Sada su retkost, ali bilo ih je mnogo ranije... Neki su se dopingovali, neki varali i zloupotrebljavali dvostruku ulogu, neki posrtali na terenu, a neki osvajali titule i pogađali presudne golove.
Engleski fudbal ima mnogo toga osobenog u odnosu na ostatak sveta.
Jedna od pojava kakva se retko viđa van Ostrva je funkcija: menadžer-igrač. Međutim, to je postala retkost i na engleskim igralištima.
Do pre pet, deset godina, najmanje jedan klub u Premijer ligi imao je takvo rešenje - trajno ili privremeno, manje je bitno.
Zbog čega ova nesvakidašnja fudbalska pojava jenjava? Citiraćemo jednog od poslednjih autentičnih igrača-menadžera, Pola Dikova. Magazin "Four Four Two" objavio je priču s njim, prisećajući se sezone 2010/11, kada je Dikov bio i igrač i menadžer Oldam Atletika.
On se prisetio utakmice sa Bristol Roversima na punom "Baundari parku". Odlučio je u finišu utakmice da zameni Dina Kelija i - uvede samog sebe. Stvari su momentalno postale lošije nego što je mogao da zamisli...
"Ušao sam na teren i iste sekunde dobio žuti karton. Pre utakmice potrošio sam svo vreme ovog sveta da igračima objasnim kako je neophodno da budu disciplinovani i da ne dozvole da ih bilo šta izvede iz takta, da ostanu smireni. Onda sam ja ušao i iste sekunde bio zapisan u beležnici", pričao je Dikov.
"Takođe, prvih nekoliko pasova odigrao sam loše. Primetio sam tada nekoliko mojih igrača koji bi se 'grzili za jezik'... Isprva, hteli su da me oteraju dođavola, ali bi se onda setili da sam im ja šef i zaćutali bi. Tada mi je bilo apsolutno jasno da je vreme da okačim kopačke o klin".
Dikov je doduše posle ovog intervjua samo još jednom zaigrao, takođe kao zamena, protiv Oldama. Ali je potom sproveo svoju odluku u delo...
"Biti menadžer danas je toliko zahtevno da je gotovo nemoguće igrati dobar fudbal u isto vreme. Danas menadžer ima milion i jedan posao da uradi pre utakmice. Morate biti finansijski savetnik svojim saradnicima, morate biti nešto poput učitelja ili vaspitača igračima, morate biti psiholog i statističar. Morate da isplanirate svaku trening sekciju, morate da pratite povrede svojih igrača, da analizirate podatke koje dobijate sa svojih i tuđih utakmica, skautirate protivnika i razmišljate o potencijalnim pojačanjima. Morate da se nosite sa agentima i igračima, njihovim željama i 'bubicama'...", nabrajao je Dikov u dahu.
"To je posao koji vas zahteva 24/7 (sleng za 24 časa, sedam dana u nedelji, prim. aut) i nije ni čudo što gotovo da više nema igrača-menadžera".
Nekada nije bilo tako, podseća autor teksta.
Legenda Hadersfilda i Arsenala, Herbert Čepmen, proslavio se kao igrač-menadžer u Nortemptonu davne 1907. godine. Norman Hanter iz Barnslija beležio je odlične rezultate na oba polja tokom ranih 80-ih, a šta tek reći za Džonija Džajlsa, koji je 1973. bio igrač i menadžer Vest Bromvič Albiona i selektor Irske!?
Najsvetliji primer do danas je, verovatno, ostao onaj iz 1985. godine, kada je slavni i tada neprikosnoveni Liverpul, odlučio da svoju živu legendu učini i igračem i menadžerom. Bio je to Keni Dalgliš, koji se već nalazio u poznim igračkim godinama.
Dalgliš je kao igrač-menadžer osvojio titulu prvaka Engleske i FA kup, dakle "duplu krunu" i to tako što je ušao na teren i postigao presudan pogodak, protiv Čelsija, na "Stamford bridžu"... Gol koji je obezbedio titulu prvaka. Ipak, Dalgliš nije bio ostavljen na vetrometini - klub mu je obezbedio svu moguću logistiku. Savetnik mu je bio Bob Pejsli, a stručni štab činili su i Roni Moran, Roj Evans i Tom Saunders.
Ali... Ni to nije bilo idealno, bar ne za Dalgliša.
"Odjednom, morao sam da se distanciram od mnogih stvari koje su se događale u svlačionici, od šala, od prozivki i udaranja peškirima, od mnogih stvari koje sam voleo. Iste sekunde kada sam promenio ulogu, pojavio se problem - kako će me dojučerašnji drugovi zvati, po imenu ili po tituli koju sam dobio. Posle nekoliko sastanaka, dogovoreno je da mi se obraćaju sa - 'šefe'. Ni to mi se nije dopalo", pričao je Dalgliš davno.
Posle prve, fenomenalne sezone, u narednoj Dalgliš se suočavao s problemima, dao šest golova u 18 nastupa. "Redsi" su tek treći put u prethodnih 15 sezona ostali bez trofeja.
Tokom te sezone, defanzivac Fil Nil bio je veoma ljut što njemu nije dodeljena uloga igrača-menadžera, pa je insistirao da Dalgliša zove "Keni".
"Pozvao sam ga sa strane, zbog toga", pričao je Dalgliš.
"Zovi me 'šefe', rekao sam mu. I to je bilo to, Fil je počeo da me zove 'šefe' od tada. U suštini, nije ni imao izbora. Ja sam bio šef".
Nedugo zatim, Nil je otišao i postao igrač-menadžer Boltona. Nešto kasnije, Dalgliš je odustao od ovog mukotrpnog posla.
"Njegov uspeh u poziciji igrača-menadžera ležao je u tome što je bio fantastičan fudbaler i što je poštovao svakog svog saigrača od dana kada im je postao šef. Imao je auru i njegovo veličanstvo na terenu prenosilo se i van njega. Mislim da je najvažnije, u nameri da se postane igrač-menadžer, da ste sjajan igrač. Onda je sve lakše..."
Od 90-ih pa do danas, češće se događalo da oni koji su pokušali da budu sve, na kraju ispadnu - ništa.
"U prošlosti, često su se klubovi odlučivali da za cenu jednog dobiju dva. Mnogi klubovi bili su srećni što u svojim redovima mogu da imaju slavnog fudbalera na izmaku karijere i da uporedo koriste njegovo iskustvo i na terenu i kraj njega. Smatrali su da je takav, postepeni prelazak iz jedne u drugu karijeru dobra stvar. U to vreme, takođe, nisu bile potrebne trenerske kvalifikcije ni reference da bi se postao menadžer", pričao je za "442" izvršni direktor Fudbalske asocijacije Gordon Tejlor.
Trevor Frensis pokušavao je u Šefild Vednsdeju, Piter Rid proveo je tri sezone radeći oba posla u Mančester sitiju i bio dva puta peti na tabeli, što je tada bio uspeh za "građane", a onda je u razmaku od šest godina, Čelsi postavio tri uzastopna igrača za menadžera: Glen Hodl, Rud Gulit i Đanluka Vijali.
U to vreme postaviti igrača za menadžera bio je hit u Engleskoj, ali su veliki rezultati izostajali. Oni su bili rezervisani za sera Aleksa Fergusona i Arsena Vengera.
"Bilo je u isto vreme i divno i neverovatno teško. Iskreno mislim da malo ljudi na svetu može to da radi. Najteže mi je bilo kada, kao igrač, moram da se odmorim i spremim za sledeći trening ili utakmicu, a čeka me gomila posla. Tada se pretvorite u drugog sebe i zaboravite na pravo za odmor", pričao je Rid.
Većina ljudi koji su bili u ovoj ulozi trudila se da sebe stavlja na poslednje mesto, ali ne i Mark Hejtli. On se tragikomično ponašao u Halu, sada već davne 1997. godine. Izboksovao je premiju od hiljadu funti za sebe za svaku utakmicu koju odigra i onda se sam ubacivao u igru u poslednjih nekoliko minuta svake utakmice!?
"To je bilo bizarno, tragikomično", pričao je za "Four Four Two" jedan od njegovih saigrača iz Hala.
"U poslednjih par minuta svake utakmice pravio je zamenu i ubacivao samog sebe. Jednom se uveo u igru iako je imao povredu! To samo pokazuje i da posao igrača-menadžera može da dovede i do nekih loših stvari".
Ima tu još loših stvari. Dikov je opisao jednu...
"Tražio sam od mojih igrača da uvek daju sve od sebe, da treniraju kao što igraju utakmice i da igraju utakmice onako kako treniraju. Govorio sam im da u suprotnom neće igrati. I onda se događalo da zbog sastanaka vezanim za menadžerski deo posla ne mogu da odradim trening. Brzo sam shvatio da u tom smislu nisam fer prema svojim saigračima... Bilo je toliko stvari o kojima sam morao da razmišljam, tako da sam shvatio da je najbolje da igram samo u krajnjoj nuždi".
Još jedna stvar uticala je da ova uloga gotovo iščezne - obrazovanje!
Magazin "442" navodi zanimljiv podatak - Italija ima 29.420 trenera sa UEFA A, B i Pro licencom, Španija 23.995, a Engleska samo 2.679. Ne samo da Englezi moraju da rade na obuci trenerskog kadra, već moraju da motivišu i igrače pred kraj karijere da se bave studijama i uče, ukoliko žele da pređu na drugu stranu posla odmah po završetku karijere ili pred kraj.
Potrebno je više od 500 sati rada na teoriji, bez učenja kod kuće, da bi se dobila UEFA A, B ili Pro licenca. Autor navodi da je malo engleskih fudbalera spremna na takvo odricanje i, još gore, da je to nemoguće uraditi ukoliko bi se igrač još tokom profi karijere prihvatio menadžerske uloge...
Ko bi mogao da bude sledeći? Možda Rajan Gigs, ukoliko u Mančester junajtedu odluče da otpuste Dejvida Mojesa. Za sada, Gigs je "samo" igrač-trener.
ONI KOJI SU USPELI:
Adolfo Pedernera - Los Milionarios (1951-53): Adolfo, bivši reprezentativac Argentine, bio je jedan od najboljih igrača Južne Amerike u svoje vreme, dok je nosio dres River Plate. Godine 1951. preselio se u Kolumbiju, u Bogotu, i zaigrao za Los Milionarios. Brzo je prihvatio da bude i trener tog kluba. Rezultat: tri uzastopne titule prvaka i jedan Kup Kolumbije.
Grejem Sunes - Glazgov Rendžers (1986-91): Grejem je bio prvi igrač-menadžer u istoriji slavnog škotskog kluba, a za svojih pet godina na "Ajbroksu" uspeo je da se odlepi od naleta Seltika i povrati Rendžersu ulogu neprikosnovenog u domaćim okvirima. Bio je dobar i van terena, kada je nagovorio sjajne engleske fudbalere Krisa Vudsa, Terija Bačera, Garija Stivensa i Reja Vilkinsa da dođu na sever. Rezultat: Tri titule prvaka i tri Liga kupa.
Gordon Strahan - Koventri (1996-97): Kada je Ron Etkinson postao Koventrijev direktor fudbala, Strahan je momentalno promovisan u menadžera, jer mu se bližio kraj sjajne karijere. Bivši škotski reprezentativac bio je najstariji igrač Premijer lige sa 40 godina i uspeo da potpunog austajdera spase ispadanja u dramatičnom finišu sezone u Premijer ligi.
Glen Hodl - Svindon i Čelsi (1991-95): Bivši reprezentativac Engleske prešao je u finansijski posrnuli Svindon, koji se nalazio u jeku skandala vezanog za poslovanje kluba. Tri godine kasnije, kao igrač-menadžer, uveo je klub u Premijer ligu. Prešao je u Čelsi, nastavio je da igra, ali i da vodi klub i to uspešno. Rezultat: Osvojen FA kup i izlazak u Evropu.
Denis Vajs - Milvol (2003-05): Legenda Čelsija prekršila je sva pravila i otišla u omraženi Milvol. Iako Čelsi i Milvol dugo, dugo nisu u istom rangu takmičenja, između navijača ova dva kluba vlada velika mržnja i oni koriste svaki susret u kup takmičenjima da se obračunaju. Vajs je odlučio da "zagrize" i bio je sjajan. Rezultat: Finale FA kupa 2004, što je bio prvi put da ekipa koja ne igra Premijer ligu igra veliko finale. Ono im je donelo prvi izlazak u Evropu u istoriji kluba.
ONI KOJI BOLJE DA NISU PROBALI:
Bobi Čarlton - Preston Nort End (1973-75): U tandemu sa svojim bivšim saigračem iz dana slave u Mančester junajtedu, Nobijem Stajlsom, Čarlton je kao igrač-menadžer preuzeo Preston i "odveo" ga u treću ligu!
Romario - Vasko de Gama (2007-08): Slavni brazilski fudbaler, gol mašina u najboljim danima, preuzeo je Vasko u 42. goidni. Dao je tri gola ušest utakmica, pre nego što je otpušten zbog toga što je pao na doping testu!
Mario Kempes - Pelita Jaja i KS Lušnja (1996): Ikona argentinskog fudbala oprobao se kao igrač-menadžer u Albaniji, u Lušnji. Nije ni raspakovao stvari pre nego što se razišao s klubom, što mu se dogodilo i u Indoneziji, u Pelita Jaji.
Stiv Kleridž - Portsmut (2000-01): Kleridž prvi pokušaj u menadžerskom poslu završio se posle 25 utakmica, kada ga je uprava udaljila od ekipe. Udaljila, tako što ga je pozajmila Milvolu! On je do danas verovatno ostao jedini menadžer koji je pozajmljen drugom klubu.
Teri Bačer - Koventri (1990-92): U 33. godini, Bačer je postao najmlađi menadžer koji je Koventriju trebalo da donese uspeh u Premijer ligi, ali je u prvoj sezoni završio kao 16. na tabeli, uprkos tome što je imao dobre (sa)igrače, poput Kevina Galahera, Lija Hrsta, Garija Gilespija, Brajana Barousa, itd. U narednoj, otpušten je na pola trke, kada je Koventri bio u zoni ispadanja, pa je njegov naslednik nekako došao do 19. mesta, prvog iznad crte. Odigrao je šest utakmica za to vreme.