Đura Jakšić nije bio samo jedan od najvećih i najvoljenijih stvaralaca srpskog romantizma, već istinska renesansna duša i neumorni buntovnik koji je svoj raskošni talenat podjednako snažno utkao i u poeziju i u slikarstvo.
Kao slikar koji se školovao u Pešti i Beču, proslavio se mračnim, ali izuzetno dramatičnim i ekspresivnim portretima, istorijskim kompozicijama i relikvijama, na kojima je po uzoru na velike evropske majstore ostvario neponovljivu igru svetlosti i senke.
Sa druge strane, kao književnik, obogatio je srpsku kulturu nekim od najlepših ljubavnih i rodoljubivih pesama i pripovedaka kao što su "Otadžbina", "Seoba Srbalja", "Padajte braćo", "Na Liparu", i mnoge druge.
Pravo ime
Rođen je u Banatu, u Srpskoj Crnji kao dete sveštenika, a pravo ime mu je bilo Georgije. Rane godine života provodi u Vojvodini, gde je radio kao seoski učitelj, a potom je bio i nastavnik likovne kulture u Kragujevcu, Beogradu i Jagodini.
Kada je navršio 25 godina, seli u Beograd. Svojevremeno je učestvovao i u Prvom srpsko-turskom ratu kao izveštač. Tu je bio svedok neslavnog ponašanja elitnog generala, kneževog rođaka Ranka Alimpića, čije se držanje u presudnim trenucima kasnije pokazalo kao sramno i kukavičko.
Početak kraja
Dve godne kasnije, u jednom novosadskom časopisu objavio je o tome sarkastičnu priču, zbog čega je u Srbiji bio izveden pred Vojni sud, i kažnjen sa petnaest dana zatvora.
Istinu o ovom slučaju Srbija je saznala tek kada su Obrenovići sišli sa vlasti.
Žarko Ilić, najmlađi brat pesnika Vojislava, objavio je 1906. godine:
"U leto 1878. pred hotelom Pariz u Beogradu sedelo je više oficira za stolom, a među njima i general Ranko Alimpić. U taj par prođe pored njih Đura Jakšić i ode Bataldžamijinom ulicom. Usput sretne Đura jednog seljaka…
Seljak je terao nekoliko goveda. Đura ga zaustavi i zapita: ‘Hoćeš li dole Terazijama?’
Seljak mu odgovori da hoće.
Nato Đura izvadi iz džepa jedan dinar, dade ga seljaku i rekne: ‘Kada prođeš pored kafane Pariz, a ti priteraj volove bliže onoj gospodi što sede pred kafanom, udri kojega vola štapom pa reci: ‘Šta se ustežeš kao Ranko Alimpić na Drini!’.
Seljak ga posluša i uradi tako. Kada je seljak izgovorio one reči, svi se oficiri zglednuše. Jedan od njih odmah ustade od stola i pođe za seljakom laganim korakom do prve žandarmerijske postaje…
U policiji su seljaka ispitivali da li je one reči izrekao tek onako ili mu je ko to kazao. Seljak iskaže da mu je to kazao jedan gospodin koga je sreo usput, i da mu je zato dao jedan dinar...
Odmah pomisliše na Đuru Jakšića.
Đura Jakšić stanovao je u Skadarskoj ulici. Jedne večeri vraćao se Đura kući iz nekog veselog društva. U takoreći pustoj ulici dočekaju ga dva noćna stražara preobučena u civilno odelo, uhvate ga, svale, i tako su ga tukli i gazili, da se siroma jedva odvukao kući... Đura poče odmah pobolevati…", piše serbiantimes.info.
Nažalost, Đura Jakšić preminuo je 28. novembra 1878. godine, a kovčeg su iz sirotinjske sobe u Skadarskoj ulici izneli na rukama četvorica književnika: Jovan Jovanović Zmaj, Jovan Dragašević, Milan Kujundžić i Milorad Popović Šapčanin.
Na sahrani čuvenog boema, pisca i slikara pojavila se skoro polovina stanovnika Beograda od 25.000 koliko je tada živelo u glavnom gradu.
Kaznu nije izdržao. Sudski činovnik je na rešenju zapisao: "Pošto je Đura Jakšić umro, to da se ovaj predmet za svršen smatra i akta u arhivu ostave", a njegov ubica, general Ranko Alimpić, danas ima ulicu u Šapcu.
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
Bonus video:
