"Ne želim da radim u srpskom fudbalu!"

Bio je odgovor Aleksandra Stanojevića na poziv direktora Partizana Miloša Vazure da se vrati na "vruću klupu" crno-belih i preuzme je posle ostavke Marka Nikolića.

Nije tajna da je to već odvano stav trofejnog trenera. Radio je Stanojević uspešno kao šef stručnog štaba "parnog valjka" u periodu od 2010. do 2012, ali rezultati nisu bili dovoljni.

Stanojević je bio žrtva bahate i čudne politike kluba koju je u to vreme vodio tadašnji predsednik crno-belih Dragan Đurić. Želeo je da se vrati u srpski fudbal i u februaru 2014, kada je prihvatio poziv Tomislava Karadžića za selektorsko mesto "orlova".

Ali...

Preko noći je neko odlučio da Stanojević ne sme da vodi Srbiju. Umesto njega vrlo brzo postavljen je Dik Advokat. Srpski fudbal je tog februara definitivno bio precrtan za 43-godišnjeg trenera, što se potvrdilo i u sredu kada je kontaktiran od strane čelnika Partizana.

Stanojević, ipak, nije jedini kome se u Srbiji više ne radi.

Koliko je samo trenerskih imena, uglavnom mladih i perspektivnih, potrošeno poslednjih godina. Miroslav Đukić, Slaviša Jokanović, Robert Prosinečki, Marko Nikolić, Vuk Rašović, Miloš Veselinović...

Rezultati i trofeji su kod većine bili merilo talenta, posvećenosti poslu i potencijala koji su bezrezervno stavili na raspolaganje klubovima u kojima su dobili šansu.

Ali, niko nije uspeo da napravi kontinuitet, da spoji nekoliko sezona i sistemtski počne da gradi ono što je zamislio. Dolazili su puni entuzijazma, da ostave dublji trag, sa željama da promene nešto, ali se one, iako su slično pričali, u suštini nisu poklapale sa površnim shvatanjima ljudi koji su odlučivali.

Jedni su radili i gledali u budućnost, a drugi se sa idejom "od danas do sutra" pravdali da želje nisu realne i da narušavaju egzistencijalna pitanja.

Neki su jednostavno oterani, drugi su bežali glavom bez obzira.

Marko Nikolić i uprava Partizana pronašli su zajednički jezik, što je mladi trener i potvrdio pri iznenadnom napuštanju Humske posle osvojene "duple krune".

"Članovi uprave učinili su maksimalan napor da ostanem... Svi razlozi nemaju veze sa Partizanom, nego sam deset godina u ovoj ligi i ovom sezonom sam dostigao maksimum, osvajanjem svega što se moglo. Osetio sam potpunu zasićenost ovom ligom", rekao je Nikolić po napuštanju srpskog fudbala.

Odsustvo klupskih strategija i besparica definitivno nisu jedini problem.

Samo u sredu Superligu Srbije napustili su Nikolić i Milan Obradović, koji je dao reč subotičkom Spartaku, međutim preko noći je promenio odluku i prihvatio unosniju ponudu drugog kluba. Iz inostranstva, naravno.

Milan Rastavac se zahvalio Radničkom iz Niša, Rašović posle epizode u Napretku produžio za vrelu Saudijsku Arabiju, dok je Miloš Veselinović, trener koji je talenat dokazao na klupama Radnika iz Surdulice i Javora iz Ivanjice, otišao da bude pomićnik(!) Vladimiru Iviću u PAOK-u.

Da se osvrnemo samo na tek završenu sezonu i na ono što smo slušali i preživljavali prateći Superligu.

Pomisao da će iz dana u dan, od prvog kola čitati saopštenja, više nego razvijati taktike za utakmice, da će u prvom planu biti koga je napao neki direktor ili predsednik, a ne dribling ili gol fudbalera, da će dane gubiti razmišljajući ko će suditi i za koga sudija navija i da će na kraju iz hladnih svlačionica, kroz neokrečene i dotrajale hodnike izvesti ekipu na blatnjav teren nalik oranici. pred nekoliko stotina gledalaca - više su nego dovoljan razlog za bežaniju iz srpskog fudbala.

Ako dodamo priče o raznim kombinacijama, svakojakim telefonskim pozivima - slika je kompletna.

Igrači su odavno počeli da odlaze pre vremena, sada je red došao i na trenere. Pitanje je samo ko je sledeći - Lalatović, Stolica... Šteta samo što za većinu navijača i iskrene ljubitelje fudbala ne postiji alternativa, jer bi, sigurni smo, i oni počeli da odlaze.