- Glumac je otvoreno govorio o teškom životu: pronašao je devojku mrtvu u kadi, a bol je potiskivao alkoholom i pokušajem samoubistva.
- Štukan je preživeo ratne traume, godinu dana psihijatrije i 15 godina borbe sa drogom, uz kliničku smrt posle predoziranja.
Glumac Feđa Štukan našao se u centru skandala kada je Federalna uprava policije (FUP) uhapsila devojku S.D. (27) zbog sumnje da ga je uhodila. Uhapšenoj devojci stavljena su na teret tri krivična dela: uhođenje, ugrožavanje sigurnosti i psihičko nasilje.
Ovaj incident ponovo je skrenuo pažnju javnosti na nesvakidašnji i izuzetno težak životni put bosansko-hercegovačkog glumca, koji je o svojim najtežim trenucima otvoreno govorio u autobiografskoj knjizi.
Tragedija koja ga je dovela do ivice
Jedan od najpotresnijih trenutaka u životu Feđe Štukana bila je smrt njegove devojke, koju je pronašao mrtvu u kadi usled trovanja ugljen-monoksidom. Kako je sam priznao, dugo je krivio sebe što u tom trenutku nije bio pored nje, pa je tugu i emocije pokušavao da potisne alkoholom. To ga je dovelo do agresivnog ponašanja, sukoba i pokušaja samoubistva koje, na sreću, nije uspeo da sprovede u delo.
"Najpotresnije mi je bilo kada sam ušao u kupatilo i našao svoju devojku mrtvu. To se ne može porediti ni sa ratom ni sa narkomanijom. To je najgori trenutak. I tada kreće najgori period mog života za koji je rat smejurija. Meni barem, jer ja sam u ratu prošao super. Ima mnogo gorih ljudskih priča o ratu od moje", započeo je glumac i nastavio.
"Nesrećan slučaj. Stradala je od bojlera koji nije radio kako treba. Stradala je jer ljudi nisu održavali zgradu kako treba. Poginula je zbog javašluka. To me je toliko raznelo. Godinama sam pokušavao da izbegnem u ovom rukopisu da se vratim u taj trenutak. I sad kad pričam o tome ja se moram izmestiti i moram o tome da pričam iz trećeg lica, kao da prepričavam tuđi događaj. Takve stvari ostaju u čoveku. Stiglo me je kada sam pisao o tome. Ali i tada sam, dok sam pisao knjigu, pretrčao preko tog dela života", ispričao je Feđa za Mondo.
Ratne traume
Pored ličnih gubitaka, Štukan je preživeo i strahote rata. Tokom ratnih dešavanja pucao je snajperom na čoveka i promašio. Sama činjenica da je doneo odluku da puca u živo biće ostavila je duboke posledice, pa je nakon toga godinu dana proveo na psihijatriji, od čega prva tri meseca pod teškim sedativima.
"Tada sam imao 18 godina, taman spreman za vojsku. U januaru mi je bio rođendan, a u aprilu počinje rat. I da ne zaboravim pre toga da kažem i ovo - evo šta se dešava sad u Sarajevu i oko Sarajeva. Vladajuće strukture koje su 30 godina na vlasti prodale su svaki kvadrat zemlje oko Sarajeva i šire ljudima iz Saudijske Arabije, Katara i Emirata. Da li je ta zemlja uopšte deo BiH jer to je vlasništvo ljudi koji nisu odatle? Da li to uopšte pripada BiH? Da li tu treba sad staviti neku drugu zastavu? Ovo govorim na tragu onoga o posedovanju zemlje, pripadnosti komadu zemlje. Meni su ti koncepti poptuno strani. Kad to želim da shvatim moram da ugasim pola kapaciteta svog mozga i onda mi postaje jasno o čemu se tu radi. Ali moram da mislim sa pola glave i onda vidim kakav je to jedan besmisao. Dati život zbog komada zemlje…?! Ako to znači patriotizam onda ja nisam patriota."
