Navršilo se dve decenije od smrti jedne od najvećih srpskih pesnikinja 20. veka, a tim povodom u Narodnoj biblioteci 13. februara će biti održano poetsko veče.
Jedna od najvećih srpskih pesnikinja prošlog veka, Desanka Maksimović, preminula je pre dve decenije, a u Narodnoj biblioteci Srbije od 19 časova biće održano poetsko veče "Desanki u čast". Na Dan zaljubljenih biće otvorena izložba "Ostaviću vam jedino reči".
Desanka Maksimović je preminula 11. februara 1993. godine u Beogradu, a sahranjena je u Brankovini kod Valjeva.
Rođena je 16. maja 1898. godine u selu Rabrovici, u okolini Valjeva. Odmah posle njenog rođenja, njen otac Mihailo je dobio premeštaj i porodica se odselila u obližnju Brankovinu gde je provela detinjstvo, a u Valjevu završila gimnaziju .
Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Radila je u obrenovačkoj gimnaziji, a zatim u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade.
Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj gimnaziji. Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica.
Početkom Drugog svetskog rata otišla je u penziju, ali se u službu vratila 1944. godine i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953. godine. Maksimovićeva se bavila i prevođenjem sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog.
Neka od njenih najznačajnijih dela su Pesme (1924), ''Vrt detinjstva'', pesme (1927), ''Zeleni vitez'', pesme (1930), ''Raspevane priče'' (1938), ''Strašna igra'', priče (1950), ''Tražim pomilovanje'', lirska diskusija s Dušanovim zakonikom (1964), ''Bajke za decu'' (1977), ''Slovo o ljubavi'', Pesme (1983)...
Godine 1959. izabrana za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a 1965. za redovnog člana.
(MONDO)
Desanka Maksimović je preminula 11. februara 1993. godine u Beogradu, a sahranjena je u Brankovini kod Valjeva.
Rođena je 16. maja 1898. godine u selu Rabrovici, u okolini Valjeva. Odmah posle njenog rođenja, njen otac Mihailo je dobio premeštaj i porodica se odselila u obližnju Brankovinu gde je provela detinjstvo, a u Valjevu završila gimnaziju .
Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Radila je u obrenovačkoj gimnaziji, a zatim u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade.
Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj gimnaziji. Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica.
Početkom Drugog svetskog rata otišla je u penziju, ali se u službu vratila 1944. godine i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953. godine. Maksimovićeva se bavila i prevođenjem sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog.
Neka od njenih najznačajnijih dela su Pesme (1924), ''Vrt detinjstva'', pesme (1927), ''Zeleni vitez'', pesme (1930), ''Raspevane priče'' (1938), ''Strašna igra'', priče (1950), ''Tražim pomilovanje'', lirska diskusija s Dušanovim zakonikom (1964), ''Bajke za decu'' (1977), ''Slovo o ljubavi'', Pesme (1983)...
Godine 1959. izabrana za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a 1965. za redovnog člana.
(MONDO)
