Kada se u javnosti pojavila vest o tome da je Kristina Spalević iznela optužbe za nasilje od strane svog partnera, kao i optužbe za zlostavljanje životinja (tačnije kućnih ljubimaca, od kojih se jedno završilo sa tragičnim ishodom, po njenim navodima i snimcima) komentar sekcije na društvenim mrežama eksplodirale su od dobro poznatog, otrovnog narativa:
"Znala je sa kim ulazi u vezu."
"Sama je birala da mu rodi decu."
"Šta je očekivala?"
A bilo je i mnogo, mnogo gorih, osuđujućih komentara, i onih koji upiru prstom u osobu koja je smogla hrabrosti da progovori o onome kroz šta prolazi godinama, a rekla bih da je posebno otežavajuća okolnost za javno istupanje po nju, to što je reč o javnosti dobro poznatoj osobi.
Dok pratimo situaciju i izjave Kristine Spalević i Kristijana Golubovića, ne mogu da se ne zapitam: dokle ćemo kao društvo prvo tražiti krivicu u ženi koja progovori o nasilju, umesto u ispitivanju onoga ko je optužen da ga je počinio?
Kao žena, i kao neko ko godinama prati i osuđuje nasilje nad ženama u našem društvu, i ( bilo kakvu vrstu nasilja) osetim duboku mučninu svaki put kada pročitam ovakve rečenice. Jer one ne govore ništa o Kristini. One govore više o nama.
Žrtva nije na optuženičkoj klupi
Izreka "sam/a si birao/la" je najbrži i najprljaviji način da društvo opere ruke od odgovornosti. To je mehanizam kojim sebi stvaramo lažnu sigurnost - ubeđujemo se da se nama tako nešto ne može dogoditi jer mi, zaboga, "pravimo bolje izbore".
Ali hajde da razjasnimo jednu osnovnu stvar: nikakav prethodni život, ničija prošlost, pa ni izbor partnera ne smeju biti opravdanje za nasilje.
Niko ne potpisuje ugovor na zlostavljanje kada uđe u vezu. Niko ne pristaje na udarce, zastrašivanje ili psihološku torturu onog momenta kada rodi dete.
Kada žena skupi hrabrost ili jednostavno dođe do tačke pucanja pa progovori o onome što preživljava, trenutak u kom progovori nije vreme za sudije sa tastature. Nije vreme za preispitivanje njene moralne čistote, njenih ranijih odluka i estetike njenog života.
Prvo činjenice i zaštita, pa onda sud
Dok se sve činjenice ne ispitaju, dok nadležne institucije ne urade svoj posao i ne utvrde šta se tačno dogodilo, najmanje što možemo da uradimo kao društvo jeste da ne napadamo nekoga ko se izjašnjava kao žrtva.
Svojim komentarima i osuđivanjem mi ne delimo pravdu, mi šaljemo poruku svim onim ženama koje u ovom trenutku trpe nasilje u tišini:
"Ćuti, jer ako kažeš, reći ćemo ti da si sama kriva."
"Ćuti, jer nisi bila idealna žrtva"
"Ćuti, jer si sama birala."
Zato ovo nije tekst samo o Kristini i Kristijanu. Ovo je tekst o svakoj ženi koja je ikada pomislila da ne sme da pobegne ili prijavi nasilje jer će je javnost razapeti.
Promena mora krenuti od nas
Kao odrasle, svesne osobe, kao čitaoci, kao ljudi iz svih branša, i samo kao ljudi - moramo naučiti da razdvojimo lične afinitete prema nekoj javnoj ličnosti od osnovnog ljudskog prava na bezbednost i dostojanstvo. Ne moramo nekoga podržavati u rijalitiju ili se slagati sa njegovim životnim stilom da bismo rekli: Nasilje nema opravdanje. Nikada i ni nad kim.
Ostavimo nadležnim organima da utvrde dokaze i činjenice. A nama, kao društvu, neka ostane bar mrvica empatije da ne gazimo po onome ko traži pomoć. Jer ako to ne naučimo, nastavićemo da živimo u krugu u kom je uvek kriva žena - što je ostala, što je otišla, i što je uopšte progovorila.
Mnogi se pitaju zašto se uopšte o ovoj temi piše i priča u medijima, te smatraju da se daje "nepotrebni prostor", a odgovor ležu u tome da se u prošlosti više puta pokazalo da je do razrešenja situacije došlo tek nakon što su mediji reagovali. Ne piše se da bi se dobilo na senzacionalizmu, već je sve što se radi i vid digitalnog dokaza, naročito ako priča dođe do suda.
Zato, kada vam se neko obrati za pomoć, savet ili samo sa potrebom da ga saslušate - ne okrećite glavu, i ne donosite preuranjene zaključke, jer nikada se ne zna ko šta doživljava iza svoja četiri zida, čak iako vam to na mrežama ili u realnosti ne izgleda tako.
Ministarstvo unutrašnjih poslova apeluje na građane da svaki vid nasilja u porodici prijave policiji besplatnim pozivom na broj telefona 0800 100 600 ili 192 koji su sve vreme dostupni.
Savetovalište protiv nasilja u porodici - SOS telefon i sigurna kuća 0800-011-011 besplatan poziv radnim danima 10-19 časova, 011 2769-466, radnim danima 10-19 časova, 062 304-560 noću 19-10 časova
Ako trpite nasilje, kontakt telefoni Savetovališta protiv nasilja u porodici (SOS telefon i sigurna kuća) su:
0900-011-011, besplatan poziv, radnim danima od deset do 19 časova
011 2769-466, radnim danima od deset do 19 časova
062304-560, od 19 do deset časova
Hitni pozivi za prijavu nasilja u porodici mogu se izvršiti na broj 0900-100-600 od 00 do 24 časa, besplatnim pozivom.
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
Bonus video:
Svet poznatih nadohvat ruke. Sve goruće teme, aktuelna dešavanja i najsočniji tračevi na jednom mestu. Pridruži se Viber zajednici ŽIVOT POZNATIH i budi u toku svakog dana!
· Reaguj
