U vreme najveće popularnosti, tamo negde krajem osamdesetih, Šućro Turković, poznatiji kao Šeki, bio je jedan od najtiražnijih pevača u Jugoslaviji. "Čovek sa srca dva" - po tome je prepoznatljiv, po toj pesmi. Ali i po "Pogledaj me jednom nežno", i još mnogim hitovima.
I tada, kao i sada, kada je već uveliko u penziji, ostao je jedan sasvim običan čovek, sa obe noge na zemlji.
Odrastanje na selu, i selidba u Novi Pazar
"Nemam ti ja neka sećanja na baš ono rano detinjstvo. Prvo čega se sećam je polazak u školu, pre toga slabo... Išlo se pešaka pet kilometara u jednom pravcu i nazad, toga se sećam, tako je tad bilo. Škola je bila u selu Tuzinje, a moje selo se zove Krnja Jela. E, tu sam završio četiri razreda. Posle smo se preselili u Novi Pazar, kad je otac kupio kuću, čini mi se da je to bila 1973. godina. Sećam se da je bila hladna zima, ložili smo šporet na drva, tog pucketanja vatre se sećam..."
"Moji roditelji su se razveli kad sam imao četiri godine. Majka se preudala u drugo selo, a otac ponovo oženio. Život... Dve sestre i ja, jedna je starija, a druga mlađa. Odrasli smo s maćehom Hajrušom, ali svi su je znali kao Garu. A ja sam prvi put majku praktično video kad sam imao 14 godina. Otišao sam bio da pevam na nekom veselju, kuća do nje. Kad sam je video, nisam imao osećaj da je to moja majka. Naravno, kasnije sam non-stop išao kod nje, ali ta ljubav je nekako bila izbledela... Živeli smo nas troje dece i maćeha u porodičnoj kući. Otac Ćazim je dolazio vikendom. On je više vremena provodio u Novom Pazaru, nego što je bio u kući. Bio je palilac mina, radio je u ondašnjoj Sekciji za puteve, tako se to zvalo. Postavljao je mine u stene, palio ih, rušio kamenje, takav mu je bio posao; specijalista za paljenje mina kojima su razbijane te stene, pravili se putevi, tako te stvari..."
"Moja rodna kuća je srušena, davno, a na tom placu su izgrađene dve nove kuće. Niko tu ne živi, a velike su. Moj brat je želeo da pravi dve kuće na imanju koje nam je ostavio otac. Sve je on to lepo uredio, sve lepo izgleda, a da ti kažem - u selu danas, da prebrojiš, nema ni dva domaćinstva. Sve je to otišlo. Kuće stoje prazne, nameštene su, ali nema ko da ode tamo."
Dolazak u Beograd
Šeki se iz Novog Pazara preselio u Beograd još kao školarac, zejedno sa bratom od strica.
"Zaposlio sam se u građevinskoj firmi 'Hidrotehnika', tako se zvala. Nije bilo loše. Kopaš kanale, mešaš malter, plata redovna, živeli smo u samačkom hotelu i bio sam svoj čovek. E, tu sam počeo pomalo da pevam... Znali su ljudi da lepo pevam, ali do tada sam pevao samo na priredbama u školi, ništa ozbiljno, važno. kako je sve to počelo, ovo što sam danas. Jedno veče smo otišli u neku prčvaru kod Cvetkove pijace i malo smo slušali muziku. Građevinci, fizikalci završe posao, i gde će nego u kafanu. Tu smo dolazili često. I navalilo društvo to neko veče da im pevam i samo ponavljaju: 'Aj' ti da otpevaš dve-tri pesme, ajde, ajde!' Bilo je nas četvorica za stolom i na kraju se dogovorimo - ajde da pevam! Pozovemo šefa orkestra, pitamo ga je l' može, a on kaže: može, ali jedna pesma je tri hiljade! Pazi, da mi platimo pa mogu da pevam! Skupimo ti mi dvanaest hiljada, i ustanem ja da pevam. Otpevam te četiri pesme, kad ono - gosti mi ne daju da siđem sa bine, traže još! Prilazi mi šef orkestra i pita me, na jekavici, to sam dobro zapamtio, gdje inače pjevam. Pogledam ga i kažem, nigde. Nigde? Bilo mu čudno. Nastavlja on da se raspituje odakle sam, gde radim, šta radim... Odgovaram da radim u građevinskoj firmi, kopam kanale, mešam malter i vozim kolica. Hoćete li, kaže, da pjevate? Što da neću."
