"Za one što znaju da žive, lepo je i tamo i ovde", kaže Rade Šerbedžija u makedonskom filmu "Pre kiše" kada se posle mnogo godina vrati iz inostranstva u selo koje je jasno podeljeno na makedonski i albanski deo.
To kaže u razgovoru sa starešinom albanskog sela, koji, godinama ranije,ne dozvoljava unuki da razvije ljubav sa Albancem. Njen brat joj puca u leđa iz kalašnjikova.
"Padaće jaka kiša", kaže Šerbedžija pred povratak u rodno mesto...
Surovo realan film Milča Mančevskog iz 1994. godine gotovo da bi mogao da se ispriča i snimi i danas, gotovo 20 godina kasnije. Malo toga se promenilo. Štaviše, balkansko bure baruta stalno tinja, kao da čeka da ga neko zapali, pa da opet ode sve u...
Nemiri u glavnom gradu Makedonije, Skoplju, nakon što je za predsednika parlamenta izabran Albanac Talat Džaferi pokazali su svu surovost i krhkost ovdašnjih sistema.
ALBANSKI POSLANIK ZA GOVORNICOM PEVA ALBANSKU HIMNU
Nakon što je Džaferi (koji je bio ministar odbrane u vladi Nikole Gruevskog!) izabran za predsednika parlamenta, ka zgradi su pohrlili demonstranti, koji su tukli poslanike, a pojedini su bili razbijenih glava, uključujući i lidera makedonsko-albanske koalicije Zorana Zaeva.
U opštem metežu među demonstrantima je primećen i muškarac koji je na sebi imao majicu sa ustaškim pokličem: "Za dom spremni".
Makedonski mediji danas donose fotografije obezbeđenja Zorana Zaeva koji su u demonstrante uperili pištolje. POGLEDAJTE fotografije
i OVDE
Šta se to, zapravo, događa u Makedoniji i zašto ceo Balkan strahuje od bilo kakve "jače" reči, a kamoli od scena nasilja, sa etničkom potkom?
Pre svega, već četiri meseca posle izbora, u Makedoniji još nisu formirane sve institucije, a kad bi se to i pokušalo, jedna strana bi pokušavala da to ospori (što legalno, što nelegalno). Zaev je sa albanskim strankama obezbedio većinu i prema Ustavu, predsednik treba da mu da mandat da formira vladu. Međutim...
Makedonija je, naizgled, bezbolno prošla proces raspada bivše Jugoslavije. Dok su ostale republike bile do ramena u krvi i još se nisu oporavile od suludog sukoba, koji je značajno potpomagan i potpirivan sa strane, Makedonija je to pratila sa strane, ali s obzirom na to da je ceo region bio u haosu teško da bi moglo da se očekuje da njena privreda podigne celokupnu državu i društvo na nivo koji bi joj dao značajniji kredibilitet.
Kao i mnoge "bratske" države na Balkanu, ni Makedonija, naime, nije rešila osnovna pitanja koja predstavljaju temelj svake ozbiljnog društva - vladavina prava, zakona, borba protiv korupcije, podizanje ekonomije, a to sve dovodi do mirnog suživota svih etničkih grupa.
Upravo su niske nacionalističke strasti moneta koju svi tako lako i rado koriste kako bi izbegli ona zaista suštinska pitanja za bolji život svih svojih građana. Nije dovoljno napraviti kolosalne spomenike koji glume "Evropu u malom". Iza tih fasada treba da stoji čvrst temelj.
Oružani sukob u Kumanovu pre dve godine, kada je grupa od oko 40 naoružanih terorista sa ciljem da, kako su tada obrazložile makedonske vlasti, organizuju napade u regionu, pokazali su svu krhkost makedonsko-albanskih odnosa, ali i upozorile da bi dobar deo regiona mogao da bude "zapaljen".
Šta su makedonske vlasti uradile za sve ove godine da bi se približile albanskom življu? Ne mnogo, a pitanje je i da li su mogle nešto da urade, odnosno da li je postojala volja druge strane. Skoplje je, recimo, i danas duboko i jasno podeljen grad, a postoje albanska sela/mesta u Makedoniji u koje policija ne sme da uđe.
Ohridski sporazum, koji su Makedonci i predstavnici Albanaca u Makedoniji potpisali 2001. godine, doneo je, pre svega, mir, odnosno sprečavanje oružanog konflikta, ali sada se vidi da je on bio na staklenim nogama. Istina je da je taj sporazum otvorio put da se Albancima garantuje veće učešće u vlasti, ali je isto tako pokazao i nedostatke u smislu osiguravanja dogovora na institucionalnom nivou, sprečavanja blokada donošenja odluka...
Albanski faktor u regionu je sve jači i izraženiji. Glasni su i oni koji propagiraju ideje "Velike Albanije", a nemalu pomoć dobijaju od neizbešnog faktora (ne)stabilnosti - međunarodne zajednice. Želja Albanaca, koja je pretočena u Deklaraciju partija Albanaca, jeste da albanski postane zvanični jezik u celoj zemlji, a ne samo u oblastima gde Albanci čine većinu stanovništva. A ta Deklaracija je potpisana u Tirani(!), što je među makedonskim partijama ocenjeno kao mešanje u unutrašnje stvari suverene zemlje.
Kao mirođija u svakoj čorbi, ta međunarodna zajednica, a pre svih SAD i EU, udaraju packe svima na Balkanu, uz retko koju pohvalu, ne nudeći, zapravo, nikakvo stabilnije rešenje, niti put koji vodi iz tunela. Štaviše, kao da je upravo njima najviše stalo da ovaj region drže onakvim kakav on jeste - zapaljivim.
Dok se narodi na Balkanu sami ne osveste i ne opamete, teško da će doći do zajedničkog boljitka. Razgovor nema alternativu. Ako se razgovor uopšte želi.
Partizan izgubio uz zvuk sirene! Opet nije ušla kada je bilo najvažnije, serija poraza sve duža!
Da li je vreme za alarme u Partizanu? Četiri uzastopna poraza u Evroligi, a najteže tek dolazi
"Došli su na odmor, ali idu kući sa porazom" Trener Pariza peckao Grobare zbog poraza za infarkt
Ovako je Partizan izgubio utakmicu u Parizu: Katastrofalna greška Marinkovića na 100 sekundi do kraja!
Navijač u dresu Barselone ušao na Marakanu: Delije sa kapuljačama mu odmah prišle, evo kako se sve završilo