Veliki Roberto Bađo. Jedini Italijan koji je tresao mreže na tri svetska prvenstva. Zlatna lopta ’93. Vicešampion planete ’94. "Rafaelo svetskog fudbala". Dobitnik "Zlatne lopte" za najboljeg fudbalera sveta 1993. godine. "Desetka". Genije. Maestro sa darom od Boga.

Čovek koji je "nastavio da hoda" posle promašenog penala u finalu Svetskog prvenstva u SAD protiv Brazila 1994. godine. Bio je 17. jul, Pasadena. Penali. Za Italiju su promašili Franko Barezi, Danijele Masaro i Roberto Bađo. Bađo je morao da da gol da ostavi Italiju "u životu".

"Mali Buda", kako su ga (između ostalog) zvali, hteo je da nadmudri Tafarela. Brazilski golman je otišao na svoju levu stranu, Bađo je izabrao drugu, ali je lopta preletela gol. Brazil je šampion sveta!

"Bio je to najteži trenutak u mojoj karijeri. Pre nego što sam otišao na Svetsko prvenstvo moj duhovni učitelj Daisaku Ikeda mi je rekao da ću se suočiti sa mnogo problema na turniru i da će sve biti odlučeno u poslednjim minutima. U to vreme nisam ni mogao da shvatim da će on biti u pravu. Turnir nije počeo dobro, osećao sam pritisak, bilo je mnogo odgovornosti na mojim plećima, jer... trebalo je to da bude 'moje' Svetsko prvenstvo, došao sam na njega kao nosilac 'Zlatne kopačke'. Činilo se da se sve raspada, ali sam se molio i tražio unutrašnju snagu", napisao je Bađo u (auto)biografskoj knjizi "Una Porta Nel Cielo" koja je potom nagrađivana u Italiji.

Ali, sve se, dodao je, promenilo na tom Mundijalu, kada je postigao izjednačujući gol protiv Nigerije a potom i pobedonosni. Sa penala, u osmini finala. Ta utakmica odigrana je 5. jula. Šutirao je u istu stranu kao što će to uraditi 17. jula protiv Brazila. Ali, protiv Nigerije je pogodio...

"Dobio sam loptu u šesnaestercu i šutirao precizno, nije moglo da se brani. Mnogi su to nazvali srećom, i da, kada date gol u 90. minutu treba vam i sreća, ali opet... možda je to bio poseban trenutak. Možda mi je tog trenutka Gospodar dao malo više pomoći nego uobičajeno. Ili mi je pomogla vera, vera u sebe samog, moj unutrašnji mir. Taj gol je bio kao kad gledate neki težak udarac u bilijaru. Kada sam dao taj gol, za mene je Svetsko prvenstvo počelo, osetio sam se ponovo oslobođenim", naveo je Bađo, koji je rođen kao katolik, ali se potom prebacio na budizam.

Bađo je promašio samo nekoiko penala u karijeri i to zato što su mu golmani odbranili, ne zato što je promašivao cilj. Nikada nije šutirao visoko, ni na treninzima - ni namerno, ni slučajno.



"Nemam objašnjenja za to što se dogodilo u Pasadeni. Znao sam da se Tafarel 'baca' i odlučio sam da šutiram po sredini, da malo podignem loptu, da ne bi mogao da je zakači nogama. Bila je to dobra odluka, jer je Tafarel otišao ulevo i nikada ne bi odbranio taj udarac. Nažalost, lopta je otišla preko prečke, ne znam ni sam kako. Šutirao sam penal, jer nikad ne bežim od odgovornosti, ja sam bio određen da ga izvedem. Samo oni koji imaju hrabrosti da šutiraju penal, mogu da promaše. Tada sam promašio. Tačka. Dugo godina me je to proganjalo, bio je to najteži trenutak u mojoj karijeri. Pasadena je moj teret. I dan-danas sanjam taj penal. Kada bih mogao da izbrišem neki trenutak svoje karijere, to bi bio taj", naveo je Bađo.



Zanimljivo, pre njega na isti način je promašio i Barezi, a potom je udarac Masara odbranio Tafarel. Ali, Bađov promašaj se pamti. Ostao je da stoji kod "kreča", pognute glave, da bi mu prišli saigrači, da ga uteše. Ali, Bađo je mnogo veći od tog promašaja.

"Ja sam promašio taj poslednji i odmah su 'izbrisani' promašaji Barezija i Masara. Morao je da bude izabran jedan trenutak tog finala, i izabran je moj. Moja greška. Moj promašaj. Trebalo im je žrtveno jagnje za klanje i izabrali su mene. Ali, zaboravilo se da bez mene ne bismo ni stigli do tog finala. Posle promašaja bio sam 'ukopan'. Jednostavno, nisam mogao da prihvatim kako se to dogodilo. Kada su moji saigrači otišli na večeru, ja sam se zaključao u sobi".

Opijeni uspehom, Brazilci su Bađov promašaj romantično opisivali kao da je duh legendarnog vozača Formule 1 Ajrtona Sene uticao na konačan ishod. A voljeni Sena je poginuo te godine, 1. maja na stazi Imola.



O FINALU...

"Moje igranje u finalu i dalje izaziva kontroverze i raličita mišljenja (zbog povrede protiv Bugarske u polufinalu). Ali, ja sam se osećao dobro. Da nisam, ne bih igrao.  Želeo sam da igram, očajnički. Igrao bih i da su mi odsekli jednu nogu! Trenirao sam celo jutro. Trenirao sam u hotelu u prostoriji u kojoj su se održavala venčanja. Obuo sam patike i šutirao loptu u zid. Mišići su mi bilo OK. Ali, ne zaboravite da je italijanska reprezentacija putovala 6 sati do Kalifornije, a Brazilci su već bili tamo i to je bila njihova prednost. A imali su i lakši put do finala. U prvoj fazi utakmice, podsvesno sam razmišljao o povredi, želeo sam da zašttim sebe, ali tokom utakmice me je to popustilo. Ipak, nisam odigrao sjajnu utakmicu, a nije ni ceo tim".

O PENALIMA

Bađo je bio veliki protivnik odlučivanja pobednika meča kroz penale. "To mi se uvek činilo nepravednim. Ako izgubiš tokom igre, u redu. Čak i ako je to nezasluženo (prema prikazanoj igri). Ali, penalima... ne, to nije u redu. Da li je pravedno kada godine žrtvovanja, rada budu odlučena u tih nekoliko minuta penal-serije? Ja mislim da nije. Poraz na taj način nije pravedan, kao što nije ni pobeda. 'Zlatni gol' je mnogo bolje rešenje. Ili kako su nekada to rešavali - igrao bi se novi meč".

SUKOB SA ARIGOM SAKIJEM

Arigo Saki je jedan od najcenjenijih fudbalskih trenera u Italiji. Sa Bađom je imao gotovo savršen odnos. Sve do utakmice protiv Norveške u grupnoj fazi Mundijala u SAD. 

"Robi, opusti se, nemoj da brineš za novu formaciju, sistem igre. Ti si za nas ono što je Maradona za Argetinu", rekao je Saki Bađu uoči turnira.

Bađo je potom priznao da mu je ta rečenica podigla samopuzdanje, unela pozitivan duh i razmišljanje. Na njegovim plećima je bilo mnogo odgovornosti, uostalom došao je na Mundijal kao zvanično najbolji fudbaler sveta. Svi su od njega očekivali mnogo.

Ali, već na startu turnira dogodila se Norveška. U 21. minutu meča, golman Italije Đanluka Paljuka je isključen, a Saki je odlučio da iz igre izađe Roberto Bađo, kako bi ušao rezervni golman Luka Markeđani.

"Razumem taktičke razloge, nisam glup i nije me to mučilo. Kada tim ostane sa desetoricom igrača, a bude isključen golman, jasno je da napolje ide neko iz napada, kako bi ušao rezervni golman. Ono što me je mučilo jeste potpuno neslaganje sa rečenicom koju mi je Saki rekao samo dan ranije. Zašto me je izvukao iz igre na prvi znak slabosti i problema na terenu? Hm, izgleda onda nisam toliko važan kako mi je rekao", izjavio je Bađo godinama kasnije.

Nastavio je: "Iskreno, tada sam izgubio poverenja u njega, i to više u njega kao osobu, nego kao trenera. Da sam zaista bio od iste važnosti za italijanski tim kao Maradona za Argentinu, nikada me ne bi izvukao iz igre. Čak ni u takvoj alarmantnoj situaciji".

(Italija je, inače, dobila taj meč 1:0 golom drugog Bađa - Dina).

Posle promašenog penala u finalu, Sakijev odnos prema Robertu Bađu bio je sve rezervisaniji. Bađo je imao 27 godina, a Saki ga je sve ređe pozivao u nacionalni tim. Poslednji put je to bilo 6. septembra 1994. godine, kada je Saki uveo Bađa u poslednjim trenucima.

"Nadao sam se da će mi pokazati bar malo zahvalnosti. Čini mi se da je to bio njegov lični odnos, lični problem sa mnom, a ne profesionalni", govorio je Bađo.

Prvi put posle trauma sa Mundijala i tog rezervisanog odnosa, sreli su se nekoliko godina kasnije na jezeru Komo. Povod - snimanje reklame baš o tom promašenom penalu u Pasadeni.

"Kad smo se videli, zagrlili smo se. Bilo je to iskreno. Svaki put kad bismo imali pauzu tokom snimanja reklame, stalno me je zapitkivao o tom penalu i ja sam pokušavao da objasnim. Sedeli bismo na dve fudbalske lopte i ponavljali svaki trenutak tokom finala. I ovog puta smo (Italija) pobedili", naveo je Roberto Bađo.



"ZAPOVESTI" ROBERTA BAĐA

Vremenom je postao posvećeni budista, svakog dana se moli bar dva sata. Kaže da je budizam osnova njegovog života i jedna od najlepših stvari koja je mogla da mu se dogodi.

"Celu karijeru sam bio isti onaj klinac sa početka karijere. Dete koje obožava fudbal i koje uveče leže u krevet sa loptom u naručju. Danas sam isti takav. Uz dodatak ovih sedih vlasi u kosi i gomile ožiljaka na licu. Ali moji snovi su i dalje isti. Samo oni koji ulažu trud, imaju pravo na nadu. Zagrlite svoje snove i sledite ih. Neka vam idoli budu oni koji uvek daju maksimum u životu. To je ono što želim vama, isto kao i svojoj deci".

Bađo često drži motivacione govore. Ovo voli da govori klincima, ovo su njegovi životni postulati:

STRAST

"Nema života bez strasti. Nju možete naći isključivo u vama samima. Ne slušajte one koji žele da utiču na to što čuvate u sebi. Strast takođe možete da prenesete na druge".

RADOST

"Radujte se onome što radite, jer to znači da ste uspeli u životu. Sećam se radosti na umornom licu svog oca i u osmehu svoje majke u trenucima zajedničke sreće. Dok smo svi skupa, nas desetoro, sedali uveče za sto da večeramo. Upravo ta radost stvara utisak ispunjenosti onih koji svoj život žive punim plućima".

HRABROST

"Od izuzetne je važnosti da budete hrabri i da naučite da živite verujući u same sebe. Morate da shvatite da su greške i problemi prirodna pojava i sastavni deo sporta. Bitno je samo da im ne dozvolite da utiču na vaše raspoloženje. Najvažnija stvar je da se osećate zadovoljnim jer ste pružili maksimum i dali sve od sebe. Na vaš način i na osnovu vaših kapaciteta. Gledajte u budućnost i napredujte".

USPEH

"Ako sledite strast i radost, onda možete da razmišljate i o uspehu. To je kategorija za koju se veruje da je ostala jedina prava vrednost savremenog društva. Ali, šta zaista znači imati uspeh? Za mene je to ostvarenje svega što vi zaista jeste. Na način za koji vi procenite da je najbolji. To važi za jednog fudbalera, ali isto tako za jednog farmera, jednog stolara, jednog poljoprivrednika ili jednog pekara".

ŽRTVOVANJE

Ovo je bio "pakao" Roberta Bađa: "Doživeo sam nekoliko teških povreda kolena koje su me lomile tokom karijere. Izborio sam se sa bolovima pre svega zahvaljujući žrtvovanju. Moram da vas podsetim da reč ’žrtvovanje’ uopšte nije ružna. Žrtvovanje je esencija života. Vrata kroz koja prođete da biste shvatili njegov smisao i suštinu. Mladost je period koji koristitite za oblikovanje svoje ličnosti. Godine koje trenutno živite su od neprocenjive važnosti. Od njih zavisi i vaša starost. Ne verujte u cilj do koga ste došli bez žrtve. To je iluzija. Samo trud i naporan rad predstavljaju komponente za izgradnju mosta između snova i realnosti".