Jutrošnje ubistvo 13 osoba u selu Velika Ivanča je najmasovnije ubistvo koje se ikada dogodilo u Srbiji.
Do danas je neslavnu titulu mesta gde je izvršeno jedno od najsvirepijih ubistava nosilo selo Jabukovac, a meštanin sela Nikola Radosavljević "titulu" masovnog ubice u našoj zemlji za poslednjih 50 godina.
Naoružan lovačkom puškom Radosavljević je u julu 2007. godine ubio devet, a teško ranio dve osobe.
On je pre krvavog pira pretukao svoju suprugu, a zatim skočio u bunar s namerom da izvrši samoubistvo.
Međutim, njegov komšija ga je izvukao iz bunara i pružio mu pomoć.
Posle nekoliko minuta, Radosavljević je otišao do svoje kuće i uzeo pušku. Uputio se prema selu i najpre ubio tri osobe − Veljka Đorđevića (58), njegovog sina Dragana (22), i taštu Marinu Kutkurenović (75).
Zatim je usmrtio još šest osoba − supružnike Draginju (55) i Branislava Borongića (57), Persu Banković (37), Branislava Badejevića (30), Srđana Bađikića (15) i Aniku Čogić (62). Teško je ranio Sinišu Bađikića (36) i Vanucu Baderević (70), čije je zdravstveno stanje kasnije stabilizovano.
Ovaj masovni ubica je na glavnom pretresu u Okružnom sudu u Negotinu oslobođen je krivice, jer je tim veštaka neuropsihijatara KPZ Beograd utvrdio da je on u momentu izvršenja dela bio neuračunljiv.
Neuropsihijatri su utvrdili da je jedan od najvećih masovnih ubica u istoriji Srbije pati od akutne paranoidne psihoze sa osećajem ugroženosti i stalnim umišljajem kako neko hoće da mu naudi, koji su pratile sumanute ideje o magiji, u ovom slučaju vlaškoj magiji, i on je smešten iza rešetaka Specijalne zatvorske bolnice u Beogradu. I dalje se samonagađa šta je bio okidač za njegov krvavi pir.
Istog datuma kada i ovo devetostruko ubistvo, samo pet godina ranije, u Leskovcu je Dragan Čedić je u iz automatske puške ubio sedmoro ljudi.
Njegov leš je pronađen mesec dana posle masakra u obližnjoj šumi, a utv rđeno je da je počinio samoubistvo.
Dragan Čedić (32) iz Leskovca je ubio bivšu suprugu Biljanu (28) i šest članova tazbine, dok je četvoro članova ženine familije dok je četvoro prijatelja lakše i teže ranio.
Čedić je prvo u bilijar klubu ubio Nenada Lukića (31) i ranio Slavoljuba Kržalića (47), a potom se "vartburgom" dovezao pred porodičnu kuću svoje supruge Biljane (28) i pet minuta posle ponoći upao i iz automatske puške pucao i ubio pet osoba, a jednu ranio.
U porodičnoj kući Čedić je ubio bivšu suprugu Biljanu Čedić (28), njene sestre Ivanu Kalčić (31) i Jelenu Zdravković (25), Jeleninog supruga Bobana (24) i Biljaninu komšinicu Jelenu Zlatković (29), a ranio njenu drugaricu Maju Bojković (26).
Svoj smrtonosni pir ubica završava deset minuta kasnije u u kući Biserke Ristić (48), tetke ubijenih sestara, koju ubija, a njenog supruga Blagoja (51) i sina Đorđa (16) ranjava.
Pretpostavljalo se da je motiv ubistva "neraščišćeni porodični odnosi između Biljane i Dragana".
Dosije nezapamćenog zločina u Leskovcu je zatvoren. Istražni sudija Okružnog suda u Leskovcu Nebojša Stojičić obustavio je krivični postupak protiv Dragana Čedića jer je nađeno njegovo telo. Rođaci koji su mu pomagali u bekstvu su novčano kažnjeni.
