Kako su naši glumci izbegli masakr u Kragujevcu: Vrisak upozorio na naciste, nikad više mrtvačkih kovčega bilo

Tri dana između 19. i 21. oktobra 1941. godine ostaju upisana kao jedan od najtragičnijih trenutaka u našoj istoriji, kada su nacističke snage u Kragujevcu sprovele masovno streljanje hiljada nedužnih građana, među kojima i stotine đaka i dece. Ipak, usred tog neopisivog užasa, puka sreća, prisebnost i neviđena hrabrost pojedinaca uspevale su da otrgnu pojedine živote od sigurne smrti, među njima i one koji će kasnije postati velika imena naše kulture i umetnosti.

"Deco, vratite se kući, videla sam da Nemci i mlade odvode!"

Olja Ivanjicki

Nemački vojnici su 20. oktobra 1941. ušli i u dom ruskog emigranta Vasilija Ivanjickog, majora i balističara kragujevačkog Vojno-tehničkog zavoda. On je u Kragujevcu živeo sam sa desetogodišnjom ćerkom Oljom, nakon što mu je supruga preminula od tuberkuloze.

Usamljenoj devojčici, kojoj je majka sa lečenja umesto razglednica slala crteže, najveću radost pružale su večeri kada joj je otac čitao rusku fantastiku i razvijao maštu.

"Nemci su došli u našu kuću, s namerom da odvedu oca na streljanje. Da, znala sam, baš na streljanje", započela je Olja kasnije priču. "Iako sasvim mala, kazala sam Nemcima, na nemačkom jeziku, da je moj otac Rus, belogardejac... I molila sam ih da ga ne odvode od kuće... Bili su zapanjeni mojim znanjem nemačkog, argumentima i molbom deteta... Tako sam spasila mog oca Vasilija."

Milosav Mija Aleksić

Ujutru 20. oktobra dva đaka osmog razreda Druge muške gimnazije, Vasilije Vasa Pantelić i Milosav Mija Aleksić spremali su da pođu u školu, svako sa svoje strane grada. Kako se već u prvim danima okupacije u zgradu gimnazije uselila nemačka bolnica, njihovo odeljenje, sa još jednim, izmešteno je u zgradu bivše Građanske škole u blizini Velikog parka, gde se preselila i školska administracija.

Miju Aleksića tog jutra je mučila matematika - biće prozvan, a nije spreman. Nameštajući frizuru pred ogledalom govorio je sebi: "Jadniče, ako se danas izvučeš na času, živećeš sto godina". Skoro 30 godina kasnije, tada već bard srpskog glumišta, u intrevjuu "Radio TV reviji" maja 1970. Mija Aleksić je ispričao svoja sećanja na taj dan. Šetao je tog jutra po dvorištu s knjigom u ruci preslišavajući se. Otac Velimir viče: "Zar se sad uči?" On se pravda, i na kapiji se sudara sa majkom Sinđom, koja je noseći veknu crnog hleba povikala:

"Natrag! Nemci kupe ljude..."

I dok je s mužem raspravila ko kupi, zašto kupi, i šta je videla, uspela je da podvikne: „Sine, ne idi!"

Mija je već otrčao.

Bio je koji minut do osam kada je ušao u učionicu. Kako ko stiže, "donosi informacije". Te "kažu da će da vode na prisilan rad u Nemačku", potom "more, jok, pravo u internaciju, u kažnjeničke logore".

Prvi je čas srpskog jezika. Vrata se otvaraju, na njima se pojavljuje Nemac, sa šlemom, u crnom mantilu i sa šmajserom uperenim u đake. Tajac. Neme, nepomične oči dečaka gledaju u vrh cevi. Nemac zatvara vrata i povlači se, a potom ih, valjda zbog boljeg efekta, razvaljuje nogom.

"Los, los", urlao je zverski.

Profesorka Branka Ranković staje ispred šmajsera pitajući šta će im deca. Nemac je odguruje.

Stiže još Nemaca. Folksdojčeri su se drali:

"U dvorište, u kolonu po tri!"

U dvorištu majka Sinđa pritrčava Miji. Donela mu je zimski kaput, dodaje mu ga govoreći:

"Mijo, Mijice, teraće vas u internaciju, biće ti tamo hladno, evo ti kaput, i ovaj hleb."

Mija skida mantil u kome je došao u školu i daje ga drugu Branku Nikoliću, koji nije poneo ništa, i oblači kaput. Uzima veknu hleba od majke, u brzini zgrabi njenu ruku i poljubi je. Vidi oca Velimira preko puta ulice kako nepomično stoji, ne uspevajući ni ruku da digne u znak pozdrava.

Na ulici su se đaci zbili u kolonu. Nemci viču "los, los" i kolona kreće put baraka na izlazu iz grada. Čuju se pucnji, pa rafali. Vriska žena, majke trče za decom. Oko 19 časova oba osma razreda Druge muške gimnazije Nemci izvode iz barake da ih sprovedu u pivarsku školu.

