Režija: Piter Džekson
Uloge: Martin Frimen, Ian Mekelen, Ričard Armitaž
Distributer: Tak
U četvrtak, na prvi dan emitovanja, čitav Delta City je bio krcat baš zahvaljujući najvernijim i najnestrpljivijim fanovima ovog filma. (Kakav idiotski faul uprave Ušća čiji bioskop još uvek ne radi).
Među njima sam bio i ja, dakle jedan od najnestrpljivijih. I da odmah kažem kako stoje stvari sa drugim delom: ''Šmaugova pustošenja'' su sve ono što ''Neočekivano putovanje'' nije bilo – uzbudljiv, sadržajan, vizuelno spektakularan epik u svemu superioran u odnosu na svog prethodnika. Definitivno, film kakav sam želeo da gledam još prošle godine u ovo vreme.
Neko će, nema dileme, reći i to da ovako dobrog nastavka ne bi ni bilo bez brižno pripremljenog terena koji me je onoliko smorio pre 12 meseci, ali ''Hobit'' nije TV serija koju gledamo svake nedelje i koji sebi može da dopusti beskonačno razvučenu razradu likova i pripremu terena za ono zbog čega smo i pohrlili u bioskope – nenadmašnu Tolkinovu avanturu.
Da podsetim, Bilbo i patuljci, pojačani Gandalfom Sivim, krenuli su ka Samotnoj planini ne bi li povratili Erebor od Šmauga.
Međutim, pre neminovnog okršaja sa opakim zmajem, naša družina mora da savlade brojne i nimalo jednostavne prepreke. Iako nikome simpatični, patuljci dobijaju podršku i vilenjaka i svih ostalih naroda ili pojedinaca na koje nailaze. Osim orka, naravno, koji se svojski trude da pre vremena i u krvi okončaju njihove napore. Gandalf je, po običaju, u sopstvenoj misiji, negde na jugu, dok Bilbo deli, ali i kroji sudbinu patuljaste družine. A tu je i prsten, naravno. Malo u džepu, malo na prstu, po potrebi. Šmaug je priča za sebe.
Odjednom, Hobit više nije dečiji film.
Deca od prošle godine su malo porasla, pa iako i dalje nema krvi, nastavak obiluje mračnim i brutalnim scenama kakve su naročito nedostajale kod prvog Hobita. Odrubljene glave, nemilosrdna ubistva, grozomorna bića i monstrumi raznih vrsta, neprijateljski raspoložena priroda sa svojim ukletim šumama i maglovitim planinama – sve su to stvari koje vas čekaju u ''Šmaugovim pustošenjima''. Akcija je apsolutno fantastična – iako je i ovaj film svojevrsni festival specijalnih efekata, bitke su remek-delo nastalu u stilu tradicionalnih borbi u kojim nema ni vatrenog oružja ni neke specijalne magije (mada Gandalf ume da zabiberi svojim štapom). Mačevi, noževi, sekire, gole pesnice, luk i strela svakako – sve su to instrumenti koje Džekson savršeno uklapa u nemilosrdnu ratnu simfoniju kojoj prisustvujemo tokom skoro tri sata pustošenja iz naslova.
Od prvog kadra jasno je da je bajci odzvonilo – u krčmi prepunoj plaćenih ubica, Gandalf suočava vođu patuljaka sa realnošću i neminovnošću hitnog pokreta njegove malobrojne vojske. Nad svetom se nadvija mrak i osvajanje Erebora je postalo ključna tačka u borbi protiv gospodara tame.
Ponovo su tu vilenjaci, sve sa Legolasom, svačijim favoritom iz ''Gospodara prstenova'', ali čak i on je ovde u drugom planu pored čarobne Taurijel. Konačno imamo i ozbiljnu ljubavnu priču, čak i trougao. Beorn, onaj koji menja kožu, lik je koji se ne zaboravlja, nikako, splavar Bard takođe, mada njegovo vreme tek dolazi.
Ima i segmenata koje sam momentalno poželeo da vidim ponovo i to pod hitno – bekstvo u burićima i bitka koja potom sledi, kao i prvo suočavanje Bilba i Šmauga u zmajevoj riznici, epizode su za prepričavanje i istinsko bioskopsko uživanje.
Šmaug je najveći zmaj kojeg smo ikada videli i to ne samo po svojoj veličini. Kamberbačova aždaja u sebi nosi svo prokletstvo koje je Zapadna civilizacija nametnula ovim čudesnim mitskim bićima – ona je opaka, zla, osvetoljubiva, ali i inteligentno, duhovito i na trenutke šarmantno čudovište čiju ćemo sudbimu tek spoznati. Ne znam u šta će izrasti zmajevi iz ''Igre prestola'', ali nema dileme da nam predstoji velika bitka za najgrandiozijeg zmaja u istoriji pokretnih slika.
Prikazivač je odlučio da ''Šmaugova pustošenja'' preseče pauzom od 15 minuta, jasno je zbog čega (reći ću samo da su redovi bili podjednako dugački i u toaletu i za šankom), ali čak ni to nije umanjilo eksplozivni efekat novog Hobita.
Ipak, publika je i menadžmentu bioskopa, ali i Piteru Džeksonu uputila identičnu poruku u trenucima kada su se palila svetla. I kod veštački stvorene pauze, ali i nakon zapanjujućeg kraja koji to i nije, uzvici poput ''ma daj'' i ''ua'' dominirali su ispunjenom dvoranom.
Bilo je i zvižduka, ali nema sumnje da će i oni prerasti u aplauze za nekih 12 meseci, kada bi trebalo da nam stigne i poslednje poglavlje ove lude priče. Lično, sve sam sigurniji da je Hobitova sudbina morala da bude oličena u formuli jedna knjiga – jedan film.
Ja: ****1/2