Postoje igrači koji obeležavaju franšize. Postoje igrači koji obeležavaju ere. Postoje igrači koji menjaju igru. Postoje igrači koji, hteli ili ne, postaju najbolji ambasadori lige i košarke. Postoje igrači posle kojih ništa više neće biti isto. Jedan od njih je Tim Dankan.
Tihi, nenametljivi momak, koji je danas dosta ozbiljan majstor borilačkih veština, do pre samo tri sezone bio je stub i simbol San Antonio Sparsa. U praktično dve ere Sparsa, lider je uvek bio Tim Dankan. Bilo da je to era "Tornjeva blizanaca" ili era ultrainteligentne košarke, kada su mu društvo pravili Đinobili i Parker, Dankan je uvek bio lider Sparsa. I svi veliki uspesi Sparsa su se dogodili u eri Tima Dankana. Svih pet titula NBA lige i sva finala. U svim tim uspesima nukleus je bio Dankan. Sve se gradilo oko njega i sve to bez njegovog guranja u prvi plan. Samo tim je bio bitan. Tim je bio tim.
Pored svega toga, Dankan je, u košarci i životu, mera za skromnost i lojalnost, kao Frančesko Toti u fudbalu. Jedan je bio princ Teksasa, drugi princ Rima, ali ne samo Rima, sigurno i cele Italije. U takvim osobama su oslikani svi principi poštovanja, lojalnosti i skromnosti. Ove osobine koje su danas izuzetno retke, nisu smetale pomenutim legendama da postignu sve to što su postigli i budu večni simboli svojih timova.
Tim Dankan je osvojio pet NBA prstenova, od ukupno pet, koliko Sparsi imaju. Reklo bi se da od njega počinje dinastija Mamuza. Isto tako, tek od njegove pojave Sparsi su počeli i da osvajaju titule Zapadne konferencije. Sa Dankanom su izgubili samo jedno finale NBA lige, protiv supertima Majami Hita, kada se Vejdu, Bošu i Džejmsu pridružio najveći trojkaš lige, Rej Alen. Izgubili su još u šestom meču kada je Alen iz ugla pogodio trojku samo pet sekundi pre kraja produžetka.
Ovog puta nećemo navoditi svaki uspeh, titulu i osvojenu medalju Dankana, jer u ovom momentu se verovatno ni on ne seća svake, a ima ih mnogo. Rođen na Devičanskim ostrvima, Dankan je prvo počeo sa plivanjem. Timi je maštao o tome da pliva za reprezentaciju SAD na Olimpijskim igrama i sve je podredio tome. Kada imate ogromno vodeno prostranstvo koje vas okružuje, logika vam nalaže da razmišljate o plivanju. Šta biste radili, osim što biste plivali. Tako nekako je išla i priča o mladom Dankanu.
Košarka treba da "zahvali" Uraganu Hugo što je Dankan prešao na košarku. Dolazak Huga iz Afrike je bio najavljivan u medijima. Svi su sa zebnjom očekivali udare u zoni Kariba. Iako je najmanja šteta bila u zoni Portorika i Devičanskih ostrva, za Dankana je šteta bila velika. Ne bukvalno, koliko psihički. Uragan je uništio jedini bazen na ostrvu! Bazen u kome je Timi trenirao i bio primećen kao talenat koji bi mogao da predstavlja SAD na OI.
Nakon uništenja jedinog bazena u kome je mogao da trenira Dankan je bio demotivisan da pliva u okeanu. Strah od ajkula je bio jači od volje i želje za treningom. A šta drugo sa takvom visinom, rasponom ruku i inteligencijom? Naravno, logičan sled bio je početak treniranja košarke. I eto Dankana u košarci, po nagovoru svog rođaka, da se opredeli baš za taj sport, jer je bio jako visok i vešt sa loptom.
