"Baviti se pčelama nije lako ali, s druge strane, za mnoge bi to mogla biti dobra prilika da se nečim bave umesto da 'čekaju' posao", kaže Marko, ističući da se pre deceniju pčelarstvom u selu nije bavio gotovo niko, a sad ima bar tridesetak pčelara.

Marko je sad već ozbiljan pčelar iako je "seleći" postao tek pre tri godine. Kupio je sa nekoliko kolega kamion "mercedes", koji je od davne 1976. kad je proizveden imao i boljih dana, i sada pet puta godišnje njime pčele putuju na ispašu. "Na lipu" na Frušku goru, "na bagrem" u Ljig, Batočinu ili Raču Kragujevačku, ili tu po ataru gde se "pase" suncokret i uljana repica.

Pčelarstvo nije "rocket science", što bi rekli Amerikanci, ali nije zanat koji može da se nauči (samo) iz knjiga.

"Svaki pčelar ima neki svoj opšti sistem, ali stvar je komplikovana jer je jedna košnica zapravo jedno društvo pčela, i svaka je košnica drugačija. Neka su društva mirna a neka baš 'ljuta' i lako na čoveka krene opasan crni roj", kaže Marko.

"Slatko blago" je velika izvozna šansa Srbije

Med Marko i kolege iz lokalnog udruženja pčelara prodaju "na veliko". To znači da pakuju svoje tečno zlato u burad od 300 kilograma, zatim dođe otkupljivač koji uradi analizu kvaliteta, i taj med po ceni od 2 evra (suncokretov) do 4,5 evra (bagremov) po kilogramu ubrzo krene put inostranstva, najviše ka Italiji, ili put domaćih fabrika, pa ka rafovima prehrambenih prodavnica. Tek nešto malo proda se lokalnim radnjama "zdrave hrane".

"Nažalost još nismo ni blizu toga da u inostranstvu možete da kupite nekakav 'srpski med'. Pčelari su suviše slabi da naprave brend, a država ne pomaže ni proizvodnju ni zaštitu. Zbog toga naš odličan med služi da se poboljša kvalitet mešavina u Italiji, Nemačkoj, Norveškoj…", kaže Sekulić.

Ali, od meda može da se živi. "Ako je neko vredan", dodaje Marko. Da bi pčelarstvo bilo "posao", a ne samo "rmbačenje" u ataru i po mrklom mraku i po najvećoj julskoj žezi, potrebno je imati najmanje 100 košnica, i pčele voziti na bar dve paše godišnje.

Pčelara početnika ima malo, ali ih ima.

"Svi bi da zarade mnogo i brzo, i svi imaju tri ista prva pitanja – kad vrcam, koliko vrcam i koliko je to para", kaže Marko Sekulić.

Nema više prinosa meda od po 100 kilograma po košnici godišnje, kao što je bilo kad su se u Srbiji gajile srpske sorte suncokreta a ne sadašnje uvozne, ali 25-30 ipak bude. I kad se na to doda, recimo, 10-17 kilograma lipovog meda sa druge ispaše, eventualno i treće… može da se "nakupi" i do 70 kilograma meda po košnici godišnje.

Meda neće biti ni za lek?

To daje prihod od 10 do 15 hiljada evra godišnje, ali veliki su i troškovi, a da se cena rada koji nekada počinje i u 4 ujutru a završava se iza ponoći, ili se radi kad zapeče julsko podne, i ne računa.

"Pčelari i med su potrebni Srbiji. Ne samo zbog potencijalno velikog izvoza, nego zbog zdravlja nacije. I zbog toga bi i naša država, poput recimo Slovenije (zemlje koja je čak registrovala svoju vrstu pčele u EU), morala da im pruži mnogo veću podršku. Današnjih 720 dinara subvencije po košnici je ništa. Pa, ako je Opština Kikinda mogla da iz skromnog budžeta izdvoji novac za pčelare početnike, to bi sigurno mogla i država na pokrajinskom ili republičkom nivou", kaže Sekulić.

KAD RATAR MALO 'ZAMULJA' SEME

Ipak, nije samo novac za započinjanje ciklusa proizvodnje problem kojim bi mogla da se pomnije pozabavi država. Veliki problem pčelarima predstavljuju i kolege poljoprivrednici.

