Muzičar Leo Martin najpoznatiji je po numeri "Odiseja", ali kao i po mnogim drugim hitovima, kao što su "Laku noć, draga", "Samo za nas", "Pesmo mog života", "Ja te volim", "Zbogom, Kristina", "Poslednja ljubav", "Zvao sam te Džordžija".
Njegovo pravo ime je Miloš Jović, dok se pod umetničkim proslavio još tokom šezdesetih godina prošlog veka, ali njegovi počeci bili su od "staza trnja do staza orhideja".
"Od kada znam za sebe, idem stazom trnja. Nisam imao ni pravo detinjstvo ni pravu mladost. Rođen sam u selu Rašice, pored Blaca, marta 1942. godine. Kada su mi bile dve godine, prešli smo u Beograd, na Slaviji smo imali kuću, zato kažem da sam dete sa Slavije. Kasnije smo se preselili u malu ulicu pored Beograđanke, gde su živeli moj otac i maćeha. Bio sam dobro, mirno, poslušno dete i dobar učenik, za razliku od mog mlađeg brata, koji je bio nemiran, i sestre, koja se još kasnije rodila i bila najgora. Na Slaviji, u Mitićevoj rupi, bio je smešten vojni otpad, a ja sam se na njemu osećao kao Viljem Osvajač", rekao je on i dodao:
"Svi u mojoj porodici imaju muzički talenat, samo sam ja bio ozbiljan, učio i rešio da se bavim time. Moj brat je svirao trubu kad sam ja učio klarinet, ali nije bio uporan, više je voleo fudbal, pa je u OFK Beogradu bio golman, mada ni tu nije bio istrajan, pa nije uspeo. Sestra je završila Muzičku akademiju, bila je urednik ozbiljne muzike na Radio Beogradu, a uz moju svesrdnu pomoć završila je Sorbonu. Sada živi u Gabonu, gde ima svoj koledž. Ne verujem da će ikada doći u Evropu da živi, postala je Afrikanka".
"Posle škole unosio sam ugalj u učionice na Muzičkoj akademiji, gde su se ložile kaljeve peći. Ušao sam u sobu u kojoj je Veberov koncert svirao Antun Ačkun, kasnije poznati klarinetista. Zanemeo sam koliko je to bilo lepo i stao ukočen s kofama uglja u rukama. Pokojni profesor Bruno Brun, koji je tu predavao, pogledao me je i upitao da li mi se dopada. 'Ma, topim se, ništa lepše u životu nisam čuo', odgovorio sam, a on me je pozvao da priđem. Odsvirao mi je nekoliko tonova i rekao da to otpevam, potom je rukom udario ritam i rekao da ponovim. „Imaš apsolutni sluh, ako hoćeš da učiš da sviraš, mi ćemo ti obezbediti klarinet“, rekao mi je i pozvao me da dođem sutra da se upišem u školu. Tako sam počeo da se bavim muzikom, a hteo sam da budem inženjer“, rekao je on i dodao kako je na početku karijere došlo do toga da uzme umetničko ime.
"U to vreme naši muzičari odlično su zarađivali svirajući za američke vojnike u džez klubovima po Nemačkoj. Bili su na ceni kao jaki profesionalci. Februara 1964. i mi smo krenuli put Nemačke. Naredne dve godine svirali smo od osam uveče do četiri ujutro. Kada smo 1967. svirali u elitnom „Bajeriše hofu“ u Minhenu, jedan gospodin dao mi je vizitkartu i rekao mi da se javim. Bio je to Bruno Anger, generalni menadžer CBS-a za Evropu. To je filmska priča, treba da budeš u pravo vreme na pravom mestu. Predložio mi je da sam komponujem pesme koje ću snimiti i odmah je procenio da će pesma biti hit. Veliki problem bilo je moje ime, ko će zapamtiti Miloša Jovića. Ja sam već smislio ime koje nije često, a melodično je i upečatljivo, i ne znajući da ću ikad snimiti ploču sa CBS. Tako sam postao Leo Martin".
Dobio je priliku da se oproba i u inostranstvu, previđali su mu inostranu karijeru, ali je na kraju ipak odlučio da se vrati u domovinu zbog čega nikad nije zažalio.
