Vladimir Ćuk
25.10.2018.
Pesimizam nije zdrav
Ako je tačno da, kako se to kaže, nada umire poslednja onda, iskren da budem, ne vidim u čemu je štos da neko iz ma kog razloga celoga života bude nepopravljivi pesimista. Razumem da to nekome može da bude način (samo)odbrane od loših vesti, dogadjaja i neprijatnih iznenadjenja raznih vrsta.
Jer, pretpostavljam, ako nešto do čega mu je stalo na kraju ispadne loše onda čovek sebi, a i drugima može da kaže - eto znao sam. A ako, ipak, ispadne dobro onda - ko te pita jesi li pre toga bio pesimista ili nisi.
Problem je, medjutim, što čovek, kad se okrene oko sebe, vidi da mnogi upravo tako nekako žive - kad je gusto strižu ušima, bajaju, govore unapred “nisam ja te sreće”, a potajno se ipak nadaju... Pa, kad se nadaš valjda sam znaš kolike su šanse da ti se ta nada i ispuni. Ako su one nikakve ili sasvim male, logično je pitanje zašto se uopšte nadaš bilo čemu. Raspravi to prethodno sam sa sobom i okani se nadanja u prazno.
Ima i onih koji misle da je to samo po sebi in (valjda veruju da ih čini intelektualnijim tipovima ), a nije zanemarljiv ni broj onih koji kažu da su i drugi pesimisti, pa što i oni to ne bi bili.
Mogu da razumem da ljudi u godinama u kojima se, kako se to obično kaže, već jednom nogom krene na onu stranu i nisu neki optimistični tipovi, ali za mladje ljude ne nalazim opravdanja.
To je, naravno, moje vidjenje situacije koju prepričavam onako kako je doživljavam. Desilo se, medjutim, da istu, zapravo, tek malo drugačije opisanu domaću situaciju odnedavno imamo i lepo odštampanu, upakovanu i sa etiketom Srbija objavljenu u reprezentativnom izdanje jedne od najvećih svetskih agencija za istraživanje javnog mnjenja. Tu se “crno na belo” potvrdjuje da su gradjani Srbije najveći pesimisti na evropskom kontinentu. A možda i šire.
Nabrajaju se razni pokazatelji i navode konkretna nezadovoljstva ličnom, društvenom, ekonomskom i socijalnom situacijom. Psiholozi i sociolozi komentarišu te rezultate svako iz svog ugla, ali se slažu u jednom - da je za popravljanje ovakve percepcije gradjana potrebno najmanje šest godina solidnog ekonomskog napretka zemlje što, naravno, podrazumeva istrajan i naporan rad.
Pošto dalja elaboracija ovog problema neminovno vodi i na teren unutrašnje politike, a za Mondo ne pišem o politici, zadržao bih se samo na percepciji ovdašnjih gradjana. Šta se to zapravo dogodilo i dogadja oko njih. Činjenica je da mnogi ljudi žive lošije nego pre koju godinu, da kriza traje… Ali je isto tako činjenica da to ovde i nije ništa posebno novo. Bilo je devedesetih i gore, ali istraživanja javnog mnjenja, koliko se sećam, nisu beležila tako velike procente pesimizma. Jesu li sada gradjani možda otvoreniji prema anketarima nego ranije?
Silnih je osvrta i oštrih komentara u medijima bilo u poslednje vreme upravo o pesimizmu i optimizmu. Spekulisalo se čak i o tome ko i kako treba da uteruje optimizam u narod, ali i ko širi pesimizam. Bilo je, doduše, i dobrih opaski, poput jedne u kojoj se porede košarkaši, vaterpolisti, odbojkaši i teniseri na jednoj, i fudbaleri na drugoj strani. Na pitanje zašto jedni osvajaju trofeje, a drugi samo mogu da ih sanjanju mogli smo da čujemo prost odgovor: zato što su prvi ne samo majstori svojih sportova, već i zato što su realni kad veruju u sebe i svoje mogućnosti, što se za druge nikako ne bi moglo reći. Reč je o dva optimizma - realnom i nerealnom. Ovaj drugi, optimizam bez pokrića na dobrom je putu da se preobrati u pesimizam. Verujem da bi taj prost odgovor za neke mogao da bude i lekovit, pod uslovom da ga dobro razumeju.
