas igramo, ne možemo da zamislimo šta to znači stati pred kameru u nekoj živoj emisiji da te gleda 20 i kusur miliona ljudi.

I to se onda sve raspalo i te televizije su se promenile, došli su neki drugačiji ljudi, sistem u kojem moj otac nije želeo da učestvuje. I dao je otkaz. Druge kolege su ostale uz reči da imaju decu. I ja sam bila dete, a moj tata je otišao sa televizije i nikada više nije radio to, pronašao je sebe u nečem drugom - pisanom novinarstvu, knjigama, u drugim emisijama... nekako su prošle te devedesete, ali sam ja tada naučila da ne moraš da ideš tamo gde nećeš i gde se osećaš loše.”

I majka je napustila posao

"Sećam se majke koja je napustila jedan posao koji je radila tada, a koji nije bio iz njene struke. Rekla mi je da je osećala neki bol u stomaku kad prilazi toj zgradi. I ona je otišla, i u 40. godini je otvorila modni salon zato što je zapravo želela celog života da se bavi umetnošću, ali je završila jedan drugačiji fakultet, prirodne nauke, htela je da bude naučnica, a zapravo je umetnica sve vreme čučala u njoj”, otkrila je Lena, na šta se nadovezala Ksenija Mijatović:

"Ovo o čemu Lena priča je nešto što mi zovemo koncept principijelnosti, integriteta, zapravo biti u skladu sa sobom. Kada razmišljate o tome kako neko menja, lakše donosi odluke, ne zaboravite da je velika stvar imati bazično samopouzdanje i poverenje u sebe. Naravno, život nekad to ne omogući svima".

"Dok je nama nas, dok je vama vas, svega će biti. Od izuzetnog je značaja znati gde je ta tačka preko koje ne prelazite nikada u životu, ni po koju cenu", dodala je.

Lena je potom otkrila i kako je izgledao taj ulazak na Akademiju. Kako je otkrila, njen profesor Branko Pleša, još je sa vrata znao da li je neko za glumca ili ne. Za prijemni je, izmeđuostalog, pripremila i “Majku Jugovića”, ali ju je profesor prekinuo na četvrtoj rečenici.

"Poslao me u dno sale da kažem punijim glasom. Ja sam rekla: 'Mili Bože, čuda velikoga, kad se sleže na Kosovo vojska… a on - ‘Dosta’. Reko’, dobro. Sledeća je bila ta ‘Nađa i Kađa’, tu sam sve krenula, jednu strofu, drugu... on opet, 'Dosta. To je to, hvala vam'. A komični monolog? On kaže, 'ne treba'. I rekao mi: 'Vidimo se kad se vidimo'. Krenem ka vratima, i još me pita da li idem u pozorište. Onako uvređeno mu kažem da idem, a on - ' Idite, idite, treba da idete". Ja tad shvatim da nisam prošla, a muž Sonje Stipić, moj rođak Ivica, kada mu je prenela razgovor jer je čučala ispred vrata, kaže: 'Ma ona je prošla sigurno. To je Frojd - vidimo se kad se vidimo'."

“Ovo ništa ne valja, vreme da upišeš drugi fakultet”

Tako je i bilo, glumica je prošla prijemni, ali je prvo veliko "otrežnjenje" doživela na prvoj predstavi. Kako je objasnila, često se dešava da glumac u nekim ulogama koje želi, kada se postavlja, vidi sebe u potpuno pogrešno, u nečemu što mu ne leži, a upravo je to shvatila kada su dobili gromoglasne aplauze nakon zapravo loše odigrane predstave.

"Bili smo druga godina, i radili smo 'Vanity Fair' Viljama Tekerija. To je jako lepo prošlo i mi smo, naravno, dobili aplauze i ovacije. I onda je profesor odjednom tražio da sa roditeljima dođemo tamo u kancelariju u Srpskom narodnom pozorištu. Mi onako zajapureni sa scene, sa cvećem, puni sebe jer smo igrali, dobili aplauze, sve je prošlo super. I onda kaže: 'Evo, zvao sam vaše roditelje i vas da vam kažem da to nije bilo nešto posebno, ni dobro. 80 odsto teksta se nije razumelo, to što ste radili je onako. Mislim da vaši roditelji i vi to treba da znate, i da je vreme da možda razmislite o tome da upišete neki drugi fakultet, malo ko će se od vas ovde baviti ovim poslom, pa da imate sigurnost".

