HOBIT - Šmaugova pustošenja 3D

Film od skoro pet zvezdica, sa zvižducima publike i šokantnim krajem!

The Hobbit: The Desolation of Smaug (2013)

Režija: Piter Džekson

Uloge: Martin Frimen, Ian Mekelen, Ričard Armitaž

Distributer: Tak

Oni najzagriženiji fanovi Tolkinovih dela i njihovih ekranizacija verovatno još uvek ne mogu da mi oproste bedne tri zvezdice od prošle godine za prvi deo trodelne filmske epopeje nastale prema romanu ''Hobit''. Ali koga još briga za to – stigao je Hobit 2, čak dva dana pre američke premijere!

U četvrtak, na prvi dan emitovanja, čitav Delta City je bio krcat baš zahvaljujući najvernijim i najnestrpljivijim fanovima ovog filma. (Kakav idiotski faul uprave Ušća čiji bioskop još uvek ne radi).

Među njima sam bio i ja, dakle jedan od najnestrpljivijih. I da odmah kažem kako stoje stvari sa drugim delom: ''Šmaugova pustošenja'' su sve ono što ''Neočekivano putovanje'' nije bilo – uzbudljiv, sadržajan, vizuelno spektakularan epik u svemu superioran u odnosu na svog prethodnika. Definitivno, film kakav sam želeo da gledam još prošle godine u ovo vreme.

Neko će, nema dileme, reći i to da ovako dobrog nastavka ne bi ni bilo bez brižno pripremljenog terena koji me je onoliko smorio pre 12 meseci, ali ''Hobit'' nije TV serija koju gledamo svake nedelje i koji sebi može da dopusti beskonačno razvučenu razradu likova i pripremu terena za ono zbog čega smo i pohrlili u bioskope – nenadmašnu Tolkinovu avanturu.

Godinu dana je predugačak period čekanja da biste jedan trosatni film žrtvovali zarad spektakla koji će tek stići u drugom i, pretpostavljam, trećem, završnom delu, ali u Holivudu je sve moguće, pa čak i to da se filmski nastavci serijalizuju po uzoru na televizijske. Svako ko je već bio na projekciji ''Šmauga'' vrlo dobro zna kako se osećao kada se na platnu pojavio natpis The End – kratkotrajni bes je sigurno bio dominantan osećaj makar kod ogromne većine prisutnih u dvorani u kojoj sam ja pratio film, bes zbog skandalozno otvorenog kraja, zbog ''klifhengera'' biblijskih razmera, završetka kakvog ni najbezobrazniji TV producenti ne bi smislili na kraju emitovanja kompletne  sezone neke uspešne i gledane serije koju u svakom slučaju očekuje novi ciklus. I pored toga, da ponovim, bes je bio kratkotrajan, jer je prvi nastavak Hobita više nego sjajan film.

Da podsetim, Bilbo i patuljci, pojačani Gandalfom Sivim, krenuli su ka Samotnoj planini ne bi li povratili Erebor od Šmauga.

Međutim, pre neminovnog okršaja sa opakim zmajem, naša družina mora da savlade brojne i nimalo jednostavne prepreke. Iako nikome simpatični, patuljci dobijaju podršku i vilenjaka i svih ostalih naroda ili pojedinaca na koje nailaze. Osim orka, naravno, koji se svojski trude da pre vremena i u krvi okončaju njihove napore. Gandalf je, po običaju, u sopstvenoj misiji, negde na jugu, dok Bilbo deli, ali i kroji sudbinu patuljaste družine. A tu je i prsten, naravno. Malo u džepu, malo na prstu, po potrebi. Šmaug je priča za sebe.

Odjednom, Hobit više nije dečiji film.

Deca od prošle godine su malo porasla, pa iako i dalje nema krvi, nastavak obiluje mračnim i brutalnim scenama kakve su naročito nedostajale kod prvog Hobita. Odrubljene glave, nemilosrdna ubistva, grozomorna bića i monstrumi raznih vrsta, neprijateljski raspoložena priroda sa svojim ukletim šumama i maglovitim planinama – sve su to stvari koje vas čekaju u ''Šmaugovim pustošenjima''. Akcija je apsolutno fantastična – iako je i ovaj film svojevrsni festival specijalnih efekata, bitke su remek-delo nastalu u stilu tradicionalnih borbi u kojim nema ni vatrenog oružja ni neke specijalne magije (mada Gandalf ume da zabiberi svojim štapom). Mačevi, noževi, sekire, gole pesnice, luk i strela svakako – sve su to instrumenti koje Džekson savršeno uklapa u nemilosrdnu ratnu simfoniju kojoj prisustvujemo tokom skoro tri sata pustošenja iz naslova.

