Ovo je priča o kultnim svetskim stadionima, svedocima istorije koji su ispisali fudbalske priče za sva vremena
Kojim kriterijumima se voditi u kategorizaciji kultnih svetskih stadiona. Trofeji, klubovi, kapaciteti, istorijska finala, velika takmičenja, arhitektonska nadahnuća...
Svaki od ovih parametara može da bude važan, ali i ne mora. Ako stadion obuhvata od svega po malo, ili više, onda svakako zaslužuje poziciju na listi stadiona koji su obeležili fudbal kroz vreme.
Širom planete niču savremeni fudbalski objekti futurističkih izgleda, čak i za naše vreme u kojem tehnologija neprestano ruši sve granice. Svi oni obezbeđuju komfor i ugođaj kakav nekada ni u snovima nije mogao da se zamisli.
Ali...
Grandiozni, sjajni, digitalizovani, ipak, čini se, nekako bez duše. Iste one koje su u svojim zidinama i tribinama imali stari Vembli, Marakana, Hejsel, Arsenalov Hajberi, Ajaksov De Mer, budimpeštanski Nep, na kojem je mađarska "laka konjica" pedesetih godina prošlog veka gazila svakog ko bi stao pred nju...
Kao iskustvom naborani generali, svedoci istorije, velikih i nezaboravnih fudbalskih bitaka i ratova, nisu ostali nedodirljivi. Nesmotreno su popustili pod pritiscima ekonomskih sila, novca, težnji ka boljem. Neki od njih danas više i ne postoji, ostala su samo sećanja.
Ko nije želeo da se povinuje prohtevima vremena osuđen je bio na propast.
Međutim, i ti novi će jednog dana biti stari. I oni će imati urezane duboke tragove istorije i svoje nezaboravne priče. I njih će vreme jednom pregaziti, a generacije ih će se sećati.
Za svakog fudbalskog fanatika, istinskog zaljubljenika u magičnu igru s loptom, jedinu u kojoj veština nožnog baratanja rekvizitom ima apsolutnu dominaciju nad igrom rukama, stadioni predstavljaju, u najmanju ruku, isto što i bogomolje za vernike.
Teško da se na jednom mestu može naći više ljubavi, nade, vere ili mržnje, nego na fudbalskom stadionu. Kako drugačije opisati navijački fanatizam, strast i emocije, naučno teško objašnjive i od strane najeminentnijih svetskih sociologa.
A, sve kreće sa stadiona, mesta gde čak i u mirnim, staloženim osobama neobjašnjivo proključa krv i probudi se duh fudbalskog navijača.
Kako red nalaže, krećemo iz kolevke fudbala - Engleske. Ali, ne iz Londona, već Liverpula!
Stadium Anfield, Liverpul, Engleska - kapacitet: 45.276
"This is Anfield" i na njemu "Kop" - najčuvenija tribina na svetu. "Stajanje" je nekada moglo do primi 30.000 navijača i gotovo uvek je bilo ispunjeno do poslednjeg mesta.
"Redsi" vole da kažu da zbog privrženosti i vernosti klubu tribinama "Spion Kop", "Mein Stend", "Sentinari Stend" i "Enfild Roudu" uvek, pa čak i kada nema nikoga, odzvanja pesma "You'll Never Walk Alone" (Ti nikada nećeš hodati sam). Toliko je puta ispevana da su reči i melodija upijeni u betonske tribine.
Ali, Enfild nije uvek bio Liverpulov dom. Istoriju je prvi na njemu počeo da piše, verovali ili ne, Everton, veliki gradski rival. "Karamele" su na Enfildu stanovale osam godina (1884 - 1892), a onda su se preselile na Gudison.
U planu je da se Liverpul preseli na novi stadion Stenli Park sa 25.000 više sedećih mesta. Taj objekat bi trebalo da se gradi u blizini Enfilda, zbog čega je predviđeno njegovo rušenje. Kraj radova bio je planiran za 2011. godinu, ali je svetska ekonomska kriza odložila početak projekta. Kriza, ali i neslaganje onih kojima Enfild nešto znači.
Najveća poseta: Liverpul - Vulverhempton 61.905 (2. februar 1952)
Wembley Stadium, London, Engleska - kapacitet: 90.000
Stari Vembli je 2003. sravnjen sa zemljom, a na njegovom mestu četiri godine kasnije podignut je super moderni Novi Vembli. Velelepno zdanje, u senci slave fudbalskog hrama Engleske i cele Velike Britanije, s ponosom korača ka novim dostignućima.
Već u startu je sa 757 miliona miliona funti, koliko je koštala izgradnja, potukao sve rekorde. Za samo tri godina dva puta je bio domaćin finala Lige šampiona.
Ali, ovo je priča o njegovom prethodniku - "stadionu nad stadionima".
Godine 1923. za 300 dana izgrađen je novi nacionalni stadion u Londonu. Troškovi su iznosili 750.000 funti. Mogao je da primi 127.000 navijača, ali je već na prvoj utakmici kapacitet dvostruko nadmašen.
Malo je bilo stanovnika glavnog grada Engleske koji nisu želeli da posete Vembli na njegovom otvaranju i da u finalu FA kupa odgledaju gradski derbi između Boltona i Vest Hema. Priča se da je tog dana na tribinama, ali i pored terena, bilo između 240.000 i 300.000 navijača, a da je još 60.000 ostalo ispred kapija.
U zvaničnim podacima piše da je pobedi Boltona od 2:0 prisustvovalo tačno 126.047 gledalaca. Međutim, u taj podatak niko ne veruje.
Vembli je tako već prvog dana postao sinonim za engleski fudbal.
"Gordi Albion" je upravo na njemu stigao do svog najvećeg uspeha u istoriji - osvajanja Svetskog kupa 1966. godine. Čuveno finale sa Nemcima ostalo je u sećenju po pobedi domaćina posle produžetaka 4:2, ali i najkontroverznijem golu svetskih prvenstva. Švajcarski sudija Dinst video je pogodak Džefa Harsta, koji zapravo nije bio, jer lopta obimom nije prešla gol-liniju.
Na Vembliju se igralo najviše finala Kupa i Lige šampiona - sedam. Hram evropskog fudbala je 1996. bio domaćin Nemačkoj i Češkoj u finalu Eura.
Najveća poseta: Bolton - Vest Hem 126.047 (28. april 1923)
Najveća poseta, Novi Vembli: Portsmaut - Kardif 89.874 (17. maj 2008)
Estadio Azteca, Meksiko Siti, Meksiko - kapacitet: 105.000
"Asteka" - nazvan po indijanskom narodu Astecima koji su vladali velikim carstvom južnog Meksika. Sagrađen je 1968 godine za potrebe Olimpijskih igara, ali najveću slavu stekao je domaćinstvom dva Mundijala (1970. i 1986). Dovoljno je reći Pele i Maradona. Dvojica najboljih fudbalera sveta svih vremena su na Asteka stadionu, kao kapiteni Brazila i Argentine, podizali pehare namenjene šampionu planete.
Asteka je svedok "Božje ruke", ali i najlešeg gola ikada. Sve u izvođenju "El Piba" na utakmici četvrtfinala Svetskog prvenstva 1986. protiv Engleske. Kakav neverovatan matine tog 22. juna pred 114.580 gledalaca...
Tačno 16 godina ranije, na istom mestu, Brazil je u finalu protiv Italije izveo akciju o kojoj se i danas priča. Kompjuterski precizna počela je od Vilsona Pjace, Klodoaldo je nanizao četvoricu Italijana, pa je predao loptu Rivelinju, ovaj do Žairzinja, koji pronalazi Pelea u sredini. Čuvena "desetka" malo čeka i odlaže je na desnu stranu za Karlosa Alberta. Udarac iz punog trka spoljnom - "azuri" su na kolenima.
Asteka će još do sledeće godine biti jedini stadion na kojem su se igrala dva finala Mundijala, a onda će to postati i Marakana. Stadion u Riju će sve rekorde meksičkog hrama fudbala srušiti 2016. kada bude domaćin Olimpijskih igara.
Dom je Kluba Amerika.
Najeća poseta: Meksiko - Brazil 119.853 (7. jul 1968)
Estádio do Maracanã, Rio de Žaneiro, Brazil - kapacitet: 82.238
"Marakana" - ponos Brazila i Rija. Dugo je važila za najveći stadion na svetu sa kapacitetom od 200.000 mesta. Godine i ljudska nemarnost učinili su svoje, pa je krajem 2000. postojala mogućnost i da se uruši sama od sebe. Iz tog razloga monumentalna lepotica je čak dva puta renovirana za samo šest godina, da bi je za potrebe Svetskog prvenstva 2014. potpuno srušili i podigao novi stadion sa preko 80.000 sedećih mesta.
Marakana je otvorena osam dana pred Svetsko prvenstvo 1950. godine. Tačno mesec dana posle toga Brazil i Urugvaj igrali su utakmicu za šampiona sveta. Domaćinu je pred 200.000 svojih navijača bio dovoljan i bod, ali je poražen 1:2. Urugvaj je postao prvak!
Na Marakani igraju tri tima Botafogo, Flamengo i Fluminense. Pele je 1971. godine na njoj protiv Jugoslavije odigrao oproštajnu utakmicu za reprezentaciju.
Originalno ime stadiona je po legendarnom novinaru Mariju Filju, ali ga svi zovu po delu Rija u kojem se nalazi - Marakana (vrsta papagaja).
Najveća poseta: Urugvaj - Brazil 199.854 (16. jul 1950).
Smatra se da je toj utakmici prisustvovalo preko 205.000 gledalaca.
Santiago Bernabéu Stadium, Madrid, Španija - kapacitet: 85.454
Zajedno sa "kreljevskim klubom" rastao je stadion Santjago Bernabeu, u početku zvan Šamartin (1955. godine dobija današnje ime). Smešten u gradskom jezgru Madrida svedočio je o uspesima najvećeg kluba na svetu, ali i o veličanstvenim fudbalskim turnirima i finalima.
Otvoren je 14. decembra 1947. i u početku je mogao da primi oko 75.000 navijača. Nije mnogo trebalo da u Realu shvate da je kapacitet mali, pa se vrlo brzo počelo sa širenjem objekta i dodavanjem prostora za navijače.
Već u junu 1954. dostigao je rekordan kapacitet od 125.000 mesta. Ipak, zbog bezbednosti i ukidanja "stajanja" vremenom se došlo do sadašnjih 85.454 stolica.
Spada u najpopularnije stadione na svetu, tako da Real na godišnjem nivou na turističe obilaske Santjaga Bernabea zaradi milione evra.
Bio je domaćin četiri finala Kupa i Lige šampiona, jednog Evropskog kupa nacija 1964. i finala Svetskog prvenstva 1982. godine.
Najveća poseta: Real Madrid - Fiorentina 125.000 (30. maj 1957), ujedno najposećenija utakmica u takmičenjima UEFA.
Camp Nou, Barselona, Španija - kapacitet: 99.786
"Novo igrališe", što u prevodu sa katalonskog znači Kamp Nou, takođe ima pet zvezdica UEFA i danas je najveći evropski stadion.
Dom je fudbalera Barselone.
Više puta je renoviran, pa mu je samim tim i kapacitet oscilirao.
Stadion je otvoren 24. septembra 1957. Zanimljivo da su izgradnju sponzorisali navijači španskog fudbalskog giganta. U periodu između 1980. i 1993. godine imao je mesta za 121.749 gledalca, što predstvalja značajno proširenje (prethodno primao 93.053).
Strogi zahtevi UEFA primorali su vlasnike da smanje kapacitet.
Služio je za potrebe Svetskog prvenstva 1982. godine i bio je domaćin dva finala Kupa i Lige šampiona. Spada u najposećenije turističke atrakcije Barselone.
Najveća poseta: Barselona - Juventus 120.000 (5. mart 1986)
Stadio Giuseppe Meazza/San Siro, Milano, Italija - kapacitet: 80.018
Interov Đuzepe Meaca ili Milanov San Siro. Svejedno je. Reč je o istom objektu koji dele dva velika fudbalska kluba i gradska rivala.
Meaca je igrao za oba tima, ali je veće uspehe postigao sa "nerazurama". Verovatno iz tog razloga navijači Milana stadion više vole da zovu po delu grada u kojem se nalazi.
U početku je bio u vlasništvu Milana, ali je Inter 1947. otkupio deo zemlje i do danas ostao suvlasnik. Zanimljivo da je San Siro otvoren upravo utakmicom između Intera i Milana u kojoj Inter pobedio 6:3.
Na otvaranju u septembru 1926. godine zvanično je mogao da primi samo 26.000 gledalaca, ali je na tribinama bilo 35.000. Kapacitet iz godine u godinu povećavao, pa je 1955. stigao do 100.000 mesta.
Na njemu su se igrale utakmice Svetskog prvenstva 1934. i 1990. godine. Finala Kupa i Lige šamiona igrana su tri puta.
Najveća poseta: Italija - Brazil 100.000 (25. april 1956)
U kultne fudbalske objekte spadaju i Mančesterov Old Traford, Borusijin Vestfalen, sa čuvenom južnom tribinom "žuti talas" - najvećim "stajanjem" u Evropi, Bokina Bombonjera, Riverov El Monumental, zatim mesto najveće tragedije u UEFA takmičenjima brselski Hejsel, Hempden Park u Glazgovu, gde je 1937. utakmicu između Škotske i Engleske posmatralo 150.000 ljudi, rimski Olimpiko, pariski Park Prinčeva, Olimpijski u Minhenu, "orlovsko gnezdo" u Lisabonu La Luš...
U ovoj priči pokušali smo da izbegnemo "domaće" stadione - "neosvojive trvđave", "rupe", jame", "hramove", "lavore", "pašnjake"... Za navijače Zvezde beogradska "Marakana" će ostati najlepša, najznačajnija i najveća na ovim prostorima. Isto tako, uverni smo, da je za pristalice Partizana to "JNA".
Ili su možda ipak Poljud i Maksimir, mesta na kojima je nekadašnja velika država početkom devedesetih, prvi put jasno stavila do znanja da joj se bliži kraj i da nestaje.
Ta priča je za neku drugu priliku...