“Mi smo svi tada potpuno počeli sebe i celo to studiranje još ozbiljnije da posmatramo, jer kako sad drugi fakultet, pa svi su nam tapšali, mi smo bili fenomenalni? I zapravo sam primetila da svi iz klase Branka Pleše imaju taj odnos u poslu, da ti ništa nije od Boga dato i da nisi poseban, nego da moraš da radiš. A nemaju svi profesori to, neki baš kontra, neki bustuju samopouzdanje time - vi ste najbolji, vi ste već glumci, samo da završite, scena je vaša!"

Koji je tebi stav bliži?

"Brankov. Zato što stvarno nikad ne znaš i moraš da radiš. Baš kad misliš - ovo će da bude lako, uloga ti leži kao rukavica, tu se često namučiš. E tu, recimo, često fali imaginacije i rediteljima, producentima pogotovo, što nas stave u određene fioke i nemaju ideju da zamisle da bi baš iz kontre bi bilo zanimljivo dati nekome nešto drugo što nije imao prilike da pokaže".

Snimanje sa holivudskim glumcem

Lena je jedna od retkih sa ovih prostora koja je imala priliku da sarađuje sa stranim producentskim kućama.

"Zapravo, moj prvi kadar u životu je bio u jednoj italijanskoj seriji koja se snimala ovde, reditelj je bio Luiđi Pireli. I sad, treba da trčim kroz hodnik i da vičem: 'E arrivata la polizia', i da gledam gde idem. Mi na fakultetu nismo mnogo pažnje pridavali televiziji i filmskoj glumi, i to mi je bilo 'vatreno krštenje' sa pokretnom kamerom", započela je glumica koja je kasnije igrala i u filmu "Matilde" sa holivudskim glumcem Džeremijem Ajronsom.

"Imala sam tu divnu ulogu, i finansijski i iskustveno. Nije velika, nije teška, ali imala puno snimajućih dana pa sam ja dosta bila na tom setu. I dve najupečatljivije stvari sam zapamtila, a to je ta harizma njegova, pošto igrao je vojnika UNPROFOR-a, imao je maskirnu uniformu. Dešavalo se da ima stotinu statista, ali vi svake sekunde vidite koji je on - neka harizma isijava iz njega. A onda, kako se priprema za kadar i kako razgovara sa rediteljkom, što me je kasnije obeležilo u odnosima sa kolegama."

"Ja sam tada bila klinka, a on je prvog dana snimanja prišao, poželeo mi dobrodošlicu, pitao me šta igram, rekao 'Welcome, how are you'. Ja gledam, ne verujem, što bi rekli klinci.

I svakoga dana bio on svakom članu ekipe, bukvalno od tehnike do glumaca, rekao - ‘Dobro jutro, jesmo raspoloženi…’

Posle sam shvatila, da ako on kao velika svetska zvezda može tako, u tom trenutku mu je izašao i "Die Hard", dobio je i Oskara, i nije mu teško da pozdravi sve koji učestvuju, onda može svako. Čak i kada je slavio svoje rođendane, on je celu ekipu zvao na žurku."

Lena je otkrila i još neke detalje svog posla. Kako je istakla, svim glumcima najteže pada premijera.

"To je jedan nadrealan osećaj. Samo tada imate tu količinu stresa, a znate da ćete već sutra, prekosutra kad je repriza, tu istu predstavu da igrate sa uživanjem. Ali samo taj prvi put kad izlazimo i kad ne znamo kako će to da prođe, svima nam je tada teško. Zato mi je žao što kod nas ne postoji taj američki, odnosno brodvejski princip gde se predstave prvo izvode na turneji, ide se u gradove, u okolinu, manja mesta, i to uopšte nije loše, jer se onda vidi kako publika diše, gde su slaba mesta, šta možda treba promeniti, skratiti, i onda kad se dođe na matičnu scenu ti si već gotov.”

Pet godina joj nisu dali ulogu

Ksenija je pitala Lenu i kako sačuvati sebe kao glumca u vremenu kada nema uloga ili posla, i kako održati nivo samopouzdanja u sebi?