Sredinom devedesetih godina Josip Vujić , zbog zločina koji je počinio nazvan “Joso Sekira”, ubio je sekirom sedmoro ljudi, bežeći od policije na putu od Subotice do Bajmoka.
Svoj krvavi pir Vujić je započeo u selu Pačir, na putu između Bajmoka i Stare Moravice, gde je na spavanju ubio i opljačkao Veru Mašić, medicinsku sestru iz ovog malog bačkog sela.
Posle toga, pritajio se na nekoliko dana, da bi potom, jednog jutra, nedaleko od Železničke stanice u Subotici angažovao taksistu Zorana Budimčevića, da ga vozi na nekoliko lokacija kako bi obavio neke poslove.
Kada mu više nije trebao, na periferiji grada ga je hladnokrvno ubio i njegov automobil ostavio nedaleko od obližnje deponije.
Slično je prošao i drugi taksista, Marko Vukelić, kome je nakon ubistva iz vatrenog oružja, oduzeo automobil i uputio se ka Bajmoku. Tada je već bila alarmirana policija iz svih delova Srbije i postavljane su barikade svuda oko grada, ali ubica je uspevao da ih izbegne.
Na izlazu iz Subotice, nedaleko od naselja Aleksandrovo, počinjen je još jedan zločin, naočigled žrtvine supruge i maloletnog deteta.
Vozeći svoj automobil, Jordan Stojanović iz Makedonije je zakačio vozilo kojim je upravljao Vujić. Obojica su potom stali i izašli iz kola. Vujić je bez i jedne reči izvukao pištolj i upucao nesrećnog Makedonca u glavu.
Sa zločinima je nastavio u Bajmoku, gde je u razmaku od nekoliko dana prvo ubio i opljačkao dve starice, sestre Nedeljku i Mariju Tomić, a potom i bračni par Savu i Anu Vukelić. Ova ubistva su počinjena sekirom.
Vujić je 1997. u odsustvu osuđen na smrtnu kaznu u Okružnom sudu u Subotici, ali je ona u međuvremenu ukinuta. On je 2010. godine isporučen Srbiji iz Mađarske gde je odslužio kaznu od 15 godina zatvora zbog ubistva taksiste nedaleko od grada Baje. Na ponovljenom suđenju osuđen je na 40 godina zatvora.
Pripadnici starije generacije sigurno se sećaju i čuvenog paraćinskog masakra u bivšoj SFRJ, kada je Azis Keljmendi, vojnik albanske nacionalnosti u bio četvoricu vojnika JNA - i ranio još pet osoba.
Ubistva su se dogodila 1987. godine u kasarni “Branko Krsmanović“ u Paraćinu nekoliko sedmica pre isticanja vojnog roka Keljmendiju.
Azis Keljmendi je, naoružan automatskom puškom, ušao u zajedničku spavaonicu i otvorio vatru na druge vojnike. Tom prilikom je ubijen Safete Dudaković, Hazima Dženanović, Goran Begić i i Srđana Simić, a ranjena su četiri vojnika.
Nakon ovoga, Keljmendi je iz kasarne pobegao na obližnje Karađorđevo brdo. Za njim je u poteru krenula vojna policija koja ga je opkolila. Tada je, po zvaničnoj verziji događaja, izvršio samoubistvo.
Vojna policija je posle tog događaja sprovela istragu. Ona nije dala odgovore na pitanje o motivima, iako neki izvori spominju nalaze lekara, prema kojima je Keljmendi mentalno rastrojena osoba.
Prema nalazima istrage, Keljmendi nije imao disciplinskih problema, iako je, prema nekim izvorima, optužen za krađu. Drugi izvori koji se pozivaju na istragu vojne policije navode da je bio u ozbiljnom sukobu sa ostalim vojnicima.
Ništa manje monstruozan zločin dogodio se 1984. godine u Jagodini kada je radnik u fabrici bombona Paraćinka u Paraćinu Miodrag Milojević iz malokalibarskog pištolja, berete, ubio četiri direktora i jednog vozača te fabrike, a jednog teško ranio.
Milojević je ubio Miroslava Mirkovića, v.d. pomoćnika direktora, Miodraga Jovanovića, kontrolora kvaliteta, Živojina Aleksića, šefa nabavke, Nenada Živkovića, upravnika firme Feroteks (ranije radio u Paraćinki) i Slobodana Simića, vozača, dok je Miroslava Milanovića, referenta nabavke, teško ranio.
Motiv ovog masakra je bila tortura koju je Milojević trpeo u fabrici gde je radio kao inženjer.
Naime, on je primetio zloupotrebe čelnika firme i to obzananio kolegijumu nakon čega je četiri godine bio maltretiran, da bi potom napustio firmu.
Noć nakon ćerkine veridbe proveo je u kolima s pištoljem, koji je uzeo iz kuće. Najpre je razmišljao da se ubije u svom rodnom selu. Pošao je, ali kako je morao da prođe pored Paraćinke, dugogodišnje maltretiranje grupe ljudi ponovo mu je okupiralo misli. Ušao je u fabriku, stražarima rekao da se ne plaše pištolja jer njima neće ništa biti i išao od kancelarije do kancelarije, dok nije ubio one koji su bili na njegovom spisku.
Okružni sud u Svetozarevu (današnjoj Jagodini) osudio ga je na smrtnu kaznu, ali dok ju je čekao Savezni sud ju je promenio na 20 godina zatvora.
(MONDO, J.S., foto ilustracija: Guliver/Getty Images/Thinkstock)
Do danas je neslavnu titulu mesta gde je izvršeno jedno od najsvirepijih ubistava nosilo selo Jabukovac, a meštanin sela Nikola Radosavljević "titulu" masovnog ubice u našoj zemlji za poslednjih 50 godina.
Naoružan lovačkom puškom Radosavljević je u julu 2007. godine ubio devet, a teško ranio dve osobe.
On je pre krvavog pira pretukao svoju suprugu, a zatim skočio u bunar s namerom da izvrši samoubistvo.
Međutim, njegov komšija ga je izvukao iz bunara i pružio mu pomoć.
Posle nekoliko minuta, Radosavljević je otišao do svoje kuće i uzeo pušku. Uputio se prema selu i najpre ubio tri osobe − Veljka Đorđevića (58), njegovog sina Dragana (22), i taštu Marinu Kutkurenović (75).
Zatim je usmrtio još šest osoba − supružnike Draginju (55) i Branislava Borongića (57), Persu Banković (37), Branislava Badejevića (30), Srđana Bađikića (15) i Aniku Čogić (62). Teško je ranio Sinišu Bađikića (36) i Vanucu Baderević (70), čije je zdravstveno stanje kasnije stabilizovano.
Ovaj masovni ubica je na glavnom pretresu u Okružnom sudu u Negotinu oslobođen je krivice, jer je tim veštaka neuropsihijatara KPZ Beograd utvrdio da je on u momentu izvršenja dela bio neuračunljiv.
Neuropsihijatri su utvrdili da je jedan od najvećih masovnih ubica u istoriji Srbije pati od akutne paranoidne psihoze sa osećajem ugroženosti i stalnim umišljajem kako neko hoće da mu naudi, koji su pratile sumanute ideje o magiji, u ovom slučaju vlaškoj magiji, i on je smešten iza rešetaka Specijalne zatvorske bolnice u Beogradu. I dalje se samonagađa šta je bio okidač za njegov krvavi pir.
Istog datuma kada i ovo devetostruko ubistvo, samo pet godina ranije, u Leskovcu je Dragan Čedić je u iz automatske puške ubio sedmoro ljudi.
Njegov leš je pronađen mesec dana posle masakra u obližnjoj šumi, a utv rđeno je da je počinio samoubistvo.
Dragan Čedić (32) iz Leskovca je ubio bivšu suprugu Biljanu (28) i šest članova tazbine, dok je četvoro članova ženine familije dok je četvoro prijatelja lakše i teže ranio.
Čedić je prvo u bilijar klubu ubio Nenada Lukića (31) i ranio Slavoljuba Kržalića (47), a potom se "vartburgom" dovezao pred porodičnu kuću svoje supruge Biljane (28) i pet minuta posle ponoći upao i iz automatske puške pucao i ubio pet osoba, a jednu ranio.
U porodičnoj kući Čedić je ubio bivšu suprugu Biljanu Čedić (28), njene sestre Ivanu Kalčić (31) i Jelenu Zdravković (25), Jeleninog supruga Bobana (24) i Biljaninu komšinicu Jelenu Zlatković (29), a ranio njenu drugaricu Maju Bojković (26).
Svoj smrtonosni pir ubica završava deset minuta kasnije u u kući Biserke Ristić (48), tetke ubijenih sestara, koju ubija, a njenog supruga Blagoja (51) i sina Đorđa (16) ranjava.
Pretpostavljalo se da je motiv ubistva "neraščišćeni porodični odnosi između Biljane i Dragana".
Dosije nezapamćenog zločina u Leskovcu je zatvoren. Istražni sudija Okružnog suda u Leskovcu Nebojša Stojičić obustavio je krivični postupak protiv Dragana Čedića jer je nađeno njegovo telo. Rođaci koji su mu pomagali u bekstvu su novčano kažnjeni.
Sredinom devedesetih godina Josip Vujić , zbog zločina koji je počinio nazvan “Joso Sekira”, ubio je sekirom sedmoro ljudi, bežeći od policije na putu od Subotice do Bajmoka.
Svoj krvavi pir Vujić je započeo u selu Pačir, na putu između Bajmoka i Stare Moravice, gde je na spavanju ubio i opljačkao Veru Mašić, medicinsku sestru iz ovog malog bačkog sela.
Posle toga, pritajio se na nekoliko dana, da bi potom, jednog jutra, nedaleko od Železničke stanice u Subotici angažovao taksistu Zorana Budimčevića, da ga vozi na nekoliko lokacija kako bi obavio neke poslove.
Kada mu više nije trebao, na periferiji grada ga je hladnokrvno ubio i njegov automobil ostavio nedaleko od obližnje deponije.
Slično je prošao i drugi taksista, Marko Vukelić, kome je nakon ubistva iz vatrenog oružja, oduzeo automobil i uputio se ka Bajmoku. Tada je već bila alarmirana policija iz svih delova Srbije i postavljane su barikade svuda oko grada, ali ubica je uspevao da ih izbegne.
Na izlazu iz Subotice, nedaleko od naselja Aleksandrovo, počinjen je još jedan zločin, naočigled žrtvine supruge i maloletnog deteta.
Vozeći svoj automobil, Jordan Stojanović iz Makedonije je zakačio vozilo kojim je upravljao Vujić. Obojica su potom stali i izašli iz kola. Vujić je bez i jedne reči izvukao pištolj i upucao nesrećnog Makedonca u glavu.
Sa zločinima je nastavio u Bajmoku, gde je u razmaku od nekoliko dana prvo ubio i opljačkao dve starice, sestre Nedeljku i Mariju Tomić, a potom i bračni par Savu i Anu Vukelić. Ova ubistva su počinjena sekirom.
Vujić je 1997. u odsustvu osuđen na smrtnu kaznu u Okružnom sudu u Subotici, ali je ona u međuvremenu ukinuta. On je 2010. godine isporučen Srbiji iz Mađarske gde je odslužio kaznu od 15 godina zatvora zbog ubistva taksiste nedaleko od grada Baje. Na ponovljenom suđenju osuđen je na 40 godina zatvora.
Pripadnici starije generacije sigurno se sećaju i čuvenog paraćinskog masakra u bivšoj SFRJ, kada je Azis Keljmendi, vojnik albanske nacionalnosti u bio četvoricu vojnika JNA - i ranio još pet osoba.
Ubistva su se dogodila 1987. godine u kasarni “Branko Krsmanović“ u Paraćinu nekoliko sedmica pre isticanja vojnog roka Keljmendiju.
Azis Keljmendi je, naoružan automatskom puškom, ušao u zajedničku spavaonicu i otvorio vatru na druge vojnike. Tom prilikom je ubijen Safete Dudaković, Hazima Dženanović, Goran Begić i i Srđana Simić, a ranjena su četiri vojnika.
Nakon ovoga, Keljmendi je iz kasarne pobegao na obližnje Karađorđevo brdo. Za njim je u poteru krenula vojna policija koja ga je opkolila. Tada je, po zvaničnoj verziji događaja, izvršio samoubistvo.
Vojna policija je posle tog događaja sprovela istragu. Ona nije dala odgovore na pitanje o motivima, iako neki izvori spominju nalaze lekara, prema kojima je Keljmendi mentalno rastrojena osoba.
Prema nalazima istrage, Keljmendi nije imao disciplinskih problema, iako je, prema nekim izvorima, optužen za krađu. Drugi izvori koji se pozivaju na istragu vojne policije navode da je bio u ozbiljnom sukobu sa ostalim vojnicima.
Ništa manje monstruozan zločin dogodio se 1984. godine u Jagodini kada je radnik u fabrici bombona Paraćinka u Paraćinu Miodrag Milojević iz malokalibarskog pištolja, berete, ubio četiri direktora i jednog vozača te fabrike, a jednog teško ranio.
Milojević je ubio Miroslava Mirkovića, v.d. pomoćnika direktora, Miodraga Jovanovića, kontrolora kvaliteta, Živojina Aleksića, šefa nabavke, Nenada Živkovića, upravnika firme Feroteks (ranije radio u Paraćinki) i Slobodana Simića, vozača, dok je Miroslava Milanovića, referenta nabavke, teško ranio.
Motiv ovog masakra je bila tortura koju je Milojević trpeo u fabrici gde je radio kao inženjer.
Naime, on je primetio zloupotrebe čelnika firme i to obzananio kolegijumu nakon čega je četiri godine bio maltretiran, da bi potom napustio firmu.
Noć nakon ćerkine veridbe proveo je u kolima s pištoljem, koji je uzeo iz kuće. Najpre je razmišljao da se ubije u svom rodnom selu. Pošao je, ali kako je morao da prođe pored Paraćinke, dugogodišnje maltretiranje grupe ljudi ponovo mu je okupiralo misli. Ušao je u fabriku, stražarima rekao da se ne plaše pištolja jer njima neće ništa biti i išao od kancelarije do kancelarije, dok nije ubio one koji su bili na njegovom spisku.
Okružni sud u Svetozarevu (današnjoj Jagodini) osudio ga je na smrtnu kaznu, ali dok ju je čekao Savezni sud ju je promenio na 20 godina zatvora.
(MONDO, J.S., foto ilustracija: Guliver/Getty Images/Thinkstock)
Partizan pao u Turskoj, prosuo sve u poslednjoj četvrtini: Osmani presudio crno-belima
NOVO NA MONDO PORTALU: Probaj MONDO sudoku, svaki dan u 19h nova igra!
Lesor se javio odmah iz bolnice: Čeka ga operacija, a njegova objava gađa pravo u srce
"Plašili smo se, molila sam doktore da ga ne puste sa lečenja": Strašna ispovest majke napadača (19) u školi u Zagrebu
Zvezda protiv Makabija vida rane posle Efesa: Težak meč pred crveno-belima i sve to pred derbi