Ovog puta nema predaha i folklornih napeva.

Od prvog kadra jasno je da je bajci odzvonilo – u krčmi prepunoj plaćenih ubica, Gandalf suočava vođu patuljaka sa realnošću i neminovnošću hitnog pokreta njegove malobrojne vojske. Nad svetom se nadvija mrak i osvajanje Erebora je postalo ključna tačka u borbi protiv gospodara tame.

Ponovo su tu vilenjaci, sve sa Legolasom, svačijim favoritom iz ''Gospodara prstenova'', ali čak i on je ovde u drugom planu pored čarobne Taurijel. Konačno imamo i ozbiljnu ljubavnu priču, čak i trougao. Beorn, onaj koji menja kožu, lik je koji se ne zaboravlja, nikako, splavar Bard takođe, mada njegovo vreme tek dolazi.

Ima i segmenata koje sam momentalno poželeo da vidim ponovo i to pod hitno – bekstvo u burićima i bitka koja potom sledi, kao i prvo suočavanje Bilba i Šmauga u zmajevoj riznici, epizode su za prepričavanje i istinsko bioskopsko uživanje.

Šmaug je najveći zmaj kojeg smo ikada videli i to ne samo po svojoj veličini. Kamberbačova aždaja u sebi nosi svo prokletstvo koje je Zapadna civilizacija nametnula ovim čudesnim mitskim bićima – ona je opaka, zla, osvetoljubiva, ali i inteligentno, duhovito i na trenutke šarmantno čudovište čiju ćemo sudbimu tek spoznati. Ne znam u šta će izrasti zmajevi iz ''Igre prestola'', ali nema dileme da nam predstoji velika bitka za najgrandiozijeg zmaja u istoriji pokretnih slika.

Prikazivač je odlučio da ''Šmaugova pustošenja'' preseče pauzom od 15 minuta, jasno je zbog čega (reći ću samo da su redovi bili podjednako dugački i u toaletu i za šankom), ali čak ni to nije umanjilo eksplozivni efekat novog Hobita.

Ipak, publika je i menadžmentu bioskopa, ali i Piteru Džeksonu uputila identičnu poruku u trenucima kada su se palila svetla. I kod veštački stvorene pauze, ali i nakon zapanjujućeg kraja koji to i nije, uzvici poput ''ma daj'' i ''ua'' dominirali su ispunjenom dvoranom.

Bilo je i zvižduka, ali nema sumnje da će i oni prerasti u aplauze za nekih 12 meseci, kada bi trebalo da nam stigne i poslednje poglavlje ove lude priče. Lično, sve sam sigurniji da je Hobitova sudbina morala da bude oličena u formuli jedna knjiga – jedan film.

Ja: ****1/2

The Hobbit: The Desolation of Smaug (2013)

Režija: Piter Džekson

Uloge: Martin Frimen, Ian Mekelen, Ričard Armitaž

Distributer: Tak

Oni najzagriženiji fanovi Tolkinovih dela i njihovih ekranizacija verovatno još uvek ne mogu da mi oproste bedne tri zvezdice od prošle godine za prvi deo trodelne filmske epopeje nastale prema romanu ''Hobit''. Ali koga još briga za to – stigao je Hobit 2, čak dva dana pre američke premijere!

U četvrtak, na prvi dan emitovanja, čitav Delta City je bio krcat baš zahvaljujući najvernijim i najnestrpljivijim fanovima ovog filma. (Kakav idiotski faul uprave Ušća čiji bioskop još uvek ne radi).

Među njima sam bio i ja, dakle jedan od najnestrpljivijih. I da odmah kažem kako stoje stvari sa drugim delom: ''Šmaugova pustošenja'' su sve ono što ''Neočekivano putovanje'' nije bilo – uzbudljiv, sadržajan, vizuelno spektakularan epik u svemu superioran u odnosu na svog prethodnika. Definitivno, film kakav sam želeo da gledam još prošle godine u ovo vreme.

