Olivera Katarina za MONDO o šamarčini u "Skupljačima perja", ulogama koje joj više niko ne nudi, susretu sa Salvadorom Dalijem i predstojećem koncertu.
Važila je za jednu od najlepših žena kinematografije, ne samo u Jugoslaviji, a i dan-danas izgleda kao da je u njoj i dalje sva snaga ovoga sveta.
Kolumnista MONDA i vrsni poznavalac domaće i svetske kinematografije Mladen Nikolić ovako je opisao:
Duge tamne kose, senzualnih ali stisnutih usana, zagasite boje glasa i jasnih crta lica, sa izraženim jagodicama i pogledom koji hipnotiše. Za njom je provejavao snažan utisak egzotične, temperamentne, jake žene, nalik na tigricu - neukrotiva, čvrsta, samosvesna.
Najveća diva YU filma - Olivera Katarina
Pred koncert u Kombank dvorani (nekadašnji Dom sindikata) 11. maja, kada gde će izvesti bezvremene hitove poput "Sedim u jednom pariskom lokalu", "Đelem đelem", "Alaj mi je večeras po volji", "Niška banja", "Pričaj mi o ljubavi", "Šu-šu", "Verka kaluđerka", "Šošana", "Nikad ne zaboravi dane naše ljubavi"... Olivera Katarina je za MONDO pričala o svojim iskustvima na velikom platnu, o "incidentu" u "Skupljačima perja", o susretu sa Salvadorom Dalijem...
Uloga Lenče u filmu "Skupljači perja" reditelja Saše Petrovića, donela joj je veliku slavu širom sveta. Taj film se i danas smatra jednim od najboljih u domaćoj kinematografiji. Njena interšpretacija pesme "Đelem, đelem," zaludela je svet.
Evo čega se seća sa festivala u Kanu:
"To je bilo veliko slavlje, nezaboravno. Sad kad sam bila u Kanu sam se toga setila. 'Avala film' je organizovao jedan veliki prijem gde je pozvao najveće svetske zvezde tada koje su bile u Kanu. Oni su došli, a ja sam imala koncert za njih. Bio je Janika Balaš sa svojim tamburašima. E, to što smo tada doživela, jer su razbijali sve pred sobom. Odjednom, ti civilizovani i hladni zapadnjaci potpuno su bili poludeli, sve sa stolova su bacali dole da je to takva srča bila, a ja se izula bosa i po toj srči sam bosa igrala. To je toliko ludilo od energije bilo, ja sam bosa igrala, kap krvi nije potekla. Neverovatno nešto".
A, tokom snimanja filma, šta vam iz tog period "odzvanja" u glavi?
"Najteže mi je bilo kada me je Bekim Fehmiu raspalio. Morao je da me udari strašno i on je toliko mene zveknuo, šamarčinu mi je udario. Ja sam odletela na drugi kraj sobe i pala preko jednog sanduka na kičmu. Bilo je strašno i mnogo me je bolelo. A, on je bio jako sladak kad je to uradio, posle je bio tužan pa je klekao pored mene i skoro zaplakao, molio me da mu oprostim i da on to nije namerno, već zbog filma sve. On je bio veliki glumac i veliki kolega".
Bila je muza reditelja crnog talasa, a njen "egzotični" izgled temperamentne zavodnice je mamio obožavatelje širom sveta. Sada ima 78 godina, ali iz nje i dalje izbija večni sjaj dive i neukrotivi duh one lepotice za kojom su svi uzdisali.
Koja je "tajna" vašeg održanog glasa i izgleda? Šta je to što ste vi radili na sebi da to tako opstane?
"Da vam kažem, nikad nisam samu sebe lagala. Živela sam u istini, ma kakva ona bila. I zaista bez lažne fraze, ja sam živela u velikoj ljubavi. Ustvari, svuda oko sebe nekako sam imala toplinu i saosećanje za sve one kojima nije dobro i kojima je teško, pa onda prema mom sinu koji je morao da ode iz zemlje. Sve su to stresovi, ali ja sam nekako to prevazilazila nekom svojom snagom. Kako, ne umem da vam kažem kako. Ne znam odakle je crpim, ja sam dosta sama, da ne kažem usamljena. Doduše, okružena sam ovim mladim ljudima koji mi ne daju da klonem i koji mi stalno duvaju u jedra. A, verovatno su to i geni, ja sam malo takva. Mislim da je to najbitnije, što sam ja takva rođena da imam tu energiju".
Šta je to što vas podstiče da i dalje nastupate, da i dalje izlazite pred publiku?
"Pa, traže ljudi to od mene. Na ulici, na pijaci, u radnji pitaju me: 'Kada ćemo da vas gledamo ponovo?' Ja vidim da to interesovanje postoji i što bih ja sad njih izneverila, i da ne dam takav koncert kad oni traže to od mene".
Poslednji film u kojem ste se pojavili je bio "Čarlston za Ognjenku", 2008. godine...
"Imala sam divan kontakt sa Urošem, on je bio jedan tako darovit reditelj i toliko me je zabolela duša kad sam čula šta mu se dogodilo, da ga nema više. Na početku, kad je tek trebalo da raširi krila, on je morao da ode, to me je jako pogodilo".
Da li biste prihvatili neku ulogu u filmu i ponovo se pojavili na velikim platnima?
"Pa, što da ne. Ako bi mi ponudili nešto što meni odgovara. Nisam imala ponude od tada, valjda nema uloga za mene".
Kada biste vi imali svu slobodu da osmislite scenario za film, u kojoj ulozi biste sebe sada videli?
"Ja da se pitam i da mogu da biram, a naravno ne mogu, jer se niti pitam, niti biram, ali kada bi... Ja mislim da bih ja sad mogla da igram neku majku hrabrost, neku nacionalnu heroinu, ženu snažnu koja se bori za svoje ideje i ideale. Takva neka uloga bi bila za mene. Samo ja ne znam kako ti reditelji to ne vide. Nema scenarija za mene".
Da li možda u nekoj aktuelnoj glumici sada vidite sebe iz mladosti?
"Ne, ne, sebe nikad ne vidim u drugima, niti uopšte verujem u to da neko može biti u drugome. Ne može, svako je ličnost za sebe. Vidim talentovane mlade glumice i glumce, ali ne vidim da su to duplikati nečiji, ja to ne prihvatam uopšte".
Sa kojim rediteljem "crnog talasa" ste najviše voleli da sarađujete i zašto?
"Sa Jovanom Živanovićem u filmu 'Uzrok smrti ne pominjati'. S njim sam sa zadovoljstvom radila. Pa, sa Sašom Petrovićem naravno, Kadijevićem isto."
Priča se da je nakon jednog vašeg koncerta u Parizu, Salvador Dali "pao na kolena" pred vama, ali vi ste jednom prilikom rekli da je to preuveličano. Kako je stvarno izgledao vaš susret sa njim?
"Taj susret je bio dirljiv. Došao je u moju garderobu - već to da on dođe u garderobu je nešto. On je mali čovek, pa ima one brkove... I sad, ja vidim nekog čovečuljka sa tim brkovima i znala sam da je on zbog tog originalnog izgleda. Rekao mi je odmah: 'Šta ste to uradili? Vidite da ste mi zapalili dlanove!' Bio je jako simpatičan i šarmantan, i zaista je voleo kako ja pevam pošto je i on temperamentni Španac pa mu je odgovarala moja muzika".
Da li ima neki kompliment koji pamtite da vam je najviše prijao ili imponovao?
"Uf, ne mogu da se setim, to je toliko toga bilo. Ja nekako nikad to nisam doživljala kao nešto što treba da mi imponuje. Toliko sam bila oguglala na to, jer su me konstantno obasipali, da je prestalo da bude interesantno. Ali, znate, uvek mi je brujalo u ušima... Kad me pitate: 'Da li pamtim', e, to pamtim. Kad moj muž meni kaže: 'Ženo moja jedina', a ja hoću da se istopim (smeh). I to kako kaže, sa puno emocija onako najiskrenije, to dobija neka viša značenja, to je tako uzbudljivo, tako me uznese negde u visine. 'Ženo moja jedina'. Nikad neću to zaboraviti".
Kako gledate na ljubav od smrti vašeg muža?
"Sad gledam na prijateljstva. Ne pada mi na pamet ljubav te vrste, ali ja imam prijatelja puno i to negujem. Imam ljubav prema sinu, majčinska ljubav, sada je vreme za to. Sve u svoje vreme."
Koja je po vama razlika između muškaraca u vreme vaše mladosti i danas?
"Smatram da to sve zavisi od žene. Žena sve to radi, opasnice su žene. Žena može da napravi od čoveka budalu, a može da ga uznese u zvezde. Žena sve može, ona je svemoćna. Zaista jeste".
Da li nešto možda zamerate sebi ili biste voleli da ste uradili drugačije?
"Ništa. Život je tekao spontano kako je tekao. Nemam šta da zamerim, niti za čim da žalim. Sve je bilo u skladu sa zdravim razumom i prirodno".
Šta biste danas iz ove perspektive i s ovim iskustvom koje ste stekli, rekli sebi tada kada ste bili na "vrhu sveta"?
"Budi to što jesi i gotovo. Uvek radi samo tako".