Za taj period se vezuje jedna priča u kojoj su nosioci glavnih uloga Tim Dankan i Alonzo Moning. Alonzo je već bio zvezda koledž košarke i budući pik broj jedan. Igrala se egizibiciona utakmica između igrača sa kontinentalnog dela SAD i lokalnih košarkaša. Među njima je bio Tim Dankan, više plivač nego košarkaš. Kako je bio najviši, na njemu je bilo da čuva Alonza. Trener King je odlučio da uvede Dankana u igru negde tokom treće četvrtine. Seća se kako je Alonzo krenuo na svoj karakteristični "Džordžtaun" poluhorog šut. I šut je bio blokiran. Od strane Dankana. Alonzo je krenuo za Dankanom u kontru kako bi mu ekspresno vratio za blokadu. Tim je to primetio, sačekao Alonza, podigao ga na fintu i zakucao loptu u koš. Publika je totalno poludela. Svi su nakon utakmice okružili Dankana, dečaka od 16 godina, a ne Moninga koji je već važio za buduću veliku zvezdu.
Sve to je gledao trener Odom, koji ga je pratio kroz sve četiri godine na Vejk Forestu. A samo dve godine pre toga, kada je imao 14, nije još ni dotakao košarkašku loptu. Nije imao košarkaški pedigre, nije imao silne skaute oko sebe, ni trenere. Samo je voleo da se zabavlja i igra košarku na jednostavan način. Od početka pa sve do kraja svoje neverovatne karijere.
Već posle druge sezone na Vejk Forestu mogao je da izađe na draft i bude u vrhu prve runde. Nije, jer je obećao majci koja je preminula kada je imao 14 godina, da će završiti koledž i imati diplomu na zidu sobe. Završio je pshilogiju, što mu je sigurno pomoglo da bude takav kakav jeste bio na terenu. I ne samo to. Voleo je svoje vršnjake i školu. Smatrao je da će mnogo izgubiti time što bi rano otišao u NBA i provodio sate i sate na letovima u druženju sa mnogo starijim od sebe. Kada je bilo vreme za to onda je bilo. Ništa ranije.
I on je jedan od retkih pikova na prvoj poziciji koji su završili sve četiri godine koledža i diplomirali. Posle njega je to uradio Kenion Martin. Na koledžu je već počeo da prikuplja gomile trofeja, od najboljeg igrača, najboljeg defanzivca, do najboljeg strelca. Osvajao je dva puta uzastopno titulu konferencija na Atlantiku. I sve to iz hobija. Košarke koja mu je bila hobi posle nedostatka prostora za plivanje. Koja mu je postala novi dom i koja ga je donela ispred očiju svih nas, kao jednog od najvećih koji su igrali ovu igru.
Sigurno je da ga se dobro seća Šarunas Jasikevičijus, iz vremena dok je nastupao za Merilend. Šarunas je povukao kontru i krenuo na svoj dobro poznati usporeni korak kako bi ostao iza čuvara. Loptu koju je uputio ka obruču sačekao je Dankan kao srednji bloker na odbojci. Sevnuo je prvi tempo u stilu Đule Meštera i Andrije Gerića...
Pre nego što je uopšte došao do svlačionice Vejk Foresta, trener Odom se sastao sa Dankanom na njegovim rodnim ostrvima. Dankan mu je rekao samo jednu rečenicu: "Samo jedna stvar treneru. Ja mogu da igram ovu igru". I to je bilo dovoljno za Odoma. Kao što se očekivalo, posle dugog iščekivanja cele lige, Dankan je kao prvi pik na draftu stigao kod Grega Popovića i Sparsa. Stigao je tamo kao najbolji igrač NCAA lige. Njegova introvertnost se odlično uklapala u Popovićev sistem. Pop je uvek forsirao tim i protok lopte, bez sebičnog zadržavanja. A Dankana je video kao heroja koji će njegovu igru i taktiku podići na viši nivo, biti buduća produžena ruka Popa na terenu.
Prva era Dankana u Sparsima bila je poznata kao era "Tornjeva blizanaca". Mlađi je bio Dankan, a stariji Dejvid "Admiral" Robinson. Ko ih nije gledao, može samo da zamisli kakav je to centarski par bio. Obojica su bili vrhunski strelci, skakači i defanzivci. I obojica jako inteligentni igrači. Verovatno prvi i poslednji tandem u istoriji lige na centarskim pozicijama koji je nosio u sebi neverovatan kvalitet, ali koji su savršeno dopunjavali jedan drugog. Dankan je, kao što se i očekivalo, osvojio titulu "rukija" godine, ali ne kao drugi igrači. On je svakog meseca bio najbolji "ruki" lige! S V A K O G meseca!