Neko će, nema dileme, reći i to da ovako dobrog nastavka ne bi ni bilo bez brižno pripremljenog terena koji me je onoliko smorio pre 12 meseci, ali ''Hobit'' nije TV serija koju gledamo svake nedelje i koji sebi može da dopusti beskonačno razvučenu razradu likova i pripremu terena za ono zbog čega smo i pohrlili u bioskope – nenadmašnu Tolkinovu avanturu.

Godinu dana je predugačak period čekanja da biste jedan trosatni film žrtvovali zarad spektakla koji će tek stići u drugom i, pretpostavljam, trećem, završnom delu, ali u Holivudu je sve moguće, pa čak i to da se filmski nastavci serijalizuju po uzoru na televizijske. Svako ko je već bio na projekciji ''Šmauga'' vrlo dobro zna kako se osećao kada se na platnu pojavio natpis The End – kratkotrajni bes je sigurno bio dominantan osećaj makar kod ogromne većine prisutnih u dvorani u kojoj sam ja pratio film, bes zbog skandalozno otvorenog kraja, zbog ''klifhengera'' biblijskih razmera, završetka kakvog ni najbezobrazniji TV producenti ne bi smislili na kraju emitovanja kompletne  sezone neke uspešne i gledane serije koju u svakom slučaju očekuje novi ciklus. I pored toga, da ponovim, bes je bio kratkotrajan, jer je prvi nastavak Hobita više nego sjajan film.

Da podsetim, Bilbo i patuljci, pojačani Gandalfom Sivim, krenuli su ka Samotnoj planini ne bi li povratili Erebor od Šmauga.

Međutim, pre neminovnog okršaja sa opakim zmajem, naša družina mora da savlade brojne i nimalo jednostavne prepreke. Iako nikome simpatični, patuljci dobijaju podršku i vilenjaka i svih ostalih naroda ili pojedinaca na koje nailaze. Osim orka, naravno, koji se svojski trude da pre vremena i u krvi okončaju njihove napore. Gandalf je, po običaju, u sopstvenoj misiji, negde na jugu, dok Bilbo deli, ali i kroji sudbinu patuljaste družine. A tu je i prsten, naravno. Malo u džepu, malo na prstu, po potrebi. Šmaug je priča za sebe.

Odjednom, Hobit više nije dečiji film.

Deca od prošle godine su malo porasla, pa iako i dalje nema krvi, nastavak obiluje mračnim i brutalnim scenama kakve su naročito nedostajale kod prvog Hobita. Odrubljene glave, nemilosrdna ubistva, grozomorna bića i monstrumi raznih vrsta, neprijateljski raspoložena priroda sa svojim ukletim šumama i maglovitim planinama – sve su to stvari koje vas čekaju u ''Šmaugovim pustošenjima''. Akcija je apsolutno fantastična – iako je i ovaj film svojevrsni festival specijalnih efekata, bitke su remek-delo nastalu u stilu tradicionalnih borbi u kojim nema ni vatrenog oružja ni neke specijalne magije (mada Gandalf ume da zabiberi svojim štapom). Mačevi, noževi, sekire, gole pesnice, luk i strela svakako – sve su to instrumenti koje Džekson savršeno uklapa u nemilosrdnu ratnu simfoniju kojoj prisustvujemo tokom skoro tri sata pustošenja iz naslova.

Ovog puta nema predaha i folklornih napeva.

Od prvog kadra jasno je da je bajci odzvonilo – u krčmi prepunoj plaćenih ubica, Gandalf suočava vođu patuljaka sa realnošću i neminovnošću hitnog pokreta njegove malobrojne vojske. Nad svetom se nadvija mrak i osvajanje Erebora je postalo ključna tačka u borbi protiv gospodara tame.

Ponovo su tu vilenjaci, sve sa Legolasom, svačijim favoritom iz ''Gospodara prstenova'', ali čak i on je ovde u drugom planu pored čarobne Taurijel. Konačno imamo i ozbiljnu ljubavnu priču, čak i trougao. Beorn, onaj koji menja kožu, lik je koji se ne zaboravlja, nikako, splavar Bard takođe, mada njegovo vreme tek dolazi.

Ima i segmenata koje sam momentalno poželeo da vidim ponovo i to pod hitno – bekstvo u burićima i bitka koja potom sledi, kao i prvo suočavanje Bilba i Šmauga u zmajevoj riznici, epizode su za prepričavanje i istinsko bioskopsko uživanje.

Šmaug je najveći zmaj kojeg smo ikada videli i to ne samo po svojoj veličini. Kamberbačova aždaja u sebi nosi svo prokletstvo koje je Zapadna civilizacija nametnula ovim čudesnim mitskim bićima – ona je opaka, zla, osvetoljubiva, ali i inteligentno, duhovito i na trenutke šarmantno čudovište čiju ćemo sudbimu tek spoznati. Ne znam u šta će izrasti zmajevi iz ''Igre prestola'', ali nema dileme da nam predstoji velika bitka za najgrandiozijeg zmaja u istoriji pokretnih slika.

Prikazivač je odlučio da ''Šmaugova pustošenja'' preseče pauzom od 15 minuta, jasno je zbog čega (reći ću samo da su redovi bili podjednako dugački i u toaletu i za šankom), ali čak ni to nije umanjilo eksplozivni efekat novog Hobita.

Ipak, publika je i menadžmentu bioskopa, ali i Piteru Džeksonu uputila identičnu poruku u trenucima kada su se palila svetla. I kod veštački stvorene pauze, ali i nakon zapanjujućeg kraja koji to i nije, uzvici poput ''ma daj'' i ''ua'' dominirali su ispunjenom dvoranom.

Bilo je i zvižduka, ali nema sumnje da će i oni prerasti u aplauze za nekih 12 meseci, kada bi trebalo da nam stigne i poslednje poglavlje ove lude priče. Lično, sve sam sigurniji da je Hobitova sudbina morala da bude oličena u formuli jedna knjiga – jedan film.

Ja: ****1/2

The Hobbit: The Desolation of Smaug (2013)

Režija: Piter Džekson

Uloge: Martin Frimen, Ian Mekelen, Ričard Armitaž

Distributer: Tak

Oni najzagriženiji fanovi Tolkinovih dela i njihovih ekranizacija verovatno još uvek ne mogu da mi oproste bedne tri zvezdice od prošle godine za prvi deo trodelne filmske epopeje nastale prema romanu ''Hobit''. Ali koga još briga za to – stigao je Hobit 2, čak dva dana pre američke premijere!

U četvrtak, na prvi dan emitovanja, čitav Delta City je bio krcat baš zahvaljujući najvernijim i najnestrpljivijim fanovima ovog filma. (Kakav idiotski faul uprave Ušća čiji bioskop još uvek ne radi).

Među njima sam bio i ja, dakle jedan od najnestrpljivijih. I da odmah kažem kako stoje stvari sa drugim delom: ''Šmaugova pustošenja'' su sve ono što ''Neočekivano putovanje'' nije bilo – uzbudljiv, sadržajan, vizuelno spektakularan epik u svemu superioran u odnosu na svog prethodnika. Definitivno, film kakav sam želeo da gledam još prošle godine u ovo vreme.

Neko će, nema dileme, reći i to da ovako dobrog nastavka ne bi ni bilo bez brižno pripremljenog terena koji me je onoliko smorio pre 12 meseci, ali ''Hobit'' nije TV serija koju gledamo svake nedelje i koji sebi može da dopusti beskonačno razvučenu razradu likova i pripremu terena za ono zbog čega smo i pohrlili u bioskope – nenadmašnu Tolkinovu avanturu.

Godinu dana je predugačak period čekanja da biste jedan trosatni film žrtvovali zarad spektakla koji će tek stići u drugom i, pretpostavljam, trećem, završnom delu, ali u Holivudu je sve moguće, pa čak i to da se filmski nastavci serijalizuju po uzoru na televizijske. Svako ko je već bio na projekciji ''Šmauga'' vrlo dobro zna kako se osećao kada se na platnu pojavio natpis The End – kratkotrajni bes je sigurno bio dominantan osećaj makar kod ogromne većine prisutnih u dvorani u kojoj sam ja pratio film, bes zbog skandalozno otvorenog kraja, zbog ''klifhengera'' biblijskih razmera, završetka kakvog ni najbezobrazniji TV producenti ne bi smislili na kraju emitovanja kompletne  sezone neke uspešne i gledane serije koju u svakom slučaju očekuje novi ciklus. I pored toga, da ponovim, bes je bio kratkotrajan, jer je prvi nastavak Hobita više nego sjajan film.

Da podsetim, Bilbo i patuljci, pojačani Gandalfom Sivim, krenuli su ka Samotnoj planini ne bi li povratili Erebor od Šmauga.