Naime, pojedini srpski ratari koji imaju manje parcele "dorađuju" fabričko seme insekticidima koji ubijaju štetočine, ali i pčele.

Problem je i zaprašivanje agrokultura, koje je zabranjeno kada su biljke u cvetu, ali se zabrana ne sprovodi striktno.

"Neonikotinoidi kojima se zaprašuje dezorijentišu pčele, ili ih ubiju ili ih hemijski tako 'označe' za druge pčele da ih čuvari košnice ubiju na ulazu. Pčele ne dozvoljavaju da se matica i društvo zaraze, pa se dešava da pred košnicama nađemo čitave gomile ubijenih pčela-radilica".

Poseban problem je što vojvođanski pčelari imaju sve manje mesta na kojima uopšte mogu da postave košnice."Ratari uzoru i više od svoje parcele, čak i tih nekoliko metara širine koliko nama treba da smestimo pčele. Ako je tu kanal, ide se do same ivice. Pa ne smeš da staviš košnice uz put, da nekog ne ubodu pčele… Muka živa, a u svetu se pčelar zove i plaćaš mu da dođe na tvoju njivu jer stručnjaci kažu da pčelama oprašene kulture daju i za trećinu veći prinos", pun je gorčine Marko.

NIJE ŠIJA, NEGO VRAT

Pčelarima, kao ni drugima koji bi u Srbiji nešto da proizvode a ne da trguju ili čak "prodaju maglu", ne manjka problema. Jedan od od njih, koji posebno muči vojvođanske seleće pčelare, je i "taksa na vazduh". Da bi svojim pčelama obezbedili kvalitetnu ispašu, a sebi bagremov ili lipov med, vode ih u nacionalne parkove. Ali, i pored toga što je dolazak pčela plus i za floru gde god se pojave, to im se naplaćuje. Recimo, u Beočinskom nacionalnom parku plaćaju 180 dinara po košnici koja ulazi u rezervat. To se do pre koju godinu zvalo "pašarina" i iznosilo je 150 dinara. Kada su se pčelari žalili, preimenovana je u nekakvu ekološku naknadu za ulazak u park.

KAKO SE VARA NA MEDU

Med je, nažalost, možda i najkrivotvoreniji proizvod na rafovima srpskih prodavnica, bez obzira da li su u pitanju mali dućani ili internacionalni lanci hipermarketa, kažu pčelari. Količine meda na rafovima daleko su veće od onih koje se u Srbiji proizvedu, ili bar proizvedu prirodnim putem.

Lažni med je čak stigao do najviše instance u Srbiji - Narodne skupštine, gde je 2015. godine zabeležen med proizvođača za kog je inspekcija u jednoj kontroli tezgi u hipermarketima utvrdila da ima "neispravan med".

Slatka zarada: Srpsko "blago" ide u Katar!

Postoji nekoliko načina da se vara na medu, od kojih su neki "legalni" a neki se mogu podvesti pod čist kriminal.

Najrasprostranjeniji način varanja je mešanje pravog meda sa šećernim sirupom. Takvo direktno falsifikovanje radi se dodavanjem u med glukoznih i visokofruktoznih sirupa dobijenih hidrolizom kukuruznog, krompirovog ili pirinčanog skroba.

Posredno, med se falsifikuje hranjenjem pčela industrijskim šećerima. Šećerni sirup se inače daje kao prihrana pčelama u zimskom periodu ako potroše ono što su spremile kao zimnicu. Međutim, alavi pčelari šećernim sirupom nadomešćuju pčelama ono što med čini najzdravijom hranom – polen. Takav frizirani med kasnije se meša sa pravim i kupac plaća punu cenu za nešto što je zapravo pola ili trećina pravog proizvoda.

Da stvar bude gora, ovaj način je poslednjih godina postao i manje-više legalan. Odrednicu "med sa dodacima" iz pravilnika o hrani, pojedini proizvođači tumače ne kako je zamišljena, recimo "med sa orasima" već mnogo slobodnije. Tako onda dobijamo "med sa dodatkom glukoznog/fruktoznog sirupa". S obzirom na to da to regularno piše na deklaraciji proizvoda (ali onoj maloj, pozadi, nečitljivim slovima), rekli bismo da inspekcija ovo toleriše.