"Ja sam imala situaciju u pozorištu u kom sam bila najduže, ali nisam bila srećna jer sam upala u crnu rupu. Što si u manjoj sredini, to je lakše.

Ja neću da kažem da je moj rodni grad mala sredina, ali ima tri pozorišta i u tom trenutku se više nije snimalo tu, nisi imao puno prilike van tog matičnog pozorišta da pokažeš šta možeš".

"Dovoljno je bilo da dođe neka uprava koja ne misli dobro o tebi, nisi im simpatičan, sijaset tih mogućih opravdanja, a samo jedan odgovor - neće te. I ti ne dobiješ jednu ulogu, drugu, treću... prođe sezona, sledeća. To je bio jedan period kad je svake godine dolazio neki novi upravnik i onda tebe nema, skinu te sa repertoara u kojima si igrao, i odjednom - nema te. Ti si u rupi, ne postojiš. I onda krene to po inerciji, ne dobijaš poslove. To je bio trenutak kada sam odlučila da moram da promenim sredinu.

Otišla sam u Beograd i krenula sam od drugih stvari. Imala sam sreće, eto ta italijanska snimanja, Piero Amati i njegova produkcija. Tu sam puno radila, snimala sam reklame, spotove, počela sam da snimam i filmove sa domaćim autorima.

A ono što je meni u tom trenutku osnažilo samopouzdanje su svi ti strani projekti, jer sam sve te uloge dobila na kastingu, a tamo niko nije znao naše ljude. Dešavalo mi se i za neke velike uloge da ih ne dobijem, ali uđem u uži, pa najuži krug, u top dve. To me je osnažilo".

"Ali ovo što mi se desilo - da nije porodice, podrške, bilo bi jako opasno. Viđala sam to na drugim slučajajevima ljudi koji su odlučili da ostanu tu i trpe. Na kraju su potpuno izgubili sebe. Nisu radili, i ti kad nakon tako duge pauze dobiješ posao, potpuno si izgubljen, nemaš samopouzdanje", objašnjava Lena.

“Neradnice, primaš platu, a ne radiš”

Ona je dodala da je primala platu, te da nije imala finansijsku neizvesnost, ali da je imala jako ružan osećaj što dobija novac, a ne radi ništa u pozorištu.

"Pa ti na sve to još kažu: 'Au, neradnice, primaš platu, a ne radiš!'. A ti želiš da radiš, a tebi neko ne da, a primaš platu.”

“Onda sam sve više radeći u Beogradu i snimajući imala tu profesionalnu sigurnost, ali to je bilo neko polustanje. Tek sam kasnije osetila, kada sam otišla u drugo, moje matično pozorište 'Boško Buha', i u 'Zvezdara teatar' gde takođe igram, da ja u stvari volim ponovo pozorište."

"Ja sam izgubila bila ljubav za taj medij potpuno. Pet godina sam imala situaciju da nisam stala na scenu i mislila sam da nikada više neću igrati u pozorištu. A onda sam se posle zaljubila ponovo i sad uživam u tome", objašnjava glumica.

Uspeh sa “Ženama sa Dedinja” i 5 godina bez uloge

Sa druge strane, Lena Bogdanović je doživela ogroman uspeh ulogom u seriji "Žene sa Dedinja", što joj je donelo armiju obožavatelja.

"Doživela sam da mi ljudi na Fejsbuku pišu i obraćaju mi se kao da sam Alisa Velebit, jer oni opravdavaju i navijuju za njene životne izbore. Nakon te serije se desilo skoro svima iz te podele da nismo snimale pet godina , ali ne i kolegama. Pa onda kažu - ‘ti si stalno tu, stvarno si prisutna’, a to nikada nije bila prepreka za muškarce koji snimaju pet stvari", zaključila je na kraju Lena Bogdanović koja je te prepreke prevazišla, i sada radi punom parom i krči dalje pute ka ispunjenju svojih snova.

Ukoliko vam se dopada ovaj podkast, poslušajte i šta je u prethodnoj epizodi ispričala njena koleginica, glumica Jelena Jovičić:

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.

Bonus video:

Svet poznatih nadohvat ruke. Sve goruće teme, aktuelna dešavanja i najsočniji tračevi na jednom mestu. Pridruži se Viber zajednici ŽIVOT POZNATIH i budi u toku svakog dana!