"Sve je to deo biznisa, umetničko ime je, u stvari, firma. Moja dokumenta i dalje se vode na Miloš Jović. Kao Leo Martin krenuo sam na veliku evropsku turneju sa tadašnjim svetskim zvezdama Mirej Matje, Tomom Džonsom, Inglbertom Hamperdinkom. Nastupao sam i sa Adamom, Antoanom. Oni su bili zvezde, ja sam blejao pored njih, ali sam pevao i svi su mi govorili da je preda mnom budućnost. Mnogo sam naučio od njih.".
"Toma Džonsa upoznao sam u ekskluzivnom lokalu u Beču, zvali su ga Tigar iz Velsa, a mene Lav iz Beograda. Pevao sam njegove pesme, a on moje nije znao. Pio sam šampanjac, a on pivo, sto je bio pretrpan flašama popijenog pića, a njegov menadžer bio je očajan. Bila je to luda noć, devojke su reagovale, ali i publika. Na Zapadu je sve u drugom planu osim novca, jedno veliko iscrpljujuće ceđenje. Nisam hteo da se maltretiram, bilo mi je lepo u mojoj zemlji i vratio sam se 9. februara 1969. Nikada nisam zažalio zbog povratka, nisam ni pogrešio, naprotiv, moje ime je već bilo poznato kao ime našeg čoveka koji peva na engleskom, što mi je puno pomoglo da nastavim karijeru.“
Vraćao sam se povremeno na Zapad, snimao ploče, ali bez namere da tamo ostanem. Posle vojske, u koju sam otišao 1971, definitivno sam rešio da ostanem ovde. Mogao sam i da ne idem u vojsku, ali ja sam iz Srbije, brale, tada je tradicija bila jaka, nisi čovek ako ne odslužiš vojsku. Otišao sam sa 28 godina, bio sam stariji od svih oficira, osim od pukovnika.“
"Ona je imala sve što druge nisu"
Već decenijama je u braku sa bugarskom rediteljkom Vasjom, što smatra svojim najvećim uspehom.
"Najuspešnije je bilo zaljubljivanje u moju suprugu Vasju i ono traje decenijama. Ona je imala sve što druge žene pre nje nisu imale, osetili smo da će to biti dobro i da će uspeti. Ja sam pričao srpski, ona bugarski, sad pričamo šareno. Hteo sam da prestanem da pevam da bismo bili zajedno, ali smo to rešili tako što smo planirali svoje obaveze i stalno bili zajedno, putovali, menjali ambijente. Deset godina smo se poznavali pre nego što smo se venčali. I danas smo zajedno, nekad me malo iznervira, ali ja nju nerviram više. Ipak, moja reč je poslednja u kući, kažem: 'Da, draga“ i kraj'. Bugari su mirniji, razumniji, imaju emocija, ali prvo izbroje do deset, a ja brojim do jedan, i to vrlo brzo. Neuspešni ljudi imaju probleme i u braku i u društvu. Moja supruga je ugledan režiser, ja sam umereno ugledan, i tamo i ovde.“
"Lekari nisu ništa našli pola godine"
Pre više od dve decenije saznao je za ozbiljnu dijagnozu.
"Zdravlje me je dobro služilo sve do 2000. godine, kada na novogodišnjem slavlju na Trgu u Budvi sa Zdravkom Čolićem glas nije hteo da izađe iz mog grla. Prvi i jedini put pevao sam na plejbek. Pola godine obigravao sam oko lekara, ali nisu ništa pronašli, sve dok nisam naleteo na dr Dušana Obradovića, koji je postavio tačnu dijagnozu. Stresiralo me je kada mi je rekao da odmah moram na sto, ali se moja supruga mnogo više potresla. Sedam milimetara mojih glasnica pojeo je rak. Godinu dana posle operacije nisam mogao da pevam, samo sam govorio. Sada držim koncert dva sata, u mojim godinama to je podvig“, rekao je on i zaključio:
"Kažu mi da sam mogao mnogo više da uradim u karijeri, a ja mislim da sam uradio koliko treba. Ne volim da preterujem s radom, nisam alav, gramziv, ne želim da zaradim milione, živim najnormalnije, čitam knjige, počasni sam član biblioteke, što zaradimo, potrošimo na putovanja. Ne ljutim se na život, rođen sam pod srećnom zvezdom, ne bih sreo Vasju da nisam srećan"..
(Stil, MONDO)