Robinsonu je trebao partner, makar u skokovima, jer je ostao bez Denisa Rodmana koji je otišao u Bulse. Ustvari, praktično je Robinson oterao Rodmana. "Admiral" je želeo da ugura Rodmana u svoj ritam, da mu nametne svoj autoritet i svoje principe. Želeo je da redovno čita Bibliju, da bude pobožan i uzor mladima. Sve ono što Rodman nije hteo da bude posle odustajanja od samoubistva, kada se zarekao da će biti onakav kakav samo on želi da bude. A videli smo kako to izgleda. Robinson je u Dankanu dobio mlađeg brata, ne samo saigrača. Dankan je već u drugoj utakmici skupio čak 22 skoka i to protiv samog Rodmana. Odmah je izabran u OI star tim i tada ste mogli da naslutite kojim putem će Dankan dalje ići.
S obzirom na to da je bio u rukama Popovića, izvesno je bilo da sa puta neće skrenuti. Na tom Ol star meču su debitovali Tim Dankan i Kobi Brajant, kao najmlađi izabrani igrač u istoriji NBA lige. Još u prvoj sezoni, ser Čarls Barkli, koji inače ne hvali toliko druge igrače, rekao je doslovce: "Video sam budućnost i budućnost nosi broj 21". Već tada je pokazao u kakvog igrača raste i koga su Sparsi dobili, a sve zbog prirodne katastrofe.
Igrao je najdominantniju "ruki" sezonu u istoriji. Niko pre njega, ni posle, nije ponovio tako monstruoznu prvu sezonu. Iste sezone završio je kao peti u glasanju za MVP nagradu! Takođe je izabran u najbolji tim lige. Bio je "ruki", ali je igrao kao da ima već par sezona iza sebe. Pre njega je to jedino pošlo za rukom Leriju Birdu. Ne znam zaista ko može da ne svrsta Dankana u najbolju petorku ikada, iako su "četvorke" bili i Meloun, Garnet, Barkli i još neki veliki igrači, ne vidim kako Dankan nije najveći među njima. Šta god da uzmete kao meru vrednosti.
U svom prvom finalu plej-ofa, postao je MVP, mada je pored njega još igrao Dejvid Robinson. Već tada su svi upoznali njegov čuveni šut od table, koji je izvodio kako licem, tako i leđima prema košu, uz kratki "fadeaway". Dankan, skroman kao i uvek, dao je izjavu posle pobede u finalu: "Neverovatno. Držali smo naš fokus na igri i izvukli do kraja". Nigde nije pomenuo sebe. Ni tada, ni bilo kada. Pop je tada šapnuo treneru Niksa, Džefu van Gandiju: "Ja sam imao Tima, a ti nisi. To je razlika".
Velika zvezda je počela da krči svoj put. Iako su protivnici bili Niksi, koji su igrali jednu od jako dobrih sezona, sa ekstra talentovanim šuterima, Sprivelom i Hjustonom, pa do zaštitnika reketa u liku Markusa Kembija i osakaćenog povredama, ali još uvek vrednog Lerija Džonsona, kao i "braćom blizancima" Krisom Čajldsom i Čarlijem Vordom. Tim Dankan je dominirao sa skoro 28 poena po utakmici i čak 14 skokova u proseku, uz preko dve blokade. Defanzivna zver. Pop je znao šta je dobio i da će dinastija Mamuza dugo vladati NBA ligom. Od tada je bio redovan učesnik Ol star utakmica i stao je na čak 15 učešća. Biran je u prve timove lige, defanzivne prve timove, bio je među najboljim strelcima, skakačima i blokerima. Tiha dominacija Tima Dankana je bila najtiša vladavina jednog igrača ikada. Isto kao i odlazak. Tiho je došao, napravio haos u ligi i tiho otišao.
