Bata i Gordan - kopačke, fotelja, pa klupa

Zoran Mirković i Gordan Petrić igrački su se mimoišli u Partizanu, ali su već sarađivali u Partizanu.

Novi trener i pomoćnik u stručnom štabu crno-belih bili su svojevremeno na funkcijama u klubu. Petrić je od 2007. do 2008. godine bio generalni sekretar, da bi zajedno sa Mirkovićem obavljao funkciju potpredsednika kluba (2008-2009) u vreme kada je predsednik bio Dragan Đurić, trener Slaviša Jokanović, a sportski direktor Ivan Tomić.

Sva trojica pomenuta bivša fudbalera Partizana nisu se tada rastali u dobrim odnosima sa Đurićem, koji će godinama kasnije biti optuživan da je napravio velike dugove u klubu, sklapao štetne ugovore po klub (recimo Andrija Živković...).

Zanimljivo, Ivan Tomić je bio trener Partizana od decembra 2015. do 31. jula 2016. godine kada se sporazumno rastao sa klubom zbog loših rezultata na startu te sezone.

Mirković je još jedan u nizu bivših igrača Partizana koji će dobiti šansu kao prvi trener i to bez prevelikog iskustva. U novijoj istoriji kluba, odnosno od 2000. godine, na klupi Partizana bili su Miodrag Ješić, Slaviša Jokanović, Goran Stevanović, Aleksandar Stanojević, Vladimir Vermezović (dva puta), Vuk Rašović, Zoran Milinković, Ljubinko Drulović, Ivan Tomić i sada Zoran Mirković.

Pojedini su osvajali titule ili trofeje u nacionalnom kupu, Jokanović i Stanojević su ostavili, čini se, najdublji trag, a najviše uspeha u Evropi imao je Vladimir Vermezović koji je u sezoni 2004/05. došao do osmine finala tadašnjeg Kupa UEFA. Taj uspeh  je tek u minuloj sezoni ponovio Miroslav Đukić, koga će naslediti Mirković.

Mirković je u karijeri dva puta igrao za Partizan (od 1993. do 1996. godine, pa od 2004. do 2006. godine), ubeležio je 253 nastupa (128 u prvenstvu) i dao je 6 golova (četiri u prvenstvu).

Petrić je odigrao tek jednu utakmicu više od Mirkovića u crno-belom dresu (254), od čega 107 prvenstvenih. Dao je više golova - ukupno 13, uključujući 7 prvenstvenih.

Obojica su, pomenuli smo, imali dodira sa Partizanom i posle igračke karijere, i to ne samo dodira već i aktivnih uloga u upravljačkim strukturama kluba. Ali, ni jedan, ni drugi, nisu otišli iz Partizana, odnosno sa tih funkcija kao zadovoljni ljudi.

Mirković je o Draganu Đuriću, gotovo proročki, govorio avgusta 2009. godine posle samo 13 meseci provedenih na mestu potpredsednika crno-belih.

"Dragan Đurić živi u virtuelnom svetu laži i prevara. Predsedniku nije jasno da neko može da dođe u klub zato što ga voli, iz ljubavi i ideala, a ne samo da bi se zakucao u fotelju. Pokušao sam svojim odlaskom da mu to objasnim. Ne znam kome više taj čovek baca prašinu u oči. Samo se plašim da će da dovede klub do ivice propasti, a onda će da pobegne pod izgovorom: 'E, moram kući, imam obaveza u firmi'. Uvek je krivac neko drugi, nikada predsednik. Najpre je Jokan bio kriv za sve, pa je smenjen. Onda je Petrić postao najveći problem u klubu. Sledeći je, valjda, Ivan Tomić, a kad njega oteraju, na red će da dođe Goran Stevanović. Ko je zagovarao sve te smene i kada će taj da odgovara za svoje postupke, da li će on nekada biti krivac“, zapitao se Mirković.

Gordan Petrić je imao zapaženu rolu na čuvenoj Skupštini Partizana održanoj krajem maja 2016. godine kada su se dve struje u klubu - jedna koju je predvodio Žarko Zečević (pobednička) i druga, iza koje je stajao Nenad Bjeković - pokušao da pomiri zavađene strane, govorom koji je odjeknuo.

Ta sednica, međutim, nije završena. Prekinuta je posle žestoke svađe, teških reči, optužbi, vike, dreke... sve je ličilo na rijaliti šou.

Petrić je tada probao da bude glas razuma, da apeluje na ljude koji su do juče bili bliski, da bi na kraju poručio: "Ako nije moguće da se udružite i pomognete Partizanu, odoh ja na ova vrata, pustiću bradu i odoh negde u planinu".

Petrić nije pustio bradu i nije otišao u planinu, već je počeo da gradi ili bolje rečeno nastavio da gradi trenersku karijeru. Bio je trener Bežanije 2013. godine, pa Sinđelića (još jedan zajednički imenizelj sa Mirkovićem), pa kratko Zemuna, Čukaričkog (samo tri meseca) i potom Rada.

Bata Mirković ima još manje trenerskog iskustva. Bio je trener Sinđelića iz Beograda, a poslednje dve godine je bio asistent svom "fudbalskom i životnom mentoru", kako je danas sam nazvao Ljubišu Tumbakovića, koji ga jeste pogurao ka odluci da prihvati poziv Partizana da nasledi Đukića.

Ali, Mirković je u karijeri kao igrač radio sa velikim trenerskim imenima u Italiji, kakvi su svakako Marčelo Lipi i Karlo Anćeloti, od kojih je svakako nešto naučio, zapamtio. Uz to, nije prvi put (štaviše!) da se čelnici Partizana (ne samo trenutka garnitura) odluče da gurnu u vatru nekoga ko nema iskustva, a neretko su takvi eksperimenti i davali rezultate (pomenimo Jokanovića i Stanojevića).

Mirković je, u međuvremenu, obavljao još jednu funkciju. U Fudbalskom savezu Srbije, čiji je predsednik tada bio Zvezdan Terzić, aktuelni direktor Crvene zvezde.

Mirković se nije dugo zadržao u FSS, gde je obavljao funkciju sportskog direktora. Od aprila 2007. do decembra iste godine. Dakle samo 7, 8 meseci.

"Odlazim isključivo zbog profesionalnog neslaganja i pokušaja nametanja načina rada koji se kosi s mojim ljudskim i poslovnim principima. Nikada nisam bio marioneta, jer mi vaspitanje i ponos to ne dozvoljavaju. U prethodnom periodu dao sam sebe, ali ne dam na sebe. Susreo sam se sa nepremostivim problemom u komunikaciji sa onim sa kojim sam postigao dogovor o saradnji. Često sam bio zatečen odlukama koje su donete bez mog znanja. To je potcenjivanje mene kao direktora i kao čoveka", napisao je tada Mirković na rastanku od FSS i Terzića.