Razumem, naravno, opreznost i uzdržanost. To jesu odlike obrazovanih. Ali, pesimizam sam po sebi, urodjeni pesimizam, kao i svi drugi njegovi oblici nisu po meni baš najsrećniji i najzdraviji način da se potroši, ionako kratak, životni vek. Jer, uprošćeno govoreći, za koga takav zapravo navija - za sebe ili protiv sebe? Ako je protiv sebe samog OK. Njegova stvar. Ali, ako nije zašto onda glumi i baja pesimizmom.
Jer kao takav on je, što bi rekao jedan dobar pesnik, već na opasnoj nizbrdici.
Problem je, medjutim, što čovek, kad se okrene oko sebe, vidi da mnogi upravo tako nekako žive - kad je gusto strižu ušima, bajaju, govore unapred “nisam ja te sreće”, a potajno se ipak nadaju... Pa, kad se nadaš valjda sam znaš kolike su šanse da ti se ta nada i ispuni. Ako su one nikakve ili sasvim male, logično je pitanje zašto se uopšte nadaš bilo čemu. Raspravi to prethodno sam sa sobom i okani se nadanja u prazno.
Ima i onih koji misle da je to samo po sebi in (valjda veruju da ih čini intelektualnijim tipovima ), a nije zanemarljiv ni broj onih koji kažu da su i drugi pesimisti, pa što i oni to ne bi bili.
Mogu da razumem da ljudi u godinama u kojima se, kako se to obično kaže, već jednom nogom krene na onu stranu i nisu neki optimistični tipovi, ali za mladje ljude ne nalazim opravdanja.
To je, naravno, moje vidjenje situacije koju prepričavam onako kako je doživljavam. Desilo se, medjutim, da istu, zapravo, tek malo drugačije opisanu domaću situaciju odnedavno imamo i lepo odštampanu, upakovanu i sa etiketom Srbija objavljenu u reprezentativnom izdanje jedne od najvećih svetskih agencija za istraživanje javnog mnjenja. Tu se “crno na belo” potvrdjuje da su gradjani Srbije najveći pesimisti na evropskom kontinentu. A možda i šire.
Nabrajaju se razni pokazatelji i navode konkretna nezadovoljstva ličnom, društvenom, ekonomskom i socijalnom situacijom. Psiholozi i sociolozi komentarišu te rezultate svako iz svog ugla, ali se slažu u jednom - da je za popravljanje ovakve percepcije gradjana potrebno najmanje šest godina solidnog ekonomskog napretka zemlje što, naravno, podrazumeva istrajan i naporan rad.
Pošto dalja elaboracija ovog problema neminovno vodi i na teren unutrašnje politike, a za Mondo ne pišem o politici, zadržao bih se samo na percepciji ovdašnjih gradjana. Šta se to zapravo dogodilo i dogadja oko njih. Činjenica je da mnogi ljudi žive lošije nego pre koju godinu, da kriza traje… Ali je isto tako činjenica da to ovde i nije ništa posebno novo. Bilo je devedesetih i gore, ali istraživanja javnog mnjenja, koliko se sećam, nisu beležila tako velike procente pesimizma. Jesu li sada gradjani možda otvoreniji prema anketarima nego ranije?
Silnih je osvrta i oštrih komentara u medijima bilo u poslednje vreme upravo o pesimizmu i optimizmu. Spekulisalo se čak i o tome ko i kako treba da uteruje optimizam u narod, ali i ko širi pesimizam. Bilo je, doduše, i dobrih opaski, poput jedne u kojoj se porede košarkaši, vaterpolisti, odbojkaši i teniseri na jednoj, i fudbaleri na drugoj strani. Na pitanje zašto jedni osvajaju trofeje, a drugi samo mogu da ih sanjanju mogli smo da čujemo prost odgovor: zato što su prvi ne samo majstori svojih sportova, već i zato što su realni kad veruju u sebe i svoje mogućnosti, što se za druge nikako ne bi moglo reći. Reč je o dva optimizma - realnom i nerealnom. Ovaj drugi, optimizam bez pokrića na dobrom je putu da se preobrati u pesimizam. Verujem da bi taj prost odgovor za neke mogao da bude i lekovit, pod uslovom da ga dobro razumeju.
Razumem, naravno, opreznost i uzdržanost. To jesu odlike obrazovanih. Ali, pesimizam sam po sebi, urodjeni pesimizam, kao i svi drugi njegovi oblici nisu po meni baš najsrećniji i najzdraviji način da se potroši, ionako kratak, životni vek. Jer, uprošćeno govoreći, za koga takav zapravo navija - za sebe ili protiv sebe? Ako je protiv sebe samog OK. Njegova stvar. Ali, ako nije zašto onda glumi i baja pesimizmom.
Jer kao takav on je, što bi rekao jedan dobar pesnik, već na opasnoj nizbrdici.
Jer, pretpostavljam, ako nešto do čega mu je stalo na kraju ispadne loše onda čovek sebi, a i drugima može da kaže - eto znao sam. A ako, ipak, ispadne dobro onda - ko te pita jesi li pre toga bio pesimista ili nisi.
Problem je, medjutim, što čovek, kad se okrene oko sebe, vidi da mnogi upravo tako nekako žive - kad je gusto strižu ušima, bajaju, govore unapred “nisam ja te sreće”, a potajno se ipak nadaju... Pa, kad se nadaš valjda sam znaš kolike su šanse da ti se ta nada i ispuni. Ako su one nikakve ili sasvim male, logično je pitanje zašto se uopšte nadaš bilo čemu. Raspravi to prethodno sam sa sobom i okani se nadanja u prazno.
Ima i onih koji misle da je to samo po sebi in (valjda veruju da ih čini intelektualnijim tipovima ), a nije zanemarljiv ni broj onih koji kažu da su i drugi pesimisti, pa što i oni to ne bi bili.
Mogu da razumem da ljudi u godinama u kojima se, kako se to obično kaže, već jednom nogom krene na onu stranu i nisu neki optimistični tipovi, ali za mladje ljude ne nalazim opravdanja.
To je, naravno, moje vidjenje situacije koju prepričavam onako kako je doživljavam. Desilo se, medjutim, da istu, zapravo, tek malo drugačije opisanu domaću situaciju odnedavno imamo i lepo odštampanu, upakovanu i sa etiketom Srbija objavljenu u reprezentativnom izdanje jedne od najvećih svetskih agencija za istraživanje javnog mnjenja. Tu se “crno na belo” potvrdjuje da su gradjani Srbije najveći pesimisti na evropskom kontinentu. A možda i šire.
Nabrajaju se razni pokazatelji i navode konkretna nezadovoljstva ličnom, društvenom, ekonomskom i socijalnom situacijom. Psiholozi i sociolozi komentarišu te rezultate svako iz svog ugla, ali se slažu u jednom - da je za popravljanje ovakve percepcije gradjana potrebno najmanje šest godina solidnog ekonomskog napretka zemlje što, naravno, podrazumeva istrajan i naporan rad.
Pošto dalja elaboracija ovog problema neminovno vodi i na teren unutrašnje politike, a za Mondo ne pišem o politici, zadržao bih se samo na percepciji ovdašnjih gradjana. Šta se to zapravo dogodilo i dogadja oko njih. Činjenica je da mnogi ljudi žive lošije nego pre koju godinu, da kriza traje… Ali je isto tako činjenica da to ovde i nije ništa posebno novo. Bilo je devedesetih i gore, ali istraživanja javnog mnjenja, koliko se sećam, nisu beležila tako velike procente pesimizma. Jesu li sada gradjani možda otvoreniji prema anketarima nego ranije?
Silnih je osvrta i oštrih komentara u medijima bilo u poslednje vreme upravo o pesimizmu i optimizmu. Spekulisalo se čak i o tome ko i kako treba da uteruje optimizam u narod, ali i ko širi pesimizam. Bilo je, doduše, i dobrih opaski, poput jedne u kojoj se porede košarkaši, vaterpolisti, odbojkaši i teniseri na jednoj, i fudbaleri na drugoj strani. Na pitanje zašto jedni osvajaju trofeje, a drugi samo mogu da ih sanjanju mogli smo da čujemo prost odgovor: zato što su prvi ne samo majstori svojih sportova, već i zato što su realni kad veruju u sebe i svoje mogućnosti, što se za druge nikako ne bi moglo reći. Reč je o dva optimizma - realnom i nerealnom. Ovaj drugi, optimizam bez pokrića na dobrom je putu da se preobrati u pesimizam. Verujem da bi taj prost odgovor za neke mogao da bude i lekovit, pod uslovom da ga dobro razumeju.
Razumem, naravno, opreznost i uzdržanost. To jesu odlike obrazovanih. Ali, pesimizam sam po sebi, urodjeni pesimizam, kao i svi drugi njegovi oblici nisu po meni baš najsrećniji i najzdraviji način da se potroši, ionako kratak, životni vek. Jer, uprošćeno govoreći, za koga takav zapravo navija - za sebe ili protiv sebe? Ako je protiv sebe samog OK. Njegova stvar. Ali, ako nije zašto onda glumi i baja pesimizmom.
Jer kao takav on je, što bi rekao jedan dobar pesnik, već na opasnoj nizbrdici.
Problem je, medjutim, što čovek, kad se okrene oko sebe, vidi da mnogi upravo tako nekako žive - kad je gusto strižu ušima, bajaju, govore unapred “nisam ja te sreće”, a potajno se ipak nadaju... Pa, kad se nadaš valjda sam znaš kolike su šanse da ti se ta nada i ispuni. Ako su one nikakve ili sasvim male, logično je pitanje zašto se uopšte nadaš bilo čemu. Raspravi to prethodno sam sa sobom i okani se nadanja u prazno.
Ima i onih koji misle da je to samo po sebi in (valjda veruju da ih čini intelektualnijim tipovima ), a nije zanemarljiv ni broj onih koji kažu da su i drugi pesimisti, pa što i oni to ne bi bili.
Mogu da razumem da ljudi u godinama u kojima se, kako se to obično kaže, već jednom nogom krene na onu stranu i nisu neki optimistični tipovi, ali za mladje ljude ne nalazim opravdanja.
To je, naravno, moje vidjenje situacije koju prepričavam onako kako je doživljavam. Desilo se, medjutim, da istu, zapravo, tek malo drugačije opisanu domaću situaciju odnedavno imamo i lepo odštampanu, upakovanu i sa etiketom Srbija objavljenu u reprezentativnom izdanje jedne od najvećih svetskih agencija za istraživanje javnog mnjenja. Tu se “crno na belo” potvrdjuje da su gradjani Srbije najveći pesimisti na evropskom kontinentu. A možda i šire.
Nabrajaju se razni pokazatelji i navode konkretna nezadovoljstva ličnom, društvenom, ekonomskom i socijalnom situacijom. Psiholozi i sociolozi komentarišu te rezultate svako iz svog ugla, ali se slažu u jednom - da je za popravljanje ovakve percepcije gradjana potrebno najmanje šest godina solidnog ekonomskog napretka zemlje što, naravno, podrazumeva istrajan i naporan rad.
Pošto dalja elaboracija ovog problema neminovno vodi i na teren unutrašnje politike, a za Mondo ne pišem o politici, zadržao bih se samo na percepciji ovdašnjih gradjana. Šta se to zapravo dogodilo i dogadja oko njih. Činjenica je da mnogi ljudi žive lošije nego pre koju godinu, da kriza traje… Ali je isto tako činjenica da to ovde i nije ništa posebno novo. Bilo je devedesetih i gore, ali istraživanja javnog mnjenja, koliko se sećam, nisu beležila tako velike procente pesimizma. Jesu li sada gradjani možda otvoreniji prema anketarima nego ranije?
Silnih je osvrta i oštrih komentara u medijima bilo u poslednje vreme upravo o pesimizmu i optimizmu. Spekulisalo se čak i o tome ko i kako treba da uteruje optimizam u narod, ali i ko širi pesimizam. Bilo je, doduše, i dobrih opaski, poput jedne u kojoj se porede košarkaši, vaterpolisti, odbojkaši i teniseri na jednoj, i fudbaleri na drugoj strani. Na pitanje zašto jedni osvajaju trofeje, a drugi samo mogu da ih sanjanju mogli smo da čujemo prost odgovor: zato što su prvi ne samo majstori svojih sportova, već i zato što su realni kad veruju u sebe i svoje mogućnosti, što se za druge nikako ne bi moglo reći. Reč je o dva optimizma - realnom i nerealnom. Ovaj drugi, optimizam bez pokrića na dobrom je putu da se preobrati u pesimizam. Verujem da bi taj prost odgovor za neke mogao da bude i lekovit, pod uslovom da ga dobro razumeju.
Razumem, naravno, opreznost i uzdržanost. To jesu odlike obrazovanih. Ali, pesimizam sam po sebi, urodjeni pesimizam, kao i svi drugi njegovi oblici nisu po meni baš najsrećniji i najzdraviji način da se potroši, ionako kratak, životni vek. Jer, uprošćeno govoreći, za koga takav zapravo navija - za sebe ili protiv sebe? Ako je protiv sebe samog OK. Njegova stvar. Ali, ako nije zašto onda glumi i baja pesimizmom.
Jer kao takav on je, što bi rekao jedan dobar pesnik, već na opasnoj nizbrdici.
Jer, pretpostavljam, ako nešto do čega mu je stalo na kraju ispadne loše onda čovek sebi, a i drugima može da kaže - eto znao sam. A ako, ipak, ispadne dobro onda - ko te pita jesi li pre toga bio pesimista ili nisi.
Problem je, medjutim, što čovek, kad se okrene oko sebe, vidi da mnogi upravo tako nekako žive - kad je gusto strižu ušima, bajaju, govore unapred “nisam ja te sreće”, a potajno se ipak nadaju... Pa, kad se nadaš valjda sam znaš kolike su šanse da ti se ta nada i ispuni. Ako su one nikakve ili sasvim male, logično je pitanje zašto se uopšte nadaš bilo čemu. Raspravi to prethodno sam sa sobom i okani se nadanja u prazno.
Ima i onih koji misle da je to samo po sebi in (valjda veruju da ih čini intelektualnijim tipovima ), a nije zanemarljiv ni broj onih koji kažu da su i drugi pesimisti, pa što i oni to ne bi bili.
Mogu da razumem da ljudi u godinama u kojima se, kako se to obično kaže, već jednom nogom krene na onu stranu i nisu neki optimistični tipovi, ali za mladje ljude ne nalazim opravdanja.
To je, naravno, moje vidjenje situacije koju prepričavam onako kako je doživljavam. Desilo se, medjutim, da istu, zapravo, tek malo drugačije opisanu domaću situaciju odnedavno imamo i lepo odštampanu, upakovanu i sa etiketom Srbija objavljenu u reprezentativnom izdanje jedne od najvećih svetskih agencija za istraživanje javnog mnjenja. Tu se “crno na belo” potvrdjuje da su gradjani Srbije najveći pesimisti na evropskom kontinentu. A možda i šire.
Nabrajaju se razni pokazatelji i navode konkretna nezadovoljstva ličnom, društvenom, ekonomskom i socijalnom situacijom. Psiholozi i sociolozi komentarišu te rezultate svako iz svog ugla, ali se slažu u jednom - da je za popravljanje ovakve percepcije gradjana potrebno najmanje šest godina solidnog ekonomskog napretka zemlje što, naravno, podrazumeva istrajan i naporan rad.
Pošto dalja elaboracija ovog problema neminovno vodi i na teren unutrašnje politike, a za Mondo ne pišem o politici, zadržao bih se samo na percepciji ovdašnjih gradjana. Šta se to zapravo dogodilo i dogadja oko njih. Činjenica je da mnogi ljudi žive lošije nego pre koju godinu, da kriza traje… Ali je isto tako činjenica da to ovde i nije ništa posebno novo. Bilo je devedesetih i gore, ali istraživanja javnog mnjenja, koliko se sećam, nisu beležila tako velike procente pesimizma. Jesu li sada gradjani možda otvoreniji prema anketarima nego ranije?
Silnih je osvrta i oštrih komentara u medijima bilo u poslednje vreme upravo o pesimizmu i optimizmu. Spekulisalo se čak i o tome ko i kako treba da uteruje optimizam u narod, ali i ko širi pesimizam. Bilo je, doduše, i dobrih opaski, poput jedne u kojoj se porede košarkaši, vaterpolisti, odbojkaši i teniseri na jednoj, i fudbaleri na drugoj strani. Na pitanje zašto jedni osvajaju trofeje, a drugi samo mogu da ih sanjanju mogli smo da čujemo prost odgovor: zato što su prvi ne samo majstori svojih sportova, već i zato što su realni kad veruju u sebe i svoje mogućnosti, što se za druge nikako ne bi moglo reći. Reč je o dva optimizma - realnom i nerealnom. Ovaj drugi, optimizam bez pokrića na dobrom je putu da se preobrati u pesimizam. Verujem da bi taj prost odgovor za neke mogao da bude i lekovit, pod uslovom da ga dobro razumeju.
Razumem, naravno, opreznost i uzdržanost. To jesu odlike obrazovanih. Ali, pesimizam sam po sebi, urodjeni pesimizam, kao i svi drugi njegovi oblici nisu po meni baš najsrećniji i najzdraviji način da se potroši, ionako kratak, životni vek. Jer, uprošćeno govoreći, za koga takav zapravo navija - za sebe ili protiv sebe? Ako je protiv sebe samog OK. Njegova stvar. Ali, ako nije zašto onda glumi i baja pesimizmom.
Jer kao takav on je, što bi rekao jedan dobar pesnik, već na opasnoj nizbrdici.
Problem je, medjutim, što čovek, kad se okrene oko sebe, vidi da mnogi upravo tako nekako žive - kad je gusto strižu ušima, bajaju, govore unapred “nisam ja te sreće”, a potajno se ipak nadaju... Pa, kad se nadaš valjda sam znaš kolike su šanse da ti se ta nada i ispuni. Ako su one nikakve ili sasvim male, logično je pitanje zašto se uopšte nadaš bilo čemu. Raspravi to prethodno sam sa sobom i okani se nadanja u prazno.
Ima i onih koji misle da je to samo po sebi in (valjda veruju da ih čini intelektualnijim tipovima ), a nije zanemarljiv ni broj onih koji kažu da su i drugi pesimisti, pa što i oni to ne bi bili.
Mogu da razumem da ljudi u godinama u kojima se, kako se to obično kaže, već jednom nogom krene na onu stranu i nisu neki optimistični tipovi, ali za mladje ljude ne nalazim opravdanja.
To je, naravno, moje vidjenje situacije koju prepričavam onako kako je doživljavam. Desilo se, medjutim, da istu, zapravo, tek malo drugačije opisanu domaću situaciju odnedavno imamo i lepo odštampanu, upakovanu i sa etiketom Srbija objavljenu u reprezentativnom izdanje jedne od najvećih svetskih agencija za istraživanje javnog mnjenja. Tu se “crno na belo” potvrdjuje da su gradjani Srbije najveći pesimisti na evropskom kontinentu. A možda i šire.
Nabrajaju se razni pokazatelji i navode konkretna nezadovoljstva ličnom, društvenom, ekonomskom i socijalnom situacijom. Psiholozi i sociolozi komentarišu te rezultate svako iz svog ugla, ali se slažu u jednom - da je za popravljanje ovakve percepcije gradjana potrebno najmanje šest godina solidnog ekonomskog napretka zemlje što, naravno, podrazumeva istrajan i naporan rad.
Pošto dalja elaboracija ovog problema neminovno vodi i na teren unutrašnje politike, a za Mondo ne pišem o politici, zadržao bih se samo na percepciji ovdašnjih gradjana. Šta se to zapravo dogodilo i dogadja oko njih. Činjenica je da mnogi ljudi žive lošije nego pre koju godinu, da kriza traje… Ali je isto tako činjenica da to ovde i nije ništa posebno novo. Bilo je devedesetih i gore, ali istraživanja javnog mnjenja, koliko se sećam, nisu beležila tako velike procente pesimizma. Jesu li sada gradjani možda otvoreniji prema anketarima nego ranije?
Silnih je osvrta i oštrih komentara u medijima bilo u poslednje vreme upravo o pesimizmu i optimizmu. Spekulisalo se čak i o tome ko i kako treba da uteruje optimizam u narod, ali i ko širi pesimizam. Bilo je, doduše, i dobrih opaski, poput jedne u kojoj se porede košarkaši, vaterpolisti, odbojkaši i teniseri na jednoj, i fudbaleri na drugoj strani. Na pitanje zašto jedni osvajaju trofeje, a drugi samo mogu da ih sanjanju mogli smo da čujemo prost odgovor: zato što su prvi ne samo majstori svojih sportova, već i zato što su realni kad veruju u sebe i svoje mogućnosti, što se za druge nikako ne bi moglo reći. Reč je o dva optimizma - realnom i nerealnom. Ovaj drugi, optimizam bez pokrića na dobrom je putu da se preobrati u pesimizam. Verujem da bi taj prost odgovor za neke mogao da bude i lekovit, pod uslovom da ga dobro razumeju.
Razumem, naravno, opreznost i uzdržanost. To jesu odlike obrazovanih. Ali, pesimizam sam po sebi, urodjeni pesimizam, kao i svi drugi njegovi oblici nisu po meni baš najsrećniji i najzdraviji način da se potroši, ionako kratak, životni vek. Jer, uprošćeno govoreći, za koga takav zapravo navija - za sebe ili protiv sebe? Ako je protiv sebe samog OK. Njegova stvar. Ali, ako nije zašto onda glumi i baja pesimizmom.
Jer kao takav on je, što bi rekao jedan dobar pesnik, već na opasnoj nizbrdici.