Poznata je priča o Dankanovom ponašanju na terenu, pre svega prema protivnicima. Često su drugi igrači izjavljivali da su ga čuli kako se oduševljava kada protivnički igrač napravi dobar potez. Iako ga svi poznaju kao izuzetnog takmičara, koji je uvek hteo da pobeđuje, bilo to na treningu ili utakmici, znao je da iskaže poštovanje prema protivniku. Često se znalo da se otrgne "Wow" ili "Oh, man!" kada protivnik napravi dobar potez.
Postoje dva svedočenja bivših NBA igrača, a prvo je izneo Kevin Garnet. U utakmici protiv Sparsa, Garnet je zakucao preko dva igrača, reagujući na loptu koja se odbila od obruča. Na taj potez Dankan se okrenuo ka njemu i odgovorio: "E to je bilo neverovatno". Odmah potom je usledio aplauz. Drugi slučaj je slučaj Itana Tomasa. Dankan je održao Tomasu javni čas i to tokom utakmice. Tomas je dobio loptu na postu, odigrao leđima ušavši u sredinu reketa. Kada je pokušao horog šut, Dankan ga je blokirao. Nakon toga mu je prišao i rekao: "To je bio dobar potez, ali drugi put moraš više da uđeš u kontakt, kako bi iznudio faul ili izbegao blokadu". Tomas je bio zbunjen i nije znao da li se Dankan šali ili zaista želi da ga posavetuje. Rešio je da primeni savet, promašio je šut, ali nije dobio blokadu. Odmah posle čuo je Dankana koji je rekao: "E to je dosta bolje". To je bio Timi. Verovatno svaki igrač koji je igrao sa njim reći će da je on najbolji saigrač svih vremena. Pomagao je mladim igračima, usmeravao ih, bio fenomenalan mentor. On je bio esencija kulture u NBA ligi. Pravi gospodin, na terenu i van njega. Timija jednostavno morate voleti.
Posle njegove prve titule koju je doneo Sparsima 1999. godine u tandemu sa Robinsonom, čekalo se četiri godine na novu. Došla je posle finala sa Netsima, koje je tada predvodio neverovatni Džejson Kid uz pomoć prvog pika drafta nakon Dankanovog, Keniona Martina i nebeskog letača Ričarda Džefersona, koji će kasnije poneti i dres Sparsa. Robinson je završavao karijeru, ali je i dalje bio treći strelac tima u plej-ofu, sa čak 37 godina.
U ovoj seriji se desila kontroverza oko "kvadripl-dabla" Tima Dankana. Potencijalnog. Naime, Dankan je završio utakmicu sa 21 poenom, 10 skokova, 10 asistencija i osam blokada. Tokom treće četvrtine desile su se dve blokade od kojih nijedna nije pripisana Dankanu. Prva je poništena jer je lopta, navodno, bila već van terena kada je stigla blokada. Druga je pripisana Robinsonu, iako se u snimku jasno vidi da je Dankan prvi zakačio loptu. I posle revizije utakmice 2017. godine stvari su ostale iste. Da je tada ispravno upisano, Dankan bi danas bio peti igrač sa ovakvim učinkom, a Sparsi bi jedini imali dva igrača koji su stigli do "kvadripl-dabla", jer je to već učinio Robinson. Dankan nije puno mario za ova dešavanja i samo bi odmahnuo rukom na pomen tog događaja.
Posle ove sezone, Robinson se povukao i tako je prestala dinastija "Tornjeva blizanaca". Prestankom jedne, započeta je druga dinastija u Sparsima, koja je bila još produktivnija od prethodne. Pre svega, treba naglasiti da je Dankan u oba finala i dve prve titule Sparsa bio MVP finala.
Zato je Pop govorio pokojnoj supruzi da prva rečenica svakog dana treba da im bude "Hvala ti Timi", kao zahvalnost Dankanu za sve što je dao Sparsima i Popoviću. Legendarni trener stalno ponavlja da sve to što Sparsi jesu sada, ne bi bilo moguće bez Dankana.