"Idete kući", kaže im jedan banatski folksdojčer. Oni koji su blizu stanovali pitaju mogu li odmah kući. Puste njih desetak. Ostale su odveli u pivarsku školu...

U sećanju glumca Mije Aleksića urezana je slika povratka kući: on otvara vrata kuhinje i vidi majku Sinđu u crnini, ubrađenu u crnu maramu, i oca Velimira koji je, čini se, ostario taj dan deset godina. Njih dvoje sede na klupi. Njegova slika na zidu, ram sa crnim florom...

Nemci su tog i narednog dana nastvili sa hapšenjima. Miju su sakrili na tavan i pokrili ga krompirima. Majka Sinđa dolazila je jednom dnevno da ga nahrani. Toliko se tresao da nije mogao sam ni da jede. Majka mu govori ko je sve streljan, a Mija promuca:

"Mama, ja nisam kriv što sam ostao živ."

Vasa Pantelić

Baš kada je kretao od kuće u školu ujutru 20. oktobra, Vasi Panteliću došao je drug iz razreda Dušan Mladenović i pitao:

"Šta da radimo? Nemci po gradu redom hapse, po kućama, na ulici..."

"Ne znam", odgovorio je, "da pođemo u školu. Da vidimo šta će da bude. Tamo ćemo da se posavetujemo..."

Zajedno s Mijom Aleksićem i drugovima iz razreda Nemci su ga pokupili. Kasnije, u intervjuu "TV Novostima" 5. jula 1974. sećao se šta se potom dešavalo:

"Smestili su nas u topovske šupe kod Milanovačkog puta. Celo pre podne stizale su nove i nove grupe. Tek na ponekom licu mogao se zapaziti strah. Ljudi su bili ćutljivi i smrknuti...

'Ima li Nemaca među vama?' pitali su i počeli su da nas razdvajaju i svrstavaju.

Zatim su pitali za Mađare, za Bugare, za druge. Posle su se raspitivali za ljotićevce, pa za lekare i inženjere. Dušan Mladenović, moj školski drug, i ja počeli smo da nagovaramo mladog ljotićevca koji je stražario na vratima da nas pusti.

'Ne dolazi u obzir', odbrusio je.

'Pa, vidiš da smo đaci kao i ti', ubeđivali smo ga tiho i uporno.

Kada je prošla i poslednja grupa prozvanih iz naše barake, mladi ljotićevac, čije ime ne znam i sa kojim se više nisam sreo, pogledao nas je i okrenuo leđa. Bio je to znak da nas propušta. Izašli smo Dušan Mladenović, Milivoje Rosić, Vlada Nešić i ja. Možda je još neko izašao s nama, ne znam."

Ljuba Tadić

Profesorka francuskog i srpskog jezika Radmila Tadić, udovica koja je sama podizala četiri sina, doselila se u Kragujevac 1933. godine nakon smrti supruga, nekadašnjeg profesora istorije.

Jutra 20. oktobra 1941, kada su Nemci odveli učenike odeljenja V-3 kragujevačke gimnazije, profesorka Tadić ušla je u učionicu odeljenja V-1 i spasila đake tako što ih je jednog po jednog izbacivala kroz prozor, odakle su pobegli kućama. Dok je rizikovala život spasavajući tuđu decu, njena četiri mlada sina čekala su je kod kuće.

"U životu sam video zlo", pričao je u jednom intervjuu 2004. Ljuba Tadić. "Imao sam dvanaest godina u Kragujevcu kada su streljali onaj narod i one đake, slušao sam te mitraljeze, ne samo ja nego i svi oko mene. Nikad više mrtvačkih sanduka nisam video nego opet u Kragujevcu četrdeset četvrte kada je bio Sremski front, pa onda je došlo i ovo najnovije zlo. Bilo je strašno i meni se učinilo da mi se u svesti, od onda u Kragujevcu do ovih devedesetih godina, zatvorio jedan krug. Razumem šta je Balkan, ali pitam se dokle će to tako...", govorio je proslavljeni glumac. 

Dragomir Felba

Iako rođen u Skoplju, gimnazijalac Dragomir Felba našao se 20. oktobra 1941. u Kragujevcu zahvaljujući ratnom planu svoje majke, odlikovane dobrovoljke iz Prvog svetskog rata.

Ona je još pre izbijanja sukoba sve unapred osmislila:

"Nemci su mogli jedino da krenu sa severa, pa ako stignu do Niša - a to već nije moglo da se dogodi - onda počinje evakuacija: sestra i ja se na biciklima povlačimo prema Grčkoj, otac u neki zbeg, a ona ostaje da čuva kuću. Nemci su stigli iz Bugarske, a mi smo posle izvesnog vremena krenuli u izbeglištvo na sever, u Kragujevac". U Kragujevac su stigli mesec ili dva pre streljanja... Dragomir je preživeo.

Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!

Bonus video:

Svet poznatih nadohvat ruke. Sve goruće teme, aktuelna dešavanja i najsočniji tračevi na jednom mestu. Pridruži se Viber zajednici ŽIVOT POZNATIH i budi u toku svakog dana!