Predrag Danilović se i kao igrač i kao predsednik KK Partizan relativno retko pojavljivao u javnosti, pa zbog toga i u 48. godini može da kaže nešto novo, što širem krugu ljubitelja sporta nije bilo poznato kao njegov stav ili ugao gledanja na određenu temu.

Studenti Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja u Nišu u sredu su imali zadovoljstvo da provedu vreme u razgovoru sa jednim od najboljih evropskih košarkaša sa kraja 20. veka.

MONDO je izveštaj iz Niša dobio ljubaznošću kolege Zorana Petkovića iz redakcije "Narodnih novina".

Danilović se prvo predstavio publici, svestan da ga neki od prisutnih nikada nisu gledali kako igra, ni uživo, ni u TV prenosima.

"Bio sam odličan učenik sve do prvog razreda srednje škole. Do 16. godine sam živeo u Sarajevu, potom sam dve godine pauzirao da bih mogao da igram za Partizan. Jedno vreme sam proveo u Americi, tamo završio treći razred i nekim svojim trudom uspeo da uđem u reprezentaciju za EP u Zagrebu 1989. godine. Posle toga sam uzeo neke trofeje sa Partizanom, evropski Kup Koraća, nacionalni Kup i Kup šampiona, osvajao sam neke značajne trofeje i u Bolonji, igrao u NBA ligi i kada sam se zasitio, odlučio sam da prekinem".

"Bio sam jedan od najmlađih koji je tako odlučio, okončao sam karijeru u 30. godini. Ali, nijednog trenutka nisam zažalio. Imao sam sreću da me vode najbolji treneri sveta: Duda Ivković, Željko Obradović, Dule Vujošević, Etore Mesina, Pat Rajli... Posle toga sam vodio Partizan i tu smo osvajali neke trofeje, a sada sam na čelu Saveza. Kakav ću predsednik biti, videćemo".

Prvo pitanje bilo je vezano za dve sezone provedene u NBA, u ekipama Majamija i Dalasa.

"Ja sam u svojoj sobi imao postere tih NBA igrača i bilo je logično da u duele sa njima ulazim otvorenih usta. Ali, nije bilo tako. Jer, ako imate prevelikog respekta, ne valja. Ja sam u NBA došao kao najbolji evropski igrač, pa sam imao samopouzdanja i nisam im nešto davao na značaju... Fora je u tome da to ne pokazujete, da se dobro folirate. To je jedan sistem, jedna mašina koja besprekorno funkcioniše, vi nemate vremena da razmišljate o tome da li je preko puta Džordan ili neko drugi. Vi ste tamo profesionalac i morate tako da se ponašate. Sad, kad pod ove matore dane, vidim te klipove, bude mi lepo i prija. Malo se i začudim toj svojoj drskosti, ali tada nisam pridavao značaja tome".

Evropsko prvenstvo u Atini 1995. godine pamti se po zlatnoj medalji SR Jugoslavije, Đorđevićevih devet trojki u finalu protiv Litvanije i Danilovićevom zakucavanju "u lice" Sabonisu.

"Taj trofej je najznačajniji koji je moja generacija osvojila. Bili smo pod embargom, mnoge nedaće su nas zadesile, a mi koji smo igrali napolju, nismo baš imali predstavu koliko je ljudima u Srbiji bilo teško. I zato je titula došla kao neki melem na rane. Što se Sabonisa tiče, to se samo tako desilo... Arvidas je izvrstan čovek, a svakako jedan od najboljih igrača koji je igrao u Evropi. Ja sam hteo da idem na koš i na faul, u tom trenutku sam pogledao sudiju i kada sam video da nije svirao prekršaj, načinio sam onu grimasu... Onaj pogled nije bio upućen Sabonisu, to sam mnogo puta objašnjavao".


Govoreći šta je savršenstvo u igri, Danilović je naglasio reč "jednostavnost" i setio se saveta Dragana Kićanovića.

"Kića mi je jednom objašnjavao kako se on postavlja prema odbrani. 'On kad trči, ja stojim, kad je on dole, ja skočim, ako mi zagradi levu, ja idem u desnu stranu'. Dakle, samo radi suprotno od onoga kako se odbrana postavi i biće dobro, ha-ha. Sad se to čini malo priprosto, ali doći do jednostavnosti je veoma komplikovan put. Kad stignete do toga, vi ste na konju, a put se sastoji u ogromnom radu, žrtvovanju, trpljenju bolova, prevazilaženju raznih iskušenja... Ali, ako ste dovoljno odlučni, sve je to premostivo. Razlika između dobrog i sjajnog igrača je u detaljima! A ti detalji se stiču ponavljanjem. Verujem da je tako u bilo kom drugom sportu, ne samo u košarci".

