GlumacStevo Žigon rođen je na današnji dan 8. decembra 1926. u Ljubljani, od oca Štefana, krojača iz Slovenačkog Primorja, i majke Marije iz Trsta. Maturirao je u rodnom gradu, a od novembra 1946. do maja 1948. završio je osam semestara Lenjingradskog Teatralnog Instituta, odsek glume. Od septembra 1948. bio je angažovan u Jugoslovenskom dramskom pozorištu (JDP), čiji član ostaje do prevremene boračke penzije. Ostvario je brojne zapažene uloge na filmu i pozorištu, a bio je i talentovan reditelj. Preminuo je u Beogradu 28. decembra 2005. godine.
Pogledajte fotografije Steve Žigona:
Logoraški dani u Dahauu
Tokom 1944. godine, proveo je celu godinu u nacističkom koncentracionom logoru Dahau, do oslobođenja 30. aprila 1945. godine. Ironija je u tome što ga generacije danas pamte po ulozi Krigera, majora Gestapoa u serijama Otpisani i Povratak otpisanih.
Dokument koji je otkrio istraživač Veljko Kubat, dostupan u arhivama United States Holocaust Memorial Museum, pokazuje da je Žigon zvanično evidentiran kao zatvorenik 8. januara 1944. godine, dok je sam glumac u svojim svedočanstvima navodio da je u logor došao mesec dana ranije. Iz dokumenata se takođe vidi da je uhapšen u Ljubljani 9. oktobra 1943. i da je bio student, sa brojem logoraša 61185.
U nastavku prenosimo odlomke iz nedopisanih memoara Steve Žigona, koji detaljno opisuju njegove logoraške dane. Tekst preuzet iz knjige: Stevo Žigon, Žigon (hronika), Beograd 1998, stranice 5-9, 14 i 18.
Oslobođenje Dahaua
Da prikaže užas i paradoks oslobođenja logora, Stevo Žigon opisuje scene koje je lično video:
"Amerikanci su 30. aprila 1945. godine oslobodili koncentracioni logor Dahau. Već sam taj čin je bio predstava svoje vrste. Zamislite s jedne strane oko 30.000 preživelih logoraša, a s druge, između dvostrukih žičanih ograda, pod strujom visokog napona – kule. Na svakoj kuli po 12 nemačkih soldata i svakoj od tih kula, sa mašinkom u ruci, gotovo kao na filmu, približavaju se tek po jedan, dva američka vojnika. Bili su to specijalci, jer je glavnina vojske Minhen osvojila okružujući ga, a Dahau je bio u sredini tog okruženja. Stiglo je desetak džipova i, dobro se sećam, iz prvog džipa prva je iskočila lepa žena u uniformi. Ratni dopisnik, pričalo se posle.
Kulu, koja je bila najbliže mestu gde sam ja stajao u gomili izbezumljenih kostura, napao je visok, snažan crnac. Još uvek ne mogu da verujem, međutim, drugovi koji su bili pored mene uveravali su me da sam dobro zapamtio: stao je na nasip, okrenuo se prema masi s druge strane žice i pozdravio nas stisnutom pesnicom, komunistički!
Nemci na kuli izvesili su belu zastavu, sišli, postrojili se i crnac je počeo da ih razoružava. S ove strane rulja je tražila, na svim jezicima, da ih pobije. Crnac se ćutke radio svoj posao. Međutim, kad mu je poslednji soldat, a svi su oni bili stariji ljudi, trećepozivci, predavao revolver, nešto se desilo među njima dvojicom i crnac je, brzo reagujući, opalio. Nemac je pao. Ostalo ih je jedanaest, nenaoružanih.
Masa gladnih "gledalaca", kao u nekom rimskom cirkusu, tražila je, urlajući, smrt i za preostale Nemce. Crnac se dvoumio. Međutim, pod pritiskom tih izbezumljenih ljudi – senki popustio je i pobio ih jednog po jednog. Bila je to tužna ratna predstava sa "hepiendom"
U krematorijumu našli 5 hiljada leševa
"Kad su Amerikanci u krugu dahauskog krematorijuma našli preko pet hiljada leševa, koje Nemci nisu uspeli da spale, izdali su naredbu da se ubije svaki uniformisani Nemac. A sahranu nespaljenih lešava takođe su iskoristili za svirepu predstavu: naterali su seljake iz okoline da na svoja velika kola, koja su vukli debeli bavarski konji, natovare leševe, a posle u tužnoj povorci da prođu kroz čitav Dahau.
Dahau je bio ulickan, ratom nedirnut barokni gradić. Kola su u tišini prošla kroz špalir stanovnika koje su Amerikanci pod pretnjom isterali na trotoare da bi bili svedoci te tužne procesije. Zamislite taj prizor: leševi, koji su u krematoriju dugo ležali na dnu gomile, već su počeli da se raspadaju pa su se sa poslednjih kola u povorci, cedili kao gnoj iz rane rata.
Pogledajte fotografije logora:
I grad, pun anđelčića, heruvima sa trubama, pun kamenih venaca i elegantnih balkona, zavio se u takav smrad da je ono što se dešavalo u srednjem veku, za vreme epidemije kuge, sigurno bilo nešto što se sa ovim prolaskom kuge rata prema zajedničkoj grobnici, ni izdaleka nije moglo uporediti.
"U komandi logora, bar u vreme poslednje dve godine kad sam ja tamo bio pod brojem 61185, komandanti su se često menjali. Svaki od njih zaveo je neku svoju „specijalnost“. Jedan je, na primer, dozvolio da se otvori biblioteka! Zahvaljujući otimačini od uhapšenika, kažu, bila je to jedna od najbogatijih biblioteka u Bavarskoj. Mnogi koji su dolazili mislili su, znači, da će u logoru čitati! Knjige su mogli da podižu robijaši, a i njihovi stražari. I ja sam uzimao knjige, pa sam u nekoj nemačkoj istoriji literature (Geschichte der Russischen Literatur), sećam se, pročitao, kako je Dostojevski „poznati ruski pisac kriminalnih romana“!
Bonus video:
Izvor: Kurir/ MONDO
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
Svet poznatih nadohvat ruke. Sve goruće teme, aktuelna dešavanja i najsočniji tračevi na jednom mestu. Pridruži se Viber zajednici ŽIVOT POZNATIH i budi u toku svakog dana!