Sledeća prevara je takođe na deklaraciji. Kada pročitate da je u tegli "pekarski med", pomislićete da se radi o nekoj vrsti ili načinu spravljanja meda. Radi se međutim o prevrelom medu prilikom otapanja, što ne bi trebalo da se događa, pa je med "pregoreo", odnosno bio izložen previsokoj temperaturi (a za med je svaka temperatura preko 40 Celzijusa previsoka) i time su mu uništena sva blagorodna hranljiva svojstva. Takav med bi po pravilima trebalo da može da se koristi samo u industriji (konditorskoj recimo, jer se ionako proizvodi termički obrađuju), ali ne i u pakovanjima za direktnu upotrebu.

Treći način je već pravi kriminal.Radi se o veštačkom medu, a takvog je na tržištu Srbije, ali i celog sveta, najviše iz Kine. Pčelari kažu da su Kinezi poslednjih godina toliko usavršili hemijsku tehnologiju da, kažu naš pčelari, sada takav med "prolazi" testove i boljih laboratorija u Evropi.

Takav med se uvozi, više ili manje legalno i u Srbiju (svojevremeno je uvoz meda iz Kine bio zabranjen i u EU), pa na rafove stiže pomešan sa pravim medom. Razlog je jasan - uvozna cena takvog "meda" je na granici Srbije, kažu, 1€ - što je polovina cene po kojoj pčelari prodaju svoj najjeftiniji med, i to na veliko.

Nevini nisu ni otkupljivači, gde se kod pojedinih firmi inspekcijski utvrdila razlike između količina otkupljenog meda i onog plasiranog dalje, ka rafovima, a koja je popunjavana fiktivno, "na račun" pčelara.

Zbog toga i ne čudi što se na dva tendera Saveza pčelarskih oraganizacija Srbije (SPOS) za otkup posebno dizajniranih tegli koje bi bile svojevrsan garant da je med kvalitetan i prirodan, nije javio niti jedan veliki otkupljivač.

No, jedan drugi tender je bio uspešan. Na njemu je Rača Kragujevačka dala zemljište i pomoći će izgradnju otkupne stanice za med, a gde će do 2020. godine nići i pogon za punjenje tegli pravog srpskog meda u zajedničkoj kompaniji Opštine i SPOS.

KAKO PREPOZNATI PRAVI MED

Ovde imamo dve vesti za čitaoce i ljubitelje meda. Jedna je loša, a druga - manje loša.

Loša vest je da laik falsifikovani med teško može da prepozna. U tegli na rafu prodavnice, pogotovo. Tu može da bude sumnjiv samo viskozitet, odnosno gustina meda. Ako je redak, zaobiđite tu marku.

Malo je lakši posao kod kuće, kada se tegla otvori. Lipov med, recimo mora da jako miriše. "Kao da ste ispod lipe. Ako nije tako onda je, u najboljem slučaju, mešani", kaže Marko.

 Gustina meda mora da je takva da med koji "curi" mora da ide u tankoj neprekidnoj niti, a ne da kaplje, odnosno ide u mlazevima.

Generalni test je parče hleba. Ako je med dobar, hleb će ga upiti i površina parčeta će izgledati "sasušeno". Ako je površina "masna" i med se više razliva nego upija, s medom nešto nije u redu.

I na kraju, svi znamo da se med "steže", odnosno kristališe. Med od uljane repice (da, taj verovatno nikada niste ni videli a najbogatiji je polenom) se stegne već pet dana od vrcanja. To je, međutim odlika samo pravog meda. Veštački i onaj "prekršteni" se ne stežu. No, i pored ove osobine niko ne želi da kupi kristalizovani med i sam ga "otopi" u toploj vodi.

Stigli smo i do "manje loše vesti". A ta vest je da i kod konzumiranja falsifikovanog ili "dorađenog" meda uglavnom ne rizikujete zdravlje.

Norvežani odlepili: Dajte nam srpskog meda

"Poješćete možda više industrijskog šećera nego što ste mislili, imaćete viška energije, ali ne bi trebalo da bude ozbiljnijih problema. Najveći problem je što ste prevareni – kupili ste med jer vodite računa o svom zdravlju i zdravlju svoje dece, a malo toga zdravog unesete u telo", kaže Sekulić.

