Pročitajte priče ljudi koji su pre 70 godina gradili zemlju. "Imao sam 10 godina kad je počela izgradnja Novog Beograda, bio sam vodonoša", priseća se Mihailo Pešić, jedan od onih kojima treba da kažemo: HVALA!
"Brigadirke i brigadiri, u vrstu! Drugarice i drugovi, zdravo!", odjeknulo je danas oko podneva kod palate Ušće na Novom Beogradu, na istom mestu gde je pre 70 godina počela izgradnja Novog Beograda.
Pa onda himna"Hej, Sloveni", a posle nje i ova aktuelna "Bože, pravde". Obe su saslušali u stavu mirno, ali su ipak više pevušili onu staru, jugoslovensku.
Scena kao iz vremeplova, kao da smo se vratili u scene iz filma "Prekobrojna" sa Milenom Dravić i Ljubišom Samardžićem, kada je cela posleratna Jugoslavija bila veliko gradilište, a momci i devojke, i deca, gradili autoputeve, zgrade, mostove. I to sve na dobrovoljnoj bazi, sa nezamislivim entuzijazmom i voljom. Za divljenje!
Istina, tadašnja komunistička vlast lepo se dosetila da upregne sopstveni narod da rmbači bez nadoknade, ali je "igrala na kartu" elana i raspoloženja posle pobede u Drugom svetskom ratu. I isplatilo se.
Po temperaturama debelo ispod nule ili debelo iznad nule, ovi ljudi su golim rukama i uz pomoć alatki (a možete da zamislite kakve su bile u ono vreme), pravili temelj zemlje koja je htela krupnim koracima napred.
Jovan Tomanek, 83-godišnji penzioner, iz severne Dalmacije, opština Obrovac, došao je u Beograd 4. avgusta 1950. godine sa benkovačkom četom. Seća se datuma kao da je bio juče! To je bilo dve godine nakon što je krenula izgradnja Novog Beograda. Imao je samo 15 godina.
"Naš logor (kamp) je bio ovde negde", pokazao nam je rukom Tomanek prostor oko današnje palate Ušće i nastavlja:
"Ovde ničeg nije bilo osim nedovršene zgrade vlade (Palata federacije, prim. aut.). Svuda okolo bio je pesak. Imali smo ašove, kolica, krampove, istovarali smo ugalj, vukli pesak na drugu stranu... ma, svašta smo radili".
Šta je uopšte "teralo" te ljude, izmučene od velikog rata, gladi, nemaštine, da podižu zemlju iz temelja, da se dobrovoljno prijavljuju ta teške fizičke poslove?
"Mi smo otuda (iz Dalmacije, prim. aut.) želeli da što pre dođemo da vidimo Srbiju i Beograd. A vuklo nas je ono 'Tito, partija'. Bio sam komunista, a i danas sam taj. Postao sam član Komunističke partije Jugoslavije, pa onda član Saveza komunista, dok se nije raspustio i nije nastala Socijalistička partija Srbije. Ja ću to biti dok ne umrem, ponosan", priseća se Tomanek, koji nema nikakvih problema sa zdravljem, osim što slabije čuje na levo uvo, pa nas je zamolio da budemo malo glasniji.
Kakva je bila atmosfera u tim kampovima, među brigadirima?
"Bilo je lepo. Bili smo veseli, nije se osećalo nita loše, nikakve razlike među nama, a bilo je raznih nacionalnosti. Imali smo i solidnu hranu. A radna odela smo dobijali samo kad smo odlazili kući. I cipele i značkice, evo kao ovu, ova je iz tog vremena", priča nam ponosno ovaj krepki 83-godišnjak, ponosno pozirajući sa diplomom graditelja i udarničkom značkom.
A kako mu se danas dopada Novi Beograd?
"Ma, ovo je nezamislivo šta je sve izgrađeno! Sila! Ovo je samo mogla volja i snaga, ona Jugoslavija", kaže ushićeno Tomanek, dodajući da mu se ipak ne dopada nešto:
"Mnogo toga je prodato, uništeno... Ali, nadam se da će biti bolje!".
Predsednik Odbora veterana graditelja Novog Beograda Slobodan Ristanović rekao je da su u prvoj fazi izgradnje Novog Beograda, od 11. aprila 1948. do petog novembra 1950. godine, 904 omladinske brigade sa skoro 200.000 akcijaša podigle su "od temelja do krova" veliko stambeno naselje na Tošinom bunaru, palatu predsedništva Vlade FNRJ (današnja Palata Srbija), hotel Jugoslavija, Studentski grad, Dom kulture...
U istom periodu, naveo je on, omladina je na 33 lokacije u starom Beogradu izgradila i dogradila više od 50 objekata, među kojima stambena naselja na Karaburmi, Mirijevskom i Južnom bulevaru, Obilićevom vencu, hotel Metropol, zgradu akušerske klinike, Dom sindikata, dograđeni su spratovi na Ekonomskom i Veterinarskom fakultetu...
Ristanović je rekao da se prve godine izgradnje Novog Beograda mogu smatrati herojskim, jer je, podsetio je, u zemlji tih godina vladala velika oskudica u svemu.
"Nismo imali dovoljno građevinskog materijala ni mašina. Samo smo entuzijazma imali na pretek, a svega drugog malo. Radili smo požrtvovano i udarnički do iznemoglosti", prisetio se Ristanović.
POGLEDAJTE FOTOGRAFIJE
U grupi brigadira i 80-godišnji Mihailo Pešić, sa Zvezdare, inače rodom iz Leskovca, naglašava.
"Bio sam ovde od početka, od 11. aprila 1948. godine. Imao sam 10 godina. Bio sam vodonoša. Ja sam četvorostruki udarnik, bio sam i na izgradnji raznih puteva, autoputa 'Bratstvo i Jedinstvo'. Posle sam živeo sa roditeljima u Leskovcu, ali me je život vratio u Beograd i 30 godina sam radio u Vojno-tehničkom institutu u Katanićevoj", kaže nam ovaj veseli čovek.
Pridržava se štapom.
"Ovo mi je najbolji prijatelj. Polomio sam kuk, ali neću da se operišem, ne dam se! Vi da se naživite, momci, a ja planiram do 100. godine", kaže kroz osmeh.
Kad smo ga pitali kolika mu je penzija, odgovara:
"Ma, sad mi je 30.000 dinara. Uzeli su mi onim smanjenjem od 10%...".
Ministar za državnu i lokalnu samoupravu Branko Ružić pozdravio je grupu posleratnih akcijaša, izražavajući im divljenje na entuzijazmu i ljubavi prema zemlji.
"Drugarice i drugovi, dame i gospodo, mada bilo je bolje kad smo jednu drugi oslovljavali kao drugovi i drugarice a živeli smo kao dame i gospoda", rekao je Ružić na početku obraćanja, obećavši i izgradnju pravog spomenika graditeljima baš na mestu odakle su i počeli radovi na izgradnji Novog Beograda.
Penzije nije pominjao.
ATMOSFERA
JOŠ MALO ATMOSFERE
FOTOGRAFIJE NOVOG BEOGRADA
Ovim ljudima možemo samo da kažemo: HVALA!