Kako se Robinson spremao za penziju, pravio se novi San Antonio, sa mladim vanameričkim zvezdama, Parkerom i Đinobilijem. I dalje je Tim bio šef, iako to nikada nije isticao, niti ste na terenu mogli da vidite da lopte moraju da idu ka njemu kao centru svih dešavanja. Jednostavno, u njega su svi imali beskonačno poverenje da može da donese pobedu. U vrhunskom finalu, kada su pobedili jednu od najboljih defanzivnih ekipa, Detroit Pistonse sa Benom i Rašidom Valasom, Bilapsom, Hamiltonom i Prinsom, Ben Valas je izjavio: "Tim je držao ceo tim na svojim leđima u sedmoj utakmici i bukvalno ih doneo do prstena. To je ono što najveći igrači rade".
Dankan je "šetao" između pozicija "četiri" i "pet", vrlo često je bio čuvan od strane dvojice čuvara, kao u plej-of utakmici sa Dalasom, kada su ga čuvali Dirk Novicki i Erik Dampjer. Tada je zbog penala izbacio iz igre sva tri visoka igrača i strpao čak 39 poena. Finale sa Pistonsima je bilo jedno od onih finala koje zauvek pamtite. Da li treba naglasiti da je Dankan treći put zaredom bio MVP finala? I to protiv "braće" Valas. Manu je eksplodirao te godine, za razliku od finala dve godine ranije, kada je bio vižljasti Argentinac koji krči svoj put u NBA ligi i obliven znojem "kupuje" svoje mesto u Sparsima. Pored svega toga u timu su imali starog znalca i "klačera", Roberta Orija, koji je trojkama presudio Pistonsima. Posebno je bila bitna peta utakmica kada je Ori postigao koš za pobedu, šutirajući 5/6 za tri poena. Praktično je nosio Sparse kroz poslednju četvrtinu i produžetak. Čak ni blistavo izdanje Čonsija Bilapsa nije pomoglo Pistonsima da uzmu titulu. Inače, i u ovom timu je bio jedan igrač koji je kasnije obukao dres Sparsa, a svi ga se sigurno dobro sećate. Nekadašnji lider Denver Nagetsa, Antonio Mekdajs. Bio je to jako dobar tim Pistonsa, ali ipak nedovoljno dobar da bi definitivno srušio Sparse i Dankana.
Tim Dankan nikada nije pribegavao "treš toku", što gomila igrača zna da radi kako bi nervirali protivnika. Drejmond Grin je izjavio: "Pričao sam mu svašta tokom utakmice. On bi samo podigao glavu, pogledao me kao da se u tom trenutku nalazi u zen fazi i otišao na drugu stranu. Rekao sam sebi, čoveče, to ne pali na njemu i prestao". Isto to su primetili Šek, Garnet, ali i ostali koji su voleli "treš tok". To nije radilo na Dankanu. On bi ih samo bledo pogledao, pogledom američkog baseta i nastavio dalje.
Njegova igra je sakupila sve one osnove košarke kojima te uče treneri kao klinca. Da gađaš tamo gde se linije spajaju, kada pokušaš šut od tablu. Znao je u svakom momentu kada treba da povuče, kada da uspori, kada da traži izmenu, bukvalno sve. Otuda i nadimak "The Big Fundamental". Sve kod njega je bilo bazično, ali na nekom jedinstvenom nivou. Kao da u jednom čoveku imate velike igrače stare škole, Sema Džonsa, Bila Rasela i Bila Bredlija. On je bio kao visoki Leri Bird. Leri nije bio brz, niti skočan, ali bi vas pojeo kroz perfektno izvođenje osnova košarke i njihovu primenu u praksi.
Opet su samo posle godinu dana pauze Sparsi stigli do finala lige. Praktično su terorisali ligu između 2003. i 2007. godine. Ne kao Bulsi, ali jako blizu. Pop i Tim su bili neverovatan, nestvaran tandem. Četvrta titula Dankana je bila prilično laka ako tako možemo reći za bilo koju titulu koju osvojite. U finalu su ih čekali mladi Kavsi, predvođeni novom velikom zvezdom NBA lige, potencijalnim naslednikom Majkla Džordana - Lebronom Džejmsom. Lebron je tada bio još "zelen" za Sparse, ipak je to bio prevelik zalogaj za njega. Iako je blistao u regularnom delu sezone, potonuo je u finalu. Saša Pavlović je bio četvrti strelac tima, iza Džejmsa, Drua Gudena i Bubija Gibsona. Ovog puta Dankan je nagradu za najkorisnijeg igrača finala prepustio Toniju Parkeru, koji je bio nerešiva enigma za odbranu Kavsa. Da Parker nije eksplodirao u finalu, sigurno je da bi nova MVP nagrada završila u Dankanovim rukama. Čak se stručnjaci većinski slažu da je upravo on bio najzaslužniji za novu titulu.
Na petu, poslednju titulu, čekalo se čak sedam godina. Svima se činilo da Sparsi više neće trijumfovati do Dankanovog penzionisanja, jer je došlo neko novo vreme "supertimova". I Sparsi su se promenili. Dankan je bio na kraju karijere, a Sparsi su dobijali novu zvezdu u liku mladog Kavaja Lenarda. Dve godine pre ovog finala, Pet Rajli je došao na ideju pravljenja "supertima". Pre njih to su uradili Seltiksi, koji su napravili trio Pirs - Garnet - Alen. I to im je donelo titulu. Poučen time, veliki znalac je uspeo da dovede u tim Džejmsa i Boša, koje je sačekao domaćin Majamija, Dvejn Vejd. Majami je u njihovoj eri osvojio dve uzastopne titule. Drugu su osvojili upravo protiv Sparsa, u nezaboravnom finalu koje je završeno posle maksimalnih sedam utakmica. Dankan je u tom izgubljenom finalu sa 36 godina bio najbolji igrač Sparsa. I pored trojice mega zvezda, na kraju je Rej Alen rešio pobednika. Tako je Dankan prvi put izgubio finale.
Ali tu nije bio kraj, jer je sledeća godina bila "setovana" za osvetu. Opet isto finale. Dankan stariji godinu, ali je godinu stariji i Kavaj Lenard, budući MVP. Sparsi dobijaju seriju sa 4:1. I tu jednu utakmicu koju je Majami dobio, dobio je tesno. Bilo je to dovoljno samo da izbegnu "metlu". Zalazile su polako karijere Dankana, Đinobilija i Parkera, ali su sve oči bile uprte u nestvarnog Lenarda, buduću zvezdu franšize i novog nosioca prstenja. Naravno, kasnije sve nije bilo tako sjajno i zato Lenarda danas gledamo na severu, u dresu Toronta. Time je stavljena tačka na titule Sparsa. Konto na kraju je iznosio pet titula, svih pet u eri Tima Dankana.
Dankanov karakter je uvek bio neka vrsta večitog pitanja za sve igrače u ligi. Brus Boven je jednom rekao da je Timi jedan od onih ljudi kojima da kažeš da im gore pantalone, rekao bi ti "aha, vidim da gore". Toliko je bio opušten, da je sledeća faza njegove opuštenosti bilo spavanje. Ali u razgovorima, Timi je bio izuzetno zanimljiv, jer je bio elokventan i mogli ste o svemu da pričate sa njim. A koliko ga nije zanimala slava, na konferenciji za štampu prilikom saopštenja o povlačenju iz NBA lige, došao je samo predstavnik Sparsa, bez Dankana. Nikada nije stavio sebe ispred tima, čak ni sa svim rekordima u džepu. On je jedini igrač u istoriji lige koji je u tri različite decenije osvajao titule. Decembra 2013. godine, postao je najstariji igrač koji je zabeležio 20 poena i 20 skokova na utakmici.
Dok je Timi igrao za Sparse, oni su u 17 sezona dolazili do najmanje 50 pobeda u regularnom delu sezone. Jedina promašena sezona bila je ona tokom "lokauta", kada se do plej-ofa igralo samo 50 utakmica. Povukao se kao jedinstven među trojicom igrača koji su došli do 1.000 pobeda tokom karijere. Druga dvojica su čuveni centri, Karim Abdul-Džabar i Robert Periš. Ali je Dankan jedini koji je sa istom franšizom stigao do 1.000 pobeda. Dvojica pomenute gospode su menjali timove. Sa Džabarom deli mesto u istoriji kao jedan od dvojice koji su stigli do 26.000 poena, 15.000 skokova i 3.000 blokada. Malo "verniji" od njega je Kobi Brajant, koji je sa Lejkersima proveo 20 godina, dok je Timi proveo 19 sa Sparsima i Gregom Popovićem. Ali je on za razliku od Kobija, svih 19 puta uveo Sparse u plej-of! Više plej-of utakmica od njega je odigrao samo Derek Fišer.
Specijalna veza je postojala između Dankana i Popa. Pop ga je uvek gledao kao sina. Greg je rekao da su oni srodne duše, ne toliko na terenu, koliko van njega. Kaže da je možda jedini koji je razumeo njegov karakter i njegovu impulsivnost. Greg kaže: "Bio je uvek dovoljno kulturan i zreo da je u mnogo slučajeva samo ignorisao moje izlive besa i bez reči se vratio na teren. To je omogućilo da i ostali igrači prihvataju moje, nekad razumne, a nekada ludačke kritike".
I ako pitate Popa sa kim bi uvek izabrao da večera i vodi razgovor, od svih čuvenih, ali i običnih ljudi, on će vam reći da je to Dankan. Prema njegovim rečima, on je zaista jedina osoba koja je uvek onakva kakva jeste. Da li je Pop pravio timove u odnosu na Dankana ili se Dankan prilagođavao svim igračima koje bi Pop doveo, ne znamo, ali znamo da su njih dvojica bili stvoreni jedan za drugog u košarkaškom smislu.
Prvi put sam ga video u časopisu o košarci koji se izdavao u Srbiji tokom 90-tih (ako se neko seća kako se zvao časopis, a nije "Koš", bilo bi super da napiše u komentaru). Tu se pojavio u dresu Vejk Foresta, kao buduća velika zvezda NBA lige. Još od tog momenta sam pratio njegovu karijeru, jer je po ponašanju i pristupu igri bio drugačiji od svakog drugog igrača, iako su tada atraktivnije delovali Ron Merser ili Tim Tomas. On je najveći koji je igrao ovu igru na poziciji "četiri". Nema previše argumenata, možda nijedan, koji bi ga stavio na drugo mesto. On je celom karijerom pokazao da ima mesto u "večnoj" petorci sa Majklom Džordanom. Za ostala mesta imaju bar dvojica oko kojih se ljudi spore. Oko pozicija "četiri" i "dva" nema dileme. I mislim da ne bi trebalo da je bude.
I pred kraj, moram da istaknem rečenicu koju je svojevremeno izrekao Don Nelson. Kada se povela priča o potencijalnom "trejdu" Dankana kao prvog pika 1997. godine, rekao je: "Ako ga Pop 'trejduje', otići ću sa puškom do njegove kuće". Pop ga naravno nije nikada "trejdovao", iako je Dankan bio jako blizu da se preseli u Orlando, one godine kada su na Floridi planirali "supertim" koji bi činili Trejsi Mekgrejdi, Grent Hil i Dankan. Ali, Pop je bio ubedljiviji.
Trofejni trener kroz sledeću rečenicu je stavio do znanja da mu je savršeno jasno šta će se desiti kada se Dankan povuče. Rekao je: "Kada se Timi povuče, automatski ću biti 10 koraka u zaostatku. Znam to, nisam glup". Svedoci smo da posle Dankana više ništa nije, niti će biti isto. Osim ako Pop ne pronađe novog Dankana, što će biti vraški teško. Gotovo neostvarivo.
Tim Dankan nikada nije bio tipičan lider, kao Kobi ili Džordan, niti dominantan kao Šek ili Džejms. Dankan je uvek igrao neku svoju igru. Fundamentalnu igru, demonstrirajući osnove košarke. Ali na najvišem nivou, gotovo perfektnu.
Uragani uništavaju u svom naletu, besu i snazi. Uništavaju sve pred sobom. Ali Hugo je ovog puta uspeo da nešto kreira iz ništavila koje je ostavio. Kreirao je najbolju "četvorku" koju je košarkaški svet video. Decembra 2016. godine, Tim Dankan se oprostio od igranja košarke. Ali košarka se nikada neće oprostiti od njega, jer je u nju doneo nešto što pre toga nismo videli, a mislim da nećemo ni u budućnosti.
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
SVE KOLUMNE VLADIMIRA ĆUKA