S tim se u potpunosti slaže i Radomir Ćirilović, iz Pokreta za zaštitu potrošača Prosperitet iz Novog Sada.

"Žalosno je i neverovatno da potrošač u današnje vreme, umesto da se oslanja na nalaze savremenih laboratorija, mora da se služi prastarim metodama ne bi li utvrdio da li to što je kupio uopšte jeste med", kaže za MONDO Ćirilović.

Ćirilović pola u šali, a pola u očajanju, podseća na "metode naših starih": da li je med lepljiv ("loše"), da li peni pri zagrevanju ("loše"), da li se odmah rastvara u čaši vode (loše) ili pada zgusnut na dno...

U ovom udruženju, čije je ime u javnosti postalo poznato nakon što je uspelo da "natera" objedinjenu naplatu novosadskih komunalaca da otpiše nezakonite kamate građanima, kažu da ni kod meda, kao ni kod druge hrane u rafovima prodavnica, prave kontrole nema.

Inspekcije se pravdaju manjkom ljudi i nejasnom podelom nadležnosti (šta je pravo/posao sanitarne, šta poljoprivredne a šta tržišne), a udruženja potrošača nemaju mogućnost da sama prave kontrole, a za analize akreditovanih laboratorija, čak i kada njihov rad ne bi bio upitan, treba novaca i procedura je preduga (prva analiza, pa žalba proizvođača, pa druga analiza, eventualno i superanaliza, pa tek onda objavljivanje rezultata).

PČELARI GANGSTERI

Da, i među pčelarima ima kriminalaca. I to onog najnižeg nivoa, koji se neće libiti da za sat-dva odnesu svu višemesečnu muku nekog kolege. A takvih vesti sada ima, maltene, svakodnevno.

Krađa meda i košnica je bilo odvajkada, ali poslednjih nekoliko godina stvar je toliko uzela maha da su pčelari počeli da nabavljuju terenske kamere kako bi pokušali da krađama stanu na kraj. A lopovi su, tužno je to, sigurno kolege.

"Ne može da med ili pčele u košnici ukrade baš neko 's ulice'. Potrebno je otvoriti košnicu, otresti pčele sa saća u ramovima, ili propisno zatvoriti košnice za transport… Ima, doduše i slučajeva da se odnese po desetina košnica, kao nedavno u Kikindi, ili čak odveze cela kamionska prikolica puna košnica, kao u junu u Pančevu", objašnjava Marko.

A lopovu, i kad se nađe, ne sleduje neka ozbiljna kazna. Ako sud i odredi da se šteta nadoknadi, u praksi do toga uglavnom ne dođe.

"Kao da je dozvoljeno da se krade. A nije da štete nema – jedna košnica s društvom pčela košta najmanje 120-150€, plus bar 50 evra za med u njoj", jada se Sekulić.

I za kraj, jedan savet. Sezona je godišnjih odmora, mozak radi "s pola kapaciteta" ali ipak ne padajte na fore tipa "zlatiborski med". Takav ne postoji - čak nije ni livadski, već je, kako su to potvrdili brojni susreti pčelara na sajmovima, po pravilu reč o suncokretovom medu donesenim sa strane a "prekrštenim" tako za turiste.

Mafiji med unosniji od droge

CENA SVE GOVORI

Treba znati i da se loš med najlakše "prepoznaje" zdravorazumski - po ceni. Ako je cena jednog kilograma bagremovog meda kod pčelara (i to na veliko) 4,5 evra, ili oko 540 dinara, cena tegle tog meda ne može biti na rafu prodavnice isto tolika. Jer "od polja do trpeze" taj med mora da se preveze do punionice, sipa u tegle, etiketira i spakuje (samo tegla i poklopac su recimo 20 dinara), zatim proda trgovcu uz zaradu, preveze do prodavnice, i tamo proda krajnjem kupcu, takođe uz zaradu. Ako na prevoz ode samo 5 odsto vrednosti meda, a zarade otkupljivača i trgovca ne pređu po 20 odsto (a često su veće), uz 20 odsto PDV-a, kilogram tog meda ne može biti manje od 1.000 dinara. A u sprskim hipermarketima prosečna cena kilograma meda je 500-600 dinara.