Međutim, pre neminovnog okršaja sa opakim zmajem, naša družina mora da savlade brojne i nimalo jednostavne prepreke. Iako nikome simpatični, patuljci dobijaju podršku i vilenjaka i svih ostalih naroda ili pojedinaca na koje nailaze. Osim orka, naravno, koji se svojski trude da pre vremena i u krvi okončaju njihove napore. Gandalf je, po običaju, u sopstvenoj misiji, negde na jugu, dok Bilbo deli, ali i kroji sudbinu patuljaste družine. A tu je i prsten, naravno. Malo u džepu, malo na prstu, po potrebi. Šmaug je priča za sebe.

Odjednom, Hobit više nije dečiji film.

Deca od prošle godine su malo porasla, pa iako i dalje nema krvi, nastavak obiluje mračnim i brutalnim scenama kakve su naročito nedostajale kod prvog Hobita. Odrubljene glave, nemilosrdna ubistva, grozomorna bića i monstrumi raznih vrsta, neprijateljski raspoložena priroda sa svojim ukletim šumama i maglovitim planinama – sve su to stvari koje vas čekaju u ''Šmaugovim pustošenjima''. Akcija je apsolutno fantastična – iako je i ovaj film svojevrsni festival specijalnih efekata, bitke su remek-delo nastalu u stilu tradicionalnih borbi u kojim nema ni vatrenog oružja ni neke specijalne magije (mada Gandalf ume da zabiberi svojim štapom). Mačevi, noževi, sekire, gole pesnice, luk i strela svakako – sve su to instrumenti koje Džekson savršeno uklapa u nemilosrdnu ratnu simfoniju kojoj prisustvujemo tokom skoro tri sata pustošenja iz naslova.

Ovog puta nema predaha i folklornih napeva.

Od prvog kadra jasno je da je bajci odzvonilo – u krčmi prepunoj plaćenih ubica, Gandalf suočava vođu patuljaka sa realnošću i neminovnošću hitnog pokreta njegove malobrojne vojske. Nad svetom se nadvija mrak i osvajanje Erebora je postalo ključna tačka u borbi protiv gospodara tame.

Ponovo su tu vilenjaci, sve sa Legolasom, svačijim favoritom iz ''Gospodara prstenova'', ali čak i on je ovde u drugom planu pored čarobne Taurijel. Konačno imamo i ozbiljnu ljubavnu priču, čak i trougao. Beorn, onaj koji menja kožu, lik je koji se ne zaboravlja, nikako, splavar Bard takođe, mada njegovo vreme tek dolazi.

Ima i segmenata koje sam momentalno poželeo da vidim ponovo i to pod hitno – bekstvo u burićima i bitka koja potom sledi, kao i prvo suočavanje Bilba i Šmauga u zmajevoj riznici, epizode su za prepričavanje i istinsko bioskopsko uživanje.

Šmaug je najveći zmaj kojeg smo ikada videli i to ne samo po svojoj veličini. Kamberbačova aždaja u sebi nosi svo prokletstvo koje je Zapadna civilizacija nametnula ovim čudesnim mitskim bićima – ona je opaka, zla, osvetoljubiva, ali i inteligentno, duhovito i na trenutke šarmantno čudovište čiju ćemo sudbimu tek spoznati. Ne znam u šta će izrasti zmajevi iz ''Igre prestola'', ali nema dileme da nam predstoji velika bitka za najgrandiozijeg zmaja u istoriji pokretnih slika.

Prikazivač je odlučio da ''Šmaugova pustošenja'' preseče pauzom od 15 minuta, jasno je zbog čega (reći ću samo da su redovi bili podjednako dugački i u toaletu i za šankom), ali čak ni to nije umanjilo eksplozivni efekat novog Hobita.

Ipak, publika je i menadžmentu bioskopa, ali i Piteru Džeksonu uputila identičnu poruku u trenucima kada su se palila svetla. I kod veštački stvorene pauze, ali i nakon zapanjujućeg kraja koji to i nije, uzvici poput ''ma daj'' i ''ua'' dominirali su ispunjenom dvoranom.

Bilo je i zvižduka, ali nema sumnje da će i oni prerasti u aplauze za nekih 12 meseci, kada bi trebalo da nam stigne i poslednje poglavlje ove lude priče. Lično, sve sam sigurniji da je Hobitova sudbina morala da bude oličena u formuli jedna knjiga – jedan film.

Ja: ****1/2