DERBI: Kad je novinar navijač (Partizana)

Bio sam na šezdesetak derbija, dugo, dugo sam znao tačan broj i precizan skor u njima. Tada sam znao i zbog čega sam neke 'preskakao' ne bih li tako pomogao svom klubu da pobedi. Naivno, ali i iz sveg srca, spreman na ogromnu žrtvu da ne budem 'tamo' nego se tresem uz, najčešće, radio.

Znam i da odavno ne kupujem sportsku štampu na dan derbija, više se ne sećam kada sam zaključio da je to 'maler' i da je bolje da ja ostanem neinformisan, nego da se derbi izgubi.

Ima ljudi kojima se tog dana ne javljam, ne odgovaram im na poruke. Neki od njih su prijatelji ali ne vredi, neće se prijateljstvo srušiti zbog derbija , ubeđen sam, a izgubiti samo zbog toga što sam se ja nekom javio bilo bi previše naivno...

Postoji više puteva kojima dolazim na stadion ali i jedan kojim ne idem nikada. Najlogičniji, najkraći i najbrži, ali i 'nesrećan', pokazalo se još osamdeset i neke... Dugo sam planirao da tom putu dam još jednu šansu kada naiđe prvi manje važan derbi. I to se, prosto, nikada nije dogodilo.

Nikada se ne dogovaram sa ljudima da idemo zajedno na derbi. Nema potrebe, oni kojima je mesto tamo, biće tamo, oni koji tu utakmicu doživljavaju kao priliku za druženje - greše. Ta je da se gleda i preživljava. Baš uvek.

Pamtim tri derbija bolje od ostalih.

Pamtim ih skoro sve, pamtim neke strašne, Stojkovskog, Krupnikovića, Najdovskog, Lukića, Šipku, Glavinu, Babarogića... Tri su iznad njih.

Prvi koji je Partizan dobio 'na moje oči'. Leto 1983. godine, Varga i Mance, dva. Sećam se da je bilo vruće, baš, sećam se da je Dinamo izgubio na vreme da taj derbi znači i titulu.

I sudije koji nije svirao penal, Moca Vukotić je srušen u šesnaest, bio je slobodan udarac.

I bilo je 2:0, pa 3:1, na kraju 3:2. I Partizan je bio prvak.

Onaj iz septembra, čini mi se, 1986, Milko Đurovski je igrao prvi put za nas i protiv njih, tada mi se činilo da je to važnije od svega. Sećam se promašenog penala, Smajićevog gola iz 'mrtvog ugla', sećam se i da je nosio broj 3 na leđima. I Milko Đurovski iz drugog penala koji je suđen Partizanu te večeri je postigao Gol. Baš Gol, ne samo gol.

Možda zbog tog drugog penala na JNA 1986. godine nema 'kreča' za Partizan već 18 punih godina, ko zna...

Neka treći bude onaj iz 1995, Tešovićev gol za 1:0 i Partizanovu pobedu u gostima posle 'sto godina'.
Nikada nisam pomislio da nikada nećemo pobediti tamo ali sam se ponekad plašio da ću ostariti dok se to ne dogodi.

Nisam, taj Tešovićev gol bio je uvod u neko drugo vreme.

Ako bi bio i četvrti, onaj kada je Kežman šutnuo prejako za jednog klinca za 2:1, u jesen 1998, možda je Petrovićev gol 'sa pola' dan posle poraza košarkaša na Fajnal Foru u Parizu, možda Saveljić, Čakar i Tomić za 3:0, Kapiten Ilić u kupu, Kociću van šesnaesterca.

Nije ni toliko važno. Važno je da ih je dosta. I da ih nikada nije dosta.

NN iz Beograda, star 33 godine. Navijač Partizana.

Ne volim kad mi neko kaže da bolesno volim Partizan. Bolest je nešto drugo i vidim je svuda oko mene kad zbog posla kojim se bavim krenem na utakmicu nekog drugog kluba. Pre bih rekao da sam se za ove 33 godine koliko volim Partizan razboleo i narušio svoje zdravlje, ali vrlo dobro znam da nikada neću biti toliko bolestan i prestanem da ga volim.

Top pet derbija

Tražiti od mene da rangiram utakmice Partizana protiv njih, nekako mi nije nimalo umesno. Svaki ima svoju draž. Oni malobrojni, mada u poslednje vreme sve učestaliji, u kojima smo ih drali kad god smo stigli, potvrđivali su mi kako nikako nisam bolestan zbog toga što sam se rodio s tim darom da volim Partizan, a oni u kojima smo gubili, samo su povećavali ljubav prema klubu. "Volim Partizan, mrzim sebe" - najbolja, najpreciznija i najpoučnija poslovica u srpskom narodu.

Ipak, ako baš moram da spomenem neke, neka bude to ovako.

Pamtim one derbije još kao klinac, dok su igrali Goša Bogdanović, Milko, Đurđević, Mijat... Pamtim, neki Piksijev gol u derbiju, pa onda Vasiljevićev šut "s Autokomande" kad smo ih poslali kući, ali na tim tekmama nisam bio, pa je malo glupo pričati o tome.

Godine su me već malo stisle, pa ne znam tačno brojeve, ali pamtim one Krupnikovićeve "makazice" i 2:2 na kraju, a taj dan je Vojvodina izgubila od Radničkog s Novog Beograda. Sećam se da smo kasnili na tekmu, a vozač "osamnestice" nam na Autokomandi javi da je Voša izgubila. Bože, i ja pamtim svakakve gluposti.

Tu je onda nezaobilazni "stoti", kad smo ih zgazili, a oni nas dobili na samo njima znan način, pa onda Tešovićev gol kad smo skinuli punoletstvo s Marakane i kad sam išao gradom i ljubio sve ljude oko mene, znane i neznane. Sećam se i nekog Kežmanovog gola, nešto na kraju tekme. Ja na jugu, a Keža postiže pod prečku, tu ispred mene.

Ima tu i onaj kad su se promenila sva četiri godišnja doba za 90 minuta, mi im dali gol, nešto Ćirić igrao rukom ako se ne varam i poče sneg da veje ravno niotkuda. Ceo jug prvi put spontano peva "Mesečinu", teren se ne vidi od mećave, a pogledaš u nebo i sve crno-belo. Uh, kakav osećaj.

I za kraj. Od ovih novijih, pamtim Moreirin gol u 90. minutu za remi i za titulu, a pamtim i kad je jedan od kolega skočio na ogradu novinarske lože na istoku i počeo da vileni. Blago njemu, ja se uvek na tim tekmama pravim fin i ne pokazujem emocije, jer ipak sam profesionalac, ali to sve kasnije nadomestim na basketu i rukometu.

Rituali

Nemam ama baš nikakavih rituala. Nisam sujeveran tip, verujem u neke druge stvari, a to šta ću obući taj dan, zavisi isključivo od toga šta imam čisto i opeglano u ormanu. Znam samo, da pre tekme negde u gradu moram da popijem makar jedno pivo, ali to nije ritual, to je čisto ubijanje nervoze.

Na kraju, moram da kažem ono što najviše volim. Dan posle pobede u derbiju, ne bi mi palo na pamet da u redakciji spomenem utakmicu. Ma jok. Dođem, onako opušten, vidim njih kako su već zauzeli gard i spremno čekaju trenutak kad ću početi sa zezanjem. Posle pola sata shvate da ne reagujem i onda sami progovore od muke i na kraju kažu - Čestitamo. Jaoooo, već zamišljam takvu nedelju ujutru.

NN iz Beograda, 40 godina, i dalje bolestan za Partizanom.

Bolest je neizlečiva. I ne žalim se, niti tražim lek. Cigani su mi uvek bili… hm, simpatični. A i rođeni burazer mi je ciganin. Okoreli. A uvek ih je bilo više i zato je bilo još lepše zezati ih. Zato smo "elita", posebni. Andergraund i avangarda.

TOP 5 derbija

Imam dovoljno godina da počnem da zaboravljam. Neki derbiji su mi, ipak, bili posebniji od drugih, ostali su mi u sećanju, bilo da je Partizan pobedio ili izgubio. Ruku na srce, bilo je više tih poraza i pomalo čak i zavidim ovim novim generacijama, koje gledaju pobede i titule crno-belih u serijama. I ja sa njima, razume se.

1. Prvo čega se uvek setim je derbi 1983. godine. Imao sam 10 godina. Igralo se kod nas, na JNA ili u Hramu fudbala. Dobili smo ih 3:2, a treći gol dao je… ma, naravno. ON. Dragan Mance. Preki (Dževad Prekazi) mu je dao loptu u stilu košarkaša, ne gledajući, a Mance se stuštio ka njihovom golu, pogodio I onda ono njegovo, na kolena! I dan danas kada igram fudbal (rekreativno), volim da ga "iskopiram", da se bacim na kolena. One and only - Dragan Mance.

2. Nikada neću zaboraviti 100. derbi. Partizan je izgubio, ali smo ih sabili na njihovu polovinu i, po običaju, promašili smo sve što smo mogli, a onda oni nama (Mitko Stojkovski, čini mi se), dadoše pred kraj i mi izgubismo. Nezasluženo. Trebalo je da ih "oderemo". Ali, tako je bilo u mnogo slučajeva. Mi igramo, napadamo, oni daju golove, posle "čekalice". Tako su stalno igrali.

3. Grupa JNA ima na svom fenomenalnom CD-u pesmu "Samo za tebe srce mi kuca" u kojoj pevač imitira radio voditelja koji prenosi utakmicu. “… lopta do Moreire iiiiii… goooooooooooooooool”. Igrao se peti minut sudijske nadoknade, Dijara "The Killer" (znate već koga), spušta grudima do Moreire, koji sa 25 metara šalje teledirigovanu loptu iza Stamenkovića. Ludnica!

4. Ne zaboravlja se, naravno, ni 2007. godina. Igralo se u njihovoj "rupi". Tada je trener Partizana bio Miroslav Đukić. Rapsodija! Bilo je 4:2 za Partizan, a trebalo je da bude 7:1, da se ponovi ona istorijska pobeda. Sećate se, to je bilo onomad kad je Lola "zaključao" taj stadion.

5. Sećam se i derbija u Kupu. Na JNA. Godina 1994. Nama treba pobeda od 2:0, vodimo 1:0, njima svira penal (sudija Čokanica!)… Ostalo je još pet minuta do kraja. Moj sadašnji kum, tada "samo" drug, kaže meni i ostaloj ekipi na Jugu: "Ljudi, biće 3:1!". Uvek je bio nepopravljivi optimista, a mi ga gledamo belo. Ali, u 87. minutu penal za Partizan (posle faula nad Đanijem). Savo Milošević daje za 2:1, a samo minut kasnije, "bomba" Peđe Vasljevića sa pojma nemam koliko metara i 3:1! U dva koraka sam bio na ogradi! Urlamo svi, a ovi prekoputa… Slike ima, tona nema.

Bilo je još lepih slika iz tih derbija. Milkov prvi derbi u crno-belom dresu, prva pobeda posle XY vremena na njihovom stadionu (Tešović), golčina Ivice Ilieva, pa Raćin projektil, pa igrarije Mateje Kežmana, Fadilj Vokri za 1:1 u kupu i mi idemo dalje…

Mnogi gradovi u svetu nemaju takve derbije. Treba da ih očuvamo.

Rituali

Nemam nekakav poseban ritual za dan kad je derbi. S obzirom na to da sam nekada bio u istoj zajednici sa burazerom, voleli smo da se peckamo, a ja, grlatiji, uvek sam počinjao dan pesmom. S obzirom da je cela moja familija grobarska (aleluja!), osim tog izroda, imao sam široku i masovnu podršku :)

Poslednjih godina, moj kum (da, onaj što je "video" da će biti 3:1 u kupu), voli da nas "raspoređuje" po tribini kada ne ide. "Ti stani ovde, a ti stepenicu ispod, a ti se vrati ovamo... bolje smo igrali", i tako. Nama, ostalima smešno. Mada, od tih "3:1" slepo ga slušamo!

Ali, imam jedan odevni predmet za koji čvrsto verujem da je srećan. Imao sam ga i na Fajnal foru ABA lige u Ljubljani, na nekoliko fudbalskih i basket derbija, bio mi je blizu ruke i na Fajnal foru vaterpolo Evrolige 2011. godine...

Naravno da ću i sada da ga ponesem!

(MONDO, foto MN Press arhiva)