Danilović je upitan šta misli o Bogdanu Bogdanoviću i koliko sličnosti vidi između njih dvojice. Odgovor je obuhvatio i zajedničkog trenera, Duška Vujoševića.

"Ja Bogdanovića volim i kao igrača i kao čoveka. Nema mnogo igrača za koje mogu da kažem da ću baš zbog njih da gledam neku utakmicu, ali on je jedan od tih. Dule Vujošević ima mnogo pozitivnih strana. Nije samo trener, bio je i roditelj i pedagog. Trener mora da vas načini i boljim čovekom, a mislim da je to slučaj i sa Bogdanom. Odlično igra, znam i da je dosta radio, da je dosta knjiga pročitao... Mene je Vujošević i ispitivao, nakon što bi mi dao nešto da čitam. Recimo, davao mi je da čitam dosta knjiga iz psihologije. Tada nisam razumeo zašto, ali kasnije u karijeri sam prepoznavao dosta situacija iz tih knjiga. Malo sam proširio odgovor, ali suština je da trener mora da bude nešto više i Bogdan je, kao i ja, imao sreću da njegovo košarkaško odrastanje prati i odrastanje na životnom planu, pod Duletovim patronatom".

Predrag Danilović tribina u Nišu
MN Press 


Danilović je rekao da više i ne zna zašto u sezoni kada je Partizan postao prvak Evrope, nije razgovarao sa svojim partnerom iz bekovske linije, Sašom Đorđevićem.

"Bili smo mladi, budalasti, sujetni... ali, razumeli smo se kao blizanci. Znate, kad je previše dobro u timu, onda bude neka melanholija, olako se shvataju neke stvari. Dobri treneri veštački podižu tenziju. To su male čarke, ali ispostave se korisnim. Sale i ja smo se na treningu maksimalno poštovali".

Upitan o razlikama u obavljanju posla dok je bio igrač i poslednjih petnaestak godina, kao funkcioner, odgovorio je da je mnogo lakše biti igrač.

"Ako si još iole dobar, svi ti 'titraju'. Tvoje je samo da se posvetiš svom delu posla, nikakvih drugih briga nemaš. Posao predsednika KSS je neka vrsta političke funkcije, što se mom karakteru apsolutno ne sviđa, ali svi mi sazrevamo, pronađemo način da se i drugačije ponašamo... Moja sreća je što sam vodio Partizan 15 godina i imam nekog iskustva. Kod nas je sve pitanje Zvezde i Partizana i to je preraslo u bolest, odavno je prevazišlo sportski kontekst. Koliko je kriva Zvezda, toliko je kriv i Partizan, verujte mi! A što se Saveza tiče, ja sam mišljenja da i kada je sve dobro, uvek nešto može bolje da se uradi, a neke stvari, naravno ne treba dirati".

Danilovićev stav o eventualnom neigranju Nikole Jokića na ovogodišnjem Evropskom prvenstvu delimično smo objavili u sredu.

Evo i šire priče o tom problemu...

"I ranije su neki igrači preskakali reprezentativne akcije, a među njima sam bio i ja, jer zbog povrede nisam igrao na SP 1998. Bilo je i onih sa raznoraznim izgovorima, bezobraznim izgovorima, ali Jokićev razlog je sasvim razuman. Dakle, postavlja se pitanje opravdanosti. Jokić je mlad igrač, nije mi toliko čudno ako je tako odlučio. Razumem ga i ne treba ga razapinjati, jer treba da igra narednih 10 godina za našu reprezentaciju i bilo bi ružno da ga sad u nekom svom turbo nacionalizmu razapnemo na krst. Ja ću biti u Savezu, pa ću otići, Sale će biti selektor, pa će otići, ali Nikola mora da bude tu još 10 godina... Ako je odlučio da se spremi za sezonu u Denveru i za ugovor koji ga čeka i to za ogroman novac, ja to razumem i to nije nikakav problem. Suština je da tog dečka ispoštujemo", podvukao je Predrag Danilović.