"Ali nije tako počelo, to je samo bila audicija. Moja karijera je počela u kafani 'Tri golubice'. To veče kad sam pevušio u kafani priđe mi neki harmonikaš iz Ripnja, i pita me da li hoću da pevam. Opet ja, što da neću! "Šta znaš da pevaš?", pita on mene. Kažem da znam sve aktuelne pesme, od Novice Negovanovića do Šabana. I krene on da se dalje raspituje, šta radim, gde radim, gde živim, imam li odelo da obučem, ma sve u detalj! Kaže, doći ću po tebe u samački hotel, budi spreman. Kad ja dole, a ono stoji čuveni harmonikaš Doca Tanasijević! Kaže, hajde, obuci se, ideš da pevaš. I ja šta ću, odem i obučem se. I ponesem svoj bukvar s pesmama. Tu sam ih pisao, pa posle učio napamet. Spremao sam se ja polako, ali sigurno, za pevača, nije da nisam. I - kafana! Pre mene je tu pevao Spasoje Dukić. Ne možeš ti sad ni da zamisliš kakva je on bio zvezda. Velika. A ja zelen, ništa ne znam, tek stao pred mikrofon... Kafana krcata, ovako! Ja pevam, je*o te život, i za svaku pesmu padne crvendać!To je bila velika para tad, taj crvendać. Prvo veče nas šestoro uzmemo po trista pedeset hiljada. A ja ceo mesec rmbačim u firmi za te pare! Bukvalno. Kopam kanale."
"Rmbaš i pevaš"
"Da radim u magacinu, da izdajem ašove, lopate, radna odela... Lak posao, kakav više ašov i kopanje. Pristanem ti ja, ali - mala plata. Zidari prave prebačaje samo tako. Para nema, magacinski radnik zarađuje malo, a ja se polagano spremam da pevam u 'Tri golubice'. Odustanem ti ja od magacina, i vratim se mojim zidarima. I sve vreme pevušim. Kad god mi se ukaže prilika, zveknem ti ja glas kao da sam za ovcama po livadama! Rmbaš i pevaš! Lepo mi. I prolazi vreme... Okusim ti ja taj muzički dinar, što se kaže, pevam i u 'Tri golubice'. Sad se ima para i za odela. Pazi, došlo vreme da idem u Beko da kupim odelo! Znaš kakva je to bila konfekcija, boli glava. Pa ne mogu tri dana da pevam u istom odelu, sad sam već poznat."
Prva ploča
"Kad sam završio s vojskom, nastavio sam da pevam u 'Tri golubice'. Pokačio sam se sa orkestrom, šef nas je krao i upropastio. I baš u tom periodu u 'Šumatovcu' upoznam svog prvog kompozitora Mikija Mitrovića. Prilazi on meni i pita da radim s njim. Nudi platu milion i da snimimo ploču. Hotel, soba i hrana, ma sve. Posle nekoliko meseci snimimo ti mi tu prvu ploču 'Noćas, majko, oboje smo budni' osamdeset prve. Ja mlad, pun energije. Napravim ti ja plakate, sličice, ma sve! Krenem, ali slabo se to čuje, nije to to. Snimim drugu singlicu i opet je to nešto u mestu. Ništa veliko, ništa bitno, popularno. Kad sam snimio album 'Dok sam te voleo', s Barajevcem, malo sam skočio, ali opet - nije to to. I odem ti ja kod Buce Jovanovića. Taj nema kome nije napravio karijeru. Snimimo album i on traži samo da ga slušam. I ja, bogami, slušam. Uvek treba da slušaš bolje i pametnije. Napravi mi on 'Spomenar'. Remek-delo! Međutim, umre Buca... Mlad. Šta ću ja, gde ću? Trebalo je da idem u Južni vetar, bila neka priča, ali nije to moj stil. Ja volim narodnjake."
A zatim je krenuo rat u Jugoslaviji
"Radilo se dobro. I onda je došao prokleti rat... Hteo sam da bacim mikrofon i da više nikad u životu ne pevam! Odvratno je sve to bilo. Pazi sad, u Bosni me neće, u Hrvatskoj takođe, u Srbiji... U Srbiji pevam samo svadbe po okolini Požarevca, niko neće nekog ko se zove Šeki Turković. Zahvaljujući supruzi, to ipak nisam uradio. Ona mi nije dala da odustanem. Pojaviše se, srećom, romske svadbe u Italiji devedesetih. To je bilo naporno, ali bilo je para. Pa, ljudi, ja sam kupio stan od 150.000 maraka na Dušanovcu! I dan-danas živim u njemu. Para svakog vikenda, ali radiš s neljudima. Pazi, u orkestru samo kradu, ne mogu da ti opišem kako i koliko, ali svaki vikend dođeš sa 7.000 maraka u džepu. Al' ostaneš bez grla. Dođeš, zaspiš u sedam ujutro, eto ti njih na recepciji! Viču: 'Muzika, aj izlazi, došli gosti!' I ti izađeš... Tri godine sam pevao to tamo i rekao - hvala lepo. U tom periodu je došla i pesma 'Poslednji boem'. Pokojni Novica mi je napravio pesmu za sva vremena."
Američka penzija pa moždani udar
"U Ameriku sam otišao 2001. godine. Jedan kolega me je zvao da pevam Novu godinu u Mičigenu. Imao sam njihovu radnu vizu i nije bilo problema. Odem ti ja na tu Novu godinu, pa napravim turneju od tri meseca. Završim sve i tražim odmah da platim taksu, jer oni te prate. Niko te ne pita koliko si zaradio, nego da li si platio taksu. Deset godina sam je plaćao. Toliko sam proveo u Americi. Tamo sam započeo život. Vozio sam kombi, lekove i pakete, i pomalo pevušio."
"E, i tu nekako dolazi vreme da se ide u penziju. To je bilo za vreme korone, zakažeš s njihovim penzionim fondom i odeš na razgovor. Ne znam engleski, nikad me nije ni interesovalo da ga naučim, ali imam jednog velikog prijatelja koji ga odlično govori. Prvo pitanje koje su mi postavili bilo je kolika mi je penzija u Srbiji. Kažem da taj novac troši bivša žena. Sve me je ta službenica pitala, sve osim koliko plaćam rentu za stan. I daju oni meni kao dvesta dolara penzije. To je ispod svakog nivoa, složićeš se. I kaže ona meni, ali vi uz tih dvesta dolara imate pravo na 450 dolara kao socijalu, trista dolara za hranu i pravo da mi država plaća stan. Ali to samo dok ste u Americi. Je l' tako? Tako. E, pa kad je tako, je*o ja vašu penziju i - vratim se u Srbiju."
"Snimio sam sad dve pesme. Ima posla, peva se svuda. Imam i ovde penziju. Nisam se vratio što sam tamo propao, to su samo glasine. Vidi me, ja sam sad u najvećoj snazi. Ne mogu da pevam kao onda, jer sam imao moždani udar, ali nastupam. U Americi sam doživeo moždani udar, a ništa osetio nisam. Dođem kući i da uhvatim tanjir, on ispadne, čaša isto. Odem u bolnicu, kad ono teški moždani udar. Ali sad je sve kako treba. Treba da se čuvam, ali šta ću."
"Suprugu Eminu sam upoznao u kafani, a gde drugde. Kaže ona da se ja njoj sviđam. Ona ima stan na Dušanovcu, a ja podstanar u nekoj rupi. Moramo da nađemo neki kompromis. Oženim se ja, ali bio sam nemirnog duha. Kao i svaki normalni muškarac, nemoj sad da mi kažeš da to nije tako. Dobili smo ćerku Almu 1982. Tatina mezimica, sve je u životu imala, ma sve. Završila je Višu poslovnu, ja sam je terao medicinu, ali nije htela ni da čuje. Živi u Nemačkoj. Podarila mi je dvoje unučadi, Admina, koji ima 19 godina, i Selmu, koja ima 14."
Pogledajte još slika Šekija Turkovića:
Bonus video:
(Kurir / MONDO)
Svet poznatih nadohvat ruke. Sve goruće teme, aktuelna dešavanja i najsočniji tračevi na jednom mestu. Pridruži se Viber zajednici ŽIVOT POZNATIH i budi u toku svakog dana!