"Tokom rata nisam osećao patriotizam, više je to bila euforija. Imaš 18 godina, neko ti da pušku i sad ti možeš da ubijaš. Probude se životinjski instinkti koji se sastoje od nekakvih stvari u mozgu koje služe za samoodbranu. Poput amigdale u mozgu koja govori čoveku da treba da se odbrani u toku napada. Mislim da ta amigdala toliko negira tu smrt. Kada smo u smrtnoj opasnosti ona proradi, da vam adrenalin da bežite ili da se borite. Zbog nje su ljudi i pre religijskog mislili da će i posle smrti živeti. Nisu monoteističke religije izmislile zagrobni život, toga je bilo i pre. Jednostavno amigdala toliko negira smrt da će je negirati sve vreme. Odatle proizlazi ta ideja da ćemo živeti večno."
"U rat ulazim da branim bratstvo i jedinstvo. To je jedina moja borba u koju ulazim. Kasnije taj rat postaje nacionalistički i verski. I onda se počelo ginuti za raj, a ja u to nisam verovao. To nije deo mog koncepta i nisam želeo da poginem za nešto u šta ne verujem. A rat je potpuno otišao na tu stranu. On nije počeo kao verski ali se u to pretvorio."
"Kad kažem da je verski rat mene toliko napadaju, dobijam i pretnje smrću ispod svih tekstova u BiH u kojima kažem da je to bio verski rat. Za moju stranu je to bio verski rat jer su ljudi počeli da ginu kao šehidi u džihadu. A džihad je vrlo verski rat. Znam i da je na pravoslavnoj strani bilo popova koji su osveštavali tenkove. Religija je za mene malo veće pogrebno društvo kojem smrt jako leži i odgovara jer od toga zarađuju ogromne pare. Njima je divno kad počne da se gine."
"Snajperisti su najveći šljam, za njih nema suđenja. Oni se ubijaju na licu mesta. Imao sam obuku kod mudžahedina. To je nešto što moja strana ne priznaje, taman da ih mučite. Zna se da su postojali, ali to da su obučavali zvaničnu vojsku BiH, e to se krije. To je vojna i državna tajna. Ali mene to ne zanima, i ne zanima me ni vojska i država. Mudžahedini su me obučili i za snajperistu i za bombaša samoubicu i za nekoga ko prenosi drogu preko granice da bi time mogao da finansira neke akcije. Obučen sam za masu nekih stvari. Snajperista sam bio jedan dan. Gađao sam čoveka koga sam hvala Bogu promašio. Nisam ga ubio, to jeste divno. Ali je samo po sebi strašno što sam pokušavao da ga ubijem sa 7-8 metaka. E to je odvratno."
"Snajper obično radi tako što ste vi na višoj poziciji od onih koje gađate. Međutim meni je čovek stajao na vrhu brda, a ja sam bio dole. Dakle, metak ima jedan pad kad tako gađate i vi to morate uračunati. Ili preticanje, da vi ispalite tako metak da on kad protrči naleti na metak. On je stajao gore, a ja sam optiku podesio kao da mi je u ravni ili kao da je dole. Potpuna glupost, ali srećom da sam tako uradio. On metak nije ni čuo. To je jedini dan kada sam držao snajper. I tog dana sam rekao da više nikad ni na koga neću pucati. I tada shvatam da se vraćam u rov gde me ljudi ne gledaju blagonaklono isključivo jer nemam ime koje je u skladu sa većinom imena u mom rovu."
"Slučajno sam ubio psa. Postavio sam minu u neprijateljski rov i pas je aktivirao minu. Ubio sam nenamerno psa koga sam voleo, koji je dolazio u naš rov i koji je nas spasavao. A spasavao nas je jer kad minobacač opali sa druge strane on krene da cvili, trči, i mi svi pobegnemo. I samo je reagovao na taj minobacač čija granata pogađaja taj tu deo. Spasio je stotine nas. A taj pas je bio malo kod nas, pa malo pređe i na ‘vašu stranu’. I stalno je trčkarao. I ja ga ubijem nenamerno. I nije mi dobro zbog toga. Tada vidim i da se ljudi odjednom dele po imenima. Kad sam sve to tokom tih par noći video kažem sebi - nije vredno to što vi mislite da je vredno. Ja ne verujem u zagrobni život i za to neću da poginem."
Zavisnost i boravak u psihijatrijskoj ustanovi
Pored borbe sa traumatičnim događajima, Štukan se 15 godina borio sa zavisnošću od droge. Tokom tog perioda doživeo je tešku predoziranost usled koje je bio klinički mrtav čak 20 minuta, opisujući taj momenat kao trenutak u kom su se direktno spojili život i smrt.
"Rano sam počeo da pijem i da probam sve te hemikalije. Zapravo, pravo dno sam dotakao kada sam izašao iz Sarajeva. Kada sam izašao iz ludnice upao sam u jedan bend, počeli su koncerti i mi smo završili kao predgrupa Brusa Dikinsona. Tako sam izašao iz rata. Počeli smo onda da snimamo po kafanama, nije bilo love. I tada sam počeo sa alkoholom i drogom. E kada sam se 1996. vratio u Sarajevo onda sam baš bio na dnu. Jedno šest godina sam bio u mulju. I evo sad će 20 godina biti od kako sam se skinuo sa droge. A posle droge sam krenuo da budem baš težak alkoholičar."
"Nema potrebe za oboje. Kad si na heroinu ne želiš da ga bilo čime kvariš. Kad sam se skinuo sa heroina onda sam krenuo da pijem kao supstitucija za drogu. Posle toga kada su svi ti receptori skoro uništeni onda zapadaš u depresiju i treba ti opet neki spoljni nadražaj da bi to proradilo."
"Nisam se plašio smrti. Ti si toliko već u tome da si se pomirio da se jedno jutro nećeš probuditi. Ali to ne predstavlja nikakav problem jer ti je život već toliko s*anje da je i bolje da se završi što pre. Već ti više dosadi da trčiš za tim da bi bio iole normalan. Znaš da si bolesnik, znaš da kad se zvekneš sa tim nećeš dobiti nikakvu euforiju, nikakvu lepotu, nego samo možeš biti samo malo normalniji. Ali problem ostaje i dalje."
"U ludnici sam bio 11 meseci, a otišao sam tamo kada sam shvatio da ne želim više da uzimam pušku u ruke. Trebao mi je neki način da se izvučem. Kada sam otišao u vaš rov da postavim minu ljudi su me posle toga smatrali ludim. Mislili su da sam potpuno lud. To je hrabrost za koju se nije znalo. Potpuno je idiotski da odete u tuđi rov usred dana preko brisanog prostora. Mene i mog druga su svi zbog te akcije smatrali ludima. Trebalo je da budemo predloženi i za Zlatnog ljiljana, tako se barem pričalo. Gledali su nas kao ludake. I onda razmišljam, ako me već smatraju ludim odoh ja na tom talasu do ludnice. To mi je dalo ideju da probam na ludilo da se izvučem. Rekao sam lekarima da čujem glasove kojie me teraju da radim svašta. I kako hoću da ubijam, čak i saborce. Pričao sam im kako sam preko brisanog prostora išao da postavljam mine. Gledali su me ko ludaka. Nisam ih ništa ja lagao, sem to da čujem glasove. To nije bila istina", govorio je Štukan za Mondo.
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
Bonus video:
Svet poznatih nadohvat ruke. Sve goruće teme, aktuelna dešavanja i najsočniji tračevi na jednom mestu. Pridruži se Viber zajednici ŽIVOT POZNATIH i budi u toku svakog dana!