/od reportera Monda iz Rusije/

Ne znam ni sam koliko sam puta već ispraznio džepove, raširio ruke i noge, okrenuo se, skinuo ranac s leđa, otvorio ga, izvadio laptop, uključio, dokazao da nije bomba, isto ponovio i sa mobilnim telefonom, smeškao se, klimao glavom i potom poput Optimus Prajma sakupljao svoje rašrafljene delove nastavljajući svojim putem.

Ali, niko me nije istresao iz gaća kao Ivan danas.

Zapravo, ja nemam pojma kako se tip zove, ali sigurno je Ivan.

Priznajem da sam zinuo kad sam u daljini ugledao "Samara Arenu", priznajem da sam i ja pomislio kako neodoljivo podseća na svemirski brod iz SF "blokbastera" baš kao i svako pre mene, možda zato što i jeste konstruisana sa tim ciljem.

Ali, priznajem i da sam se oduzeo kada me je na jednom od "gejtova" na putu ka drugoj fudbalskoj dimenziji dohvatio revnosni ruski vojnik - da, baš takav kakvim ga zamišljate - i u sekundi učinio da se osetim prilično nebitnim, iako sam na grudima imao ausvajs koji je lično potpisao Đani Infantino.

Ali... C! A-a. Ivan je drugačiji.

Ivan je sve ono kako Svetsko prvenstvo u fudbalu treba da bude. I sve ono kako ne treba.

Utegnut u čistu uniformu boje oktobarske masline, koja sama po sebi zahteva poštovanje bez obzira na to ko ste, odakle i zbog čega ste došli, kao i ko vas je poslao, Ivan me je odmah ukorio svojim prodornim plavim očima i povišenim tonom na jedinom jeziku kojim se govori u njegovom delu univerzuma davao instrukcije šta da radim.

I to da radim odmah.

To što ga apsolutno ništa nisam razumeo (a, ne verujem da bi bilo drugačije i da je pričao na srpskom) nije bio njegov problem, štaviše samo ga je još više ražestilo i da se u sve nije umešao jedan simpatični vižljasti volonter, koji je građom i stavom bio sve ono što Ivan nije, ne znam kako bi se završila ta naša mala jednosmerna "komunikacija".

Momak koji je na sopstvenu odgovornost prevodio Ivanove instrukcije na engleski oslobodio me je utiska da sam nešto kriv, da sam u problemu i da će ovaj pošteni sin ruskog naroda to već nekako i dokazati.

Ivan me je istrkeljisao uzduž i popreko i pregledao dobrih 7-8 minuta dok je u međuvremenu sve postalo i simpatično, pa sam samo čekao da na dnu ranca pronađe onaj usb sa muzikom koju sam skupljao deset godina, a koji mi je ispao iz džepa 2013. na Sa Calobri.

Ali, hajde da se uozbiljim konačno - tako i treba da bude, tako i mora.

To što je Ivan možda malo preozbiljno shvatio posao za koji je angažovan može da bude samo moj i problem svakoga ko će se sutra zajebati i ući na njegov "gejt". Ivanov posao je da u ovom suludom vremenu svi budemo sigurni i  bezbedni. Ili živi, ako ćemo realno.

Na kraju sam se nasmejan uputio do press centra, podigao ulaznicu za utakmicu i pritom pomislio Bože ako Stojke bude branio našu mrežu kao Ivan svoj svemirski brod, daleko ćemo dogurati!

Ivane, hvala što brineš. Nije to mala stvar.