Pravni zastupnici Hrvatske tvrdili su u utorak pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu da je taj sud nadležan za tužbu te zemlje protiv Srbije zbog genocida 1991-95, kao što je bio nadležan i za istu tužbu BiH protiv srpske države.

Glavni hrvatski pravni zastupnik Ivan Šimonović rekao je da su "genocidi u Hrvatskoj i BiH dve strane istog novčića", počinjeni u okviru plana srpskog vođstva na čelu sa Slobodanom Miloševićem da okupacijom dela teritorija Hrvatske i BiH i etničkim čišćenjem nesrba - stvori Veliku Srbiju.

Odgovarajući na zahtev Srbije da se sud oglasi nenadležnim, on je rekao da bi to bilo "bizarno" s obzirom da se Sud prošle godine oglasio nadležnim za tužbu BiH "u vezi sa istim događajima na drugoj strani granice".

Prošle godine, najviši sud UN je Srbiju proglasio odgovornom što nije pokušala da spreči genocid Vojske Republike Srpske nad Muslimanima u Srebrenici 1995. i što nije kaznila počinioce.

"Vi ste doneli odluku o bosanskoj tužbi i ne biste trebali da odbijete da, takođe, donesete odluku o hrvatskoj tužbi", rekao je Šimonović.

Napomenuo je i da je Hrvatska pribegla tužbi najvišem sudu UN kao "poslednjem sredstvu", budući da su suđenja pred Haškim tribunalom "propustila da jasno ocrtaju sveobuhvatni okvir u kojem su počinjena pojedinačna zlodela".

"Da se suđenje Slobodanu Miloševiću završilo presudom, možda bi sve bilo drugačije. Ali, nije bilo tako... Jedinstveni plan da se stvori Velika Srbija od zauzetih teritorija Hrvatske i BiH kroz etničko čišćenje nesrpskog stanovništva bio je predmet nekih suđenja pred Haškim tribunalom, ali nije potpuno razotkriven", podvukao je Šimonović.

Stav Hrvatske je, naznačio je, da je "Miloševićev plan za Veliku Srbiju zasnovan na okupaciji i etničkom čišćenju delova Hrvatske i Bosne, i uključivao je sistematsku upotrebu zločinačkih dela nad civilima, koja su dostizala genocid kada je i gde to bilo moguće, kao što je Sud ranije utvrdio u slučaju Srebrenica".

Uzvraćajući na argument Srbije da je sud nenadležan zato što u trenutku podnošenja tužbe 1999. tadašnja SRJ nije bila članica UN, Šimonović je podsetio da je, do promene vlasti 2000. godine, SRJ prihvatala nadležnost Međunarodnog suda pravde za tužbe Hrvatske i BiH, a da sada "tvrdi da je sve to bilo lažno i bez učinka, odričući se svog prethodnog ponašanja".

Na prigovor srpskog tima da SRJ ne može odgovarati za zlodela počinjena pre njenog osnivanja, krajem aprila 1992, hrvatski zastupnik je odgovorio: "Činjenica da su snage pod istim političkim vođstvom i istom vojnom komandom i kontrolom menjale ime ne moze biti osnova za izbegavanje odgovornosti države".

Odgovarajući na tezu Srbije da su na čelu SFRJ do kraja 1991, kada su najvećim delom počinjeni zločini iz hrvatske tužbe, bili Stjepan Mesić i Ante Marković, poreklom iz Hrvatske, on je tvrdio da njih JNA ne samo da nije slušala, već je pokušala da ih, zajedno sa predsednikom Hrvatske Franjom Tuđmanom, ubije u avionskom napadu u oktobru 1991. u Zagrebu.

"Najmanje od oktobra 1991, srpsko vođstvo predvođeno Miloševićem imalo je efektivnu kontrolu nad svim srpskim snagama uključenim u agresiju i okupaciju Hrvatske", kazao je Šimonović.

Po njegovim rečima, istina je da su vlasti Srbije pobljšale krivični progon ratnih zločina, dostavljanje informacija o nestalim osobama i vraćanje kulturnih dobara, ali je to, "osim što je suviše kasno - isuviše malo".

Pravni zastupnici Srbije tvrdili su u ponedeljak da Sud nema nadležnost za tužbu Hrvatske zato što u trenutku njenog podnošenja 1999. tadašnja SR Jugoslavija nije bila članica UN, niti potpisnica Konvencije o genocidu, što je nužan uslov za nadležnost najvišeg suda UN.

Glavni pravni zastupnik Srbije Tibor Varadi rekao je i da su u Hrvatskoj počinjeni teški zločini, ali ne i genocid.

Zvanicni Zagreb je tužbom podnetom 1999. zatražio da Međunarodni sud pravde proglasi Srbiju krivom za kršenje Konvencije o genocidu i naloži joj da kazni sve počinioce i Hrvatskoj vrati kulturna dobra i plati ratnu štetu u iznosu koji bi utvrdio sud.

(Beta)