Prijatelji, neprijatelji, prijatelji, neprijatelji.

Ovako bi, uprošćeno, mogli da se sažmu odnosi Irana i Sjedinjenih Američkih Država tokom decenija. Sada su na ivici sukoba.

Američki predsednik Donald Tramp najpre je naredio vazdušne napada na mete u Iranu, ali je potom odstupio i povukao svoju naredbu, prenose američki mediji.

"Bili smo spremni i natovareni da uzvratimo sinoć na tri različite pozicije kada sam pitao, koliko će ljudi poginuti", napisao je Tramp u seriji jutrošnjih tvitova.

On je naveo da je odgovor generala bio - 150 ljudi, preneo je Rojters.

Tramp je napisao da je zaustavio napad 10 minuta pre nego što je trebalo da bude izveden.

"Nije srazmerno obaranju bespilotne letelice. Ja ne žurim", napisao je Tramp.

Iranski zvaničnici optužuju Trampa i njegovu administraciju da stvara atmosferu "iranofobije".

 ISTORIJAT ODNOSA SAD - IRAN

Američko prisustvo na Bliskom istoku je oduvek bilo značajno i kontroverzno. Neusumnjivo je da je američki faktor izuzetno mnogo, možda i presudno doprineo potpunoj destabilizaciji Bliskog istoka, slabljenju svih država (pojedine sad postoje tek na papiru ili u okviru postojećih granica, poput Iraka).

Vratimo se u prošlost. Prvi demokratski izabrani predsednik Vlade Irana Mohamed Mosadeh 1951. godine odlučio je da vrati kontrolu nad naftom, kojom je ova zemlja bogata, a koja je to tada bila u britanskim rukama, tačnije anglo-iranske kompanije (koja će kasnije biti poznata kao British petroleum). Odluka iranskog premijera da nacionalizuje naftnu industriju naišla je na odobravanje u Iranu, ali i na očekivani otpor britanske vlade i SAD.

Probali su sve protiv Irana, uključujući razne ekonomske blokade. Britanci su pokušavali da uvuku Amrikance u ovaj naftni sukob, ali tadašnji predsednik Hari Truman nije bio zainteresovan za to. Ali, kada je novi američki predsednik Dvajt Ajzenhauer počeo mandat, stav SAD oko Irana se promenio iz korena.

Britanci su, sve pod izgovorom "Hladnog rata", uspeli da ubede Ajzenhauera da je Mosadeh blizak komunističkoj ideji, da bi američka tajna služba (CIA) sprovela operaciju koja je dovela do njegovog zbacivanja sa vlasti. Na čelo Irana 1953. godine došao je Mohamed Reza Pahlavi, koji je kontrolu nafte prepustio Anerikancima, što mu je omogućilo da mirno vlada narednih 25 godina. SAD su dobijale iransku naftu po povlašćenoj ceni.

Pahlavi je, dakle, bio proamerička figura, koji je otvorio Iran, počeo je da sprovodi reforme, dao je ženama pravo glasa, oblačile su se poput evropskih ili žena u Americi. Ali, njegova vladavina bila je sve samo ne demokratska. Postao je arogantni, nemilosrdni autokrata.

Pod budnim okom i uz pomoć Amerikanaca i izraelskog Mosada, Pahlavi je stvorio tajnu policiju zvanu Savak, koja se okrutno obračunavala sa svima koji bi nešto rekli protiv "Šaha" (Pahlavija) i režima. Služila je za uterivanje straha u kosti građanima Irana. Pripadnici ove tajne policije bili su toliko brutalni, da ju je Amnesti internešnl u jednom izveštaju okarakterisao kao "zloglasnu organizaciju koja na najgore načine krši ljudska prava".

Svaki pokušaj demonstracija protiv njegovog režima bio bi ugušen u startu, a vođe opozicije bi bile ili ubijane ili proterivane.

Pahlavi je odgovoran za stvaranje ekonomskog jaza u iranskom narodu - između bogate elite i vrlo siromašnih ljudi, koji su počeli da se bune. Verski lideri su takođe govorili protiv Pahlavija kao o nekome ko se odrodio od Islama i da želi da protera tu veru u zemlji koja je apsolutno većinski muslimanska.

Ovakav način vladanja nije mogao da potraje. Iranci su sve više počeli da se bune, negoduju, demonstriraju, a Pahlavi je uveo zakon kojim su okupljanja bila zabranjena.

Za to vreme, njegov najveći politički protivnik, radikalni islamista Ajatolah Homeini slao je u Iran svoje govore, pamflete. Narod ga je slušao preko audio-kaseta, čitao krišom, njegova reč se prenosila "od usta do usta". Homeini je širio antiameričku i antipahlavijevsku propagandu.

Demonstracije su postajale sve masovnije, usledio je generalni štrajk, koji je potpuno paralisao zemlju. Ubrzo je na ulice Teherana izašlo dva miliona ljudi, tražeći odlazak Pahlavija i povratak Homeinija, što se i dogodilo 1979. godine.

Pahlavi je, u strahu za svoj život, pobegao u... SAD.

Na mnoga važna mesta u državi Homeini je postavio svoje verske sledbenike i uvedena su stroga pravila u svakodnevnom životu. Žene i muškarci su dobili "preporuke" kako da se oblače, alkoholna pića, filmovi sa Zapada, kao i zajedničko kupanje muškaraca i žena na plažama su bili zabranjeni. Strogo je kontrolisan televizijski i radijski program i propisano je koja muzika je smela da se emituje.

Jedna od najvećih kriza u odnosima SAD i Irana dogodila se 1979. godine nakon što su Amerikanci odbili da izruče Pahlavija Iranu koji je želeo da mu sudi. Grupa studenata zaposela je ambasadu SAD u Teheranu, a 52 američkih državljana držali su kao taoce čak 444 dana!

To je najduža talačka kriza u novijoj ljudskoj civilizaciji.

Od vlasti u SAD Iranci su tražili, osim da izruči Pahlavija kako bi mu se sudilo, i povratak njegovog bogatstva narodu Irana, da obećaju da se više neće mešati u unutrašnje stvari Irana, kao i IZVINJENJE Amerikanaca za sve prethodne akcije koje su sprovodile u Iranu i koje su dovele do nestabilnosti zemlje, kao i priznanje Amerikanaca da stoje iza svega toga.

To se, naravno, nikada nije dogodilo, ali je decenijama kasnije, tadašnja američka državna sekretarka Madlen Olbrajt priznala je američku ulogu u zbacivanju Mohameda Mosadeha sa vlasti u Iranu.

Pomenuta talačka kriza je završena nakon neuspele američke misije spasavanja talaca (poslao ih tadašnji predsednik Džimi Karter), da bi potom Amerikanci bili oslobođeni i to samo nekoliko minuta nakon što se novi američki predsednik Ronald Regan zakleo.

U želji da iskoristi nestabilnu situaciju u Iranu, Irak je 1980. godine napao svog suseda. Amerikanci su stali uz Irak (istu onu zemlju koju će godinama kasnije nemilosrdno bombardovati i mučiti kako bi svrgla Sadama Huseina, a svoju ratnu misiju pravdali su tobožnjom potragom za nuklearnim naoružanjem).

Tokom osmogodišnjeg iračko-iranskog rata, SAD su pomagale Iračane, tačnije predsednika te zemlje Sadama Huseina, dajući mu milijarde dolara, vojna sredstva, obaveštajne podatke i hemijsko naoružanje. Amerikanci su prisiljavali zemlje Golfskog zaliva da daju novac Huseiniju, koji je kupovao oružje od zemalja zapadne Evrope, Kine i Rusije.

Kada je Iran počeo da dobija bitku, u pomoć Iraku priskočila je Saudijska Arabija, uvek zainteresovana da oslabi uticaj Irana u Persijskom zalivu i uopšte u tom delu sveta.

Bio je to jedan od najkrvavijih ratova od Drugog svetskog rata. Poginulo je gotovo milion ljudi.

SAD su nastavile da podržavaju Irak čak i kada je dokazano da je u ratu koristio zabranjeno hemijsko oružje, pa čak i protiv sopstvenog naroda kako bi ugušio sporadične pobune.

Ali, Amerikanci su sedeli na dve stolice. Pomažući Sadamu Huseiniju i Iraku, uporedo su snabdevali oružjem i Iran(!), čime su, zapravo, celom svetu želeli da stave do znanja da su oni, zapravo, gazde na Bliskom istoku.

Kako su Amerikanci prodavali oružje Iranu?

Tadašnjem predsedniku Ronaldu Reganu bio je potreban novac kako bi ubedio Kongres da treba vojno intervenisati u Nikaragvi. Pošto nije mogao legalno da prodaje oružje Iranu, to je učinjeno ilegalnim putem. Preko Izraela, razume se.

Ubrzo nakon iračko-iranskog rata, 1989. godine, Homeini je preminuo. Obećavao je demokratiju, ali i on je bio samo još jedan diktator. Brutalno se obračunavao sa protivnicima, nije poštovao prava žena, a umesto Pahlavijeve tajne policije, zvane Savak, ljudi su sada ćiveli u strahu od druge formacije - Revolucionarne garde.

Od tada je Iran religijska autokratija.

ODNOS VOJNE MOĆI


SAD godišnje u budžetu izdvajaju čak 664 milijardi dolara za odbranu. Iranci za svoje vojne potrebe izdvajaju 17,1 miijardu dolara.

SAD imaju 321 miliona stanovnika, od toga 120 miliona vojno sposobnih. U vojsci je aktivno 1,4 milion ljudi, a aktivan rezervni sastav broji oko 1,1 milion ljudi.

Iran, pak, ima 82 miliona stanovnika, od čega je gotovo polovina vojno sposobna. U iranskoj vojsci aktivno je pola miliona ljudi, a u rezervnom sastavu ih ima još 1,8 miliona.

Drastična razlika je u broju tenkova. SAD imaju 8.800 tenkova, a Iran samo 1.700. Uopšte uzev, broj borbenih oklopnih vozila apsolutno je na strani SAD (41.000 naspram 4.100). Isto važi i za borbene letilice: 13.444 koliko ih ima SAD i tek 479 koliko ih ima Iran. 

Da ne govorimo o nuklearnim bojevima glavama. Ali, daleko od toga da je Iran slab i naivan...



Nove sukobe na relaciji Iran - SAD pomno prati i Rusija, koja je jasno i glasno upozorila da bi novi rat na tom području bio katastrofa i ne samo za taj region. Predsednik Rusije Vladimir Putin rekao je da se nada da će se Iran i dalje pridržavati nuklearnog sporazuma, koji je postignut još za mandata bivšeg američkog predsednika Baraka Obame.