"U korenu želje za svetlijom bojom kose krije se naša težnja da izgledamo drugačije", kaže za "Diskaveri" Piter Frost, antropolog sa Laval univerziteta u Kvebeku. "Većina populacije je tamnokosa, pa se plavuše izdvajaju iz mase."

Čežnja za svetlim vlasima počinje pre mnogo milenijuma, još otkako su se prve plavuše pojavile na Zemlji, privlačeći pažnju suprotnog pola bojom kose koja ih je činila upadljivijim i po kojoj su se razlikovale od većine.

"Boja kose koja je uobičajena za određeno podneblje postaje manje atraktivna, jer se doživljava kao suviše 'obična', i samim tim manje privlačna. Sve što pomalo odstupa od proseka - privlači poglede", objašnjava Frost.

Savremeni čovek evoluirao je u Africi. Čak i nakon migracija na tlo Evrope, pre oko 35.000 godina, dominantna boja kose bila je vrlo tamna, kažu naučnici. Zatim su se pre 10 ili 15 hiljada godina, kod ljudi na severu i istoku Evrope desile promene na genu MC1R, "nadležnom" za boju kose, koje su kao posledicu imale varijacije u nijansama od smeđe, preko riđe do plave.

Boja očiju, koju određuje više gena, uključujući i OCA2, počela je da se menja u isto vreme, pokazuju naučne studije. Neki naučnici smatraju da je do promene u boji tena, očiju i kose došlo da bi ljudi iz severnijih predela lakše primali vitamin D. Ali, Frost ima drugačiju teoriju.

Tokom poslednjeg velikog Ledenog doba, kaže on, muškarci su morali da prevaljuju ogromne razdaljine kroz arktičku tundru da bi ulovili životinje kojima su se prehranjivali. To je dovelo do više stope smrtnosti muškaraca, kao i smanjenjem šansi za poligamiju jer je bilo gotovo nemoguće prehranjivati više od jedne porodice u takvim uslovima.

Pošto su žene postale brojnije od muškaraca, veće šanse da privuku mušku pažnju imale su one koje su se po nečemu izdvajale iz mase. Plavooke žene svetle puti i zlatne kose privlačile su poglede i bile dopadljivije i atraktivnije od tamnokosih.

Muškarci nisu bili izloženi tom pritisku, što po Frostu objašnjava činjenicu da se i danas rađa više devojčica nego dečaka sa plavom kosom, kao i to što kod devojčica kosa tamni mnogo sporije nego kod dečaka.

Frostovu teoriju potvrđuje i to što se farbe za kosu u svetlim nijansama najbolje prodaju u zemljama na primer Latinske Amerike, u kojima je prirodno dominantna tamna kosa, dok u Švedskoj recimo, gde je većina populacije svetlokosa, bolje "idu" farbe u tamnijim tonovima.

Pored želje da se razlikujemo od drugih, plava kosa je odraz podsvesne želje da izgledamo "mlađe i slađe", zbog toga što je prirodno svetla kosa češća kod dece nego kod odraslih.

Teorijom da muškarci više vole plavuše nedavno su se pozabavili i istraživači sa Univerziteta u Vestminsteru. Oni su izveli jedan mali eksperiment kako bi proverili koliko boja kose utiče na privlačnost žena. Ista žena otišla je u tri kafića u Londonu, naizmenično sa plavom, smeđom i crvenom perikom.

Beležili su koliko joj, svaki put, prilazi muškaraca od kojih su zatim tražili da ocene njenu privlačnost i inteligenciju.

Prema rezultatima istraživanja, objavljenim u časopisu "Scandinavian Journal of Psychology", najviše muškaraca se udvaralo plavuši (60), zatim brineti (42), a najmanje crvenokosoj (18).

Ali, kada su bili upitani koja je od njih tri po njihovom mišljenju najatraktivnija i najinteligentnija, muškarci bi mahom odgovarali "brineta".

Viren Svami, vođa istraživanja, smatra da to ukazuje na promenu ideala ženstvenosti.

"Tokom '60. i '70. godina, Džeki Kenedi je za mnoge predstavljala ideal lepote. Zatim su tokom '80. i '90. plavuše opet bile 'na ceni'. Nedavno je mit o 'ne naročito inteligentnoj' plavuši postao dominantan", objašnjava on.

Zašto muškarci radije prilaze plavušama iako im se brinete više dopadaju? Jer smatraju da su plavuše pristupačnije i da sa njima ima manje šansi da budu odbačeni, smatra Svami.